mihail deljaginPrvi korak svake vladavine jeste odgovor na jednostavno pitanje: „Ko smo mi, zapravo, i šta smatramo pravilnim“, i pri tom ne dokraja obezvređenim rečima, nego delom.

Bez toga odsustvo jasnosti neće dopustiti privlačenje pristalica, izazvaće suvišna očekivanja i razočarenja, i glavno – stvoriće utisak ponašanja žrtve koje samo poziva agresora.

Nastojanje da se po svaku cenu izbegne pogoršanje konflikta, Zapad je ocenio kao demonstraciju slabosti i poziv na agresiju. Rezultat je – hiljade poginulih, desetine hiljada obogaljenih, stotine hiljada, a uskoro i milioni izbeglica, monstruozna razaranja koja su lako mogla da se izbegnu praktično u svakoj fazi konflikta demonstriranjem jasne pozicije.

Neminovan korak za opstanak Rusije i njenog današnjeg rukovodstva jeste potpuno konfučijanska „korekcija termina“ i nazivanje stvari pravim imenima.

Svaka osmišljena aktivnost može da počne samo od jasne i javne definicije šta je dobro, a šta loše.

U našem slučaju put ka minimalizaciji konflikta u Ukrajini može da počne samo od utvrđivanja očiglednog: SAD i njihovi sateliti u NATO-u iskoristili su pravedan protest ukrajinskog naroda protiv reketa i korupcije Janukoviča i organizovali nacistički državni prevrat u Kijevu. Njihov cinizam bio je takav da su diplomate SAD, a takođe i ministri inostranih poslova Nemačke, Velike Britanije i Poljske organizovali taj prevrat i dolazak na vlast nacista – potpuno otvoreno i javno.

Prevrat je bio nacistički zato što su jedine rusofobske snage Ukrajine nacisti – a cilj Zapada bio je osvajanje resursa i potražnje Ukrajine radi čega je bilo neophodno da se ona konačno i bespovratno otrgne od Rusije.

Budući da ukrajinska ekonomija može da postoji samo u integraciji sa ruskom i da je ukrajinska kultura krajnje bliska ruskoj, nacistički prevrat bio je suprotan najbitnijim potrebama stanovništva Ukrajine i doveo je do kraha ukrajinske državnosti.

U uslovima njenog nepostojanja, Krim se ponovo pripojio Rusiji, Istok je ustao protiv nacizma, a na teritoriji Novorosije – uz pomoć najmonstruoznijeg i demonstrativnog terora – počelo je formiranje srednjevekovne feudalne države oligarha Kolomojskog, čije se oružane snage, na primer, otvoreno ne potčinjavaju kijevskim „vlastima“ (na primer, odbijaju da poštuju njihove naredbe o prekidu vatre).

Same kijevske „vlasti“ ne mogu, i što je glavno – ne žele da ispunjavaju čak ni minimalne obaveze države (od realizacije obaveza prema međunarodnim ugovorima i socijalne podrške stanovništva do održavanja reda na ulicama) i predstavljaju krvave marionete koje se održavaju samo na račun Zapada, a narod Ukrajine potapaju u ponor bezumlja, nacizma i rusofobije.

U tim uslovima Rusija, čiji se odnos prema nacizmu određuje kako njenom tragičnom istorijom, tako i odlukama Nirnberškog tribunala, smatra kijevske i dnjepropetrovske vlasti za okupacione i terorističke režime koji najbogatiji i najrazvijeniji deo Sovjetskog Saveza – Ukrajinu – vode i pretvaraju u „propalu državu“ poput Somalije i u masovno izumiranje stanovništva.

Prema tome, Rusija smatra saradnju sa tim vlastima kriminalnom (i takvu saradnju kažnjava kao izdaju Otadžbine) i sa njima održava samo minimum mogućih odnosa radi zaštite interesa građana Rusije na teritoriji Ukrajine privremeno okupirane od strane nacista. Saradnja, uključujući i trgovinu, može da se razvija samo sa regionima oslobođenim od nacističke okupacije.

Rusija ne krije da je njen osnovni nacionalni interes u Ukrajini njena denacifikacija i uspostavljanje uzajamne korisne saradnje. Zato će ukrajinski borci protiv nacizma dobijati svu pomoć koju Rusija može da pruži (od humanitarne i vojne do pomoći u državotvornoj izgradnji), a ruski dobrovoljci pre odlaska na front treba da se obučavaju na račun države isto kao što su se nacistički bojovnici od početka 90.-ih obučavali u logorima Zapadne Ukrajine, u Poljskoj i Litvaniji na račun državnog budžeta Ukrajine i zemalja NATO-a.

desnisektor01

Neophodne mere za zaštitu države i nacionalnog interesa

Nacističke članove kaznenih odreda (treba znati da „vojnici“ ne ratuju sa svojim narodom) koji su bežali u Rusiju, nisu izvršili zločine ali ne žele da iskupe svoju krivicu u redovima ustanika – treba internirati do oslobođenja Ukrajine. Zločince treba predavati vojnim tribunalima, oni koji su prešli granicu bez dokumenata moraju biti predavani ustanicima radi identifikacije i utvrđivanja stepena odgovornosti.

Sve informativne i diplomatske mogućnosti Rusije moraju punim kapacitetom da se iskoriste za informisanje svetskog i ruskog javnog mnenja o zverstvima i primitivnoj rusofobiji SAD i njihovih NATO-satelita u Ukrajini i NATOvskih štićenika u Kijevu i Dnjepropetrovsku.

Posebno treba izdvojiti ulogu i zainteresovanost globalnih monopolista baziranih u SAD za raspirivanje ovog konflikta.

Krim treba pretvoriti u teritoriju brzog razvoja, trajno zaštićenu od svih diverzija i lišenu svih današnjih ruskih mana i ograničenja. Njeni stanovnici treba da dobijaju pasoše registrovane u obližnjim ruskim regionima da bi im se osiguralo dobijanje stranih viza.

Naravno, sve ovo neće se svideti NATOvskim agresorima. Ne treba zaboraviti da je generalni sekretar NATO-a, Rasmusen, nedavno sasvim iskreno izjavio da je izvor legitimnosti svake vlasti odobrenje američke administracije, a ne ni najmanje mišljenje tamo nekog naroda – i nijedan predstavnik Zapada i nijedan liberal nije negodovao zbog toga!

Zato svu državnu imovinu Rusije u zemljama NATO-a treba hitno povući ili privatizovati u korist komercijalnih struktura koje formalno nisu povezane sa Rusijom: inače, ona će u svakom slučaju biti korišćena za ucene ili jednostavno konfiskovana na račun realnih ili izmišljenih gubitaka. Za Zapad je sveta samo ona svojina koja njemu služi, sve ostalo je – zakonski plen.

Neophodan je hitan rad na preusmeravanju svih privrednih veza Rusije sa Zapada na zemlje koje ne vode protiv nas hladni rat. Na primer, Južna Koreja, po pitanju preciznih mašina, na koje smo najosetljiviji.

Uzimajući u obzir svojevoljan karakter primene normi „međunarodnog prava“ od strane Zapada, odmah treba početi rad na izlasku iz oblasti njegove automatske primene. U prvom redu – na anuliranju neokolonijalnog sporazuma o ulasku u STO u vezi sa, na primer, državnim nacističkim prevratom u Ukrajini i jednostranim obnavljanjem za sada još hladnog rata od strane Zapada protiv Rusije, što je neosporna i sasvim dovoljna okolnost više sile za svaki ekonomski sporazum.

Evropske potrošače ruskog gasa treba informisati da će u slučaju krađe od strane nacista makar i jednog kubnog metra gasa, isporuke preko teritorije bivše Ukrajine biti potpuno obustavljene do potpune isplate svih dugova od strane nacista, za gas koji im je ranije isporučen.

Evropski histerici koji su zločince doveli na vlast moraju shvatiti da su oni svojim rukama stvorili okolnosti više sile i da će morati da plate bar posledice svog delovanja.

Naravno, u slučaju da se nastave agresivne izjave ukrajinskih nacista u odnosu na Rusiju (da i ne govorimo o gađanjima njene teritorije i o ubistvima njenih građana) naša država treba da ima mogućnost da pređe na direktne metode prinude na mir, iako to treba izbeći: Ukrajinci su dužni da sami oslobode svoju zemlju, jer će samo u tom slučaju biti njeni punopravni domaćini.

Oni koji ove mere smatraju preteranim ne treba da zaborave: čak i ako uspemo da osujetimo provokaciju sa „Boingom“ – posle nje uslediće sledeće. Zato što je u okvirima logike savremenog Zapada, Putin učinio greške koje se ne mogu oprostiti.

I ne radi se o negiranju „evropskih vrednosti“ u njihovom sadašnjem stanju u formi neprihvatanja agresivnog nametanja homoseksualizma, ni o pripajanju Krima koji je ustao protiv nacističkog i etničkog terora, ni o odsustvu želje da zajedno sa Zapadom i njegovim štićenicima istrebljujemo stanovništvo Istoka Ukrajine oslobađajući mesto novim privrednim i etničkim projektima.

putin-krim3

Neoprostiv greh u očima Zapada

Radi se o neposlušnosti.

Elite savremenog Zapada – od Obame do Ljaška – navikle su da se bespogovorno potčinjavaju globalnom biznisu: to su njihove gazde u apsolutno doslovnom robovlasničkom smislu reči.

Demonstrirajući neposlušnost, sposobnost da se bar zamisli nad nekim svojim ciljevima i interesima, Putin ne ulazi u konflikt sa globalnim biznisom kao takvim: sem retkih (iako glasnih) izuzetaka, njegovi predstavnici shvataju da Rusija – nije Zapad, nego pre nešto nalik na potencijlno moguću Kinu i zato su neke njene odlike sasvim prirodne.

Naravno, bolje je svrgnuti umišljenog domoroca i umesto njega postaviti „normalnu opšteljudsku“, odnosno okupacionu administraciju, ali ako to ne uspe i postariji lider iz nekih razloga istraje – može se razvijati saradnja i sačekati injegova zamena zbog prirodnih razloga. Čak i ako on posle sebe ostavi vitalan politički sistem sposoban da održava nezavisnost od globalnog biznisa – nema problema: sa stanovišta konkurencije saradnja sa takvim sistemom može da bude korisnija nego njegovo porobljavanje.

Za zapadne političare situacija je drugačija: čak i bojažljivi putinovski nagoveštaji mogućnosti nepotčinjavanja (da ne govorimo o direktnim odgovorima nalik na uzvratne sankcije) – strašna su lična uvreda, budući da Putina nehotice stavljaju iznad čitave političke klase današnjeg Zapada.

Ta klasa, ponoviću, primorana je da se bespogovorno potčinjava svojim gazdama iz globalnih monopola, a svi nivoi njenih sloboda uklapaju se u laviranje između korporativnih nijansi interesa (inače, otuda i skoro sveopšta lična beznačajnost današnjih zapadnih „lidera“).

Putin čak i ne demonstrirajući neposlušnost kao takvu, već samo uzgred, nehotice označavajući njenu mogućnost, pokazuje koliko je savremeni Rus, da i sam nije svestan toga, svojom unutrašnjom slobodom iznad savremenog Evropljanina i Amerikanca, budući (uz sve svoje nevolje i mane) da priznaje uspostavljena pravila, ne kao najviše i apsolutne zakone prirode, nego upravo kao pravila jednake važnosti ljudskog zajedničkog staništačijem se razložnom delu sa zadovoljstvom treba pokoravati i usvajati ga, a nerazumni ostavljati tuđim zemljama.

Reči, nagoveštaji, čak i nanošenje ograničene štete (a 12 milijardi evra evropskih gubitaka zbog prehrambenih sankcija – to je kap u moru) neće pomoći: da bi bio shvaćen – odgovor mora da bude asimetričan i neadekvatan.

To je apsolutno pravilo ljudskog zajedničkog staništa – od ulaza koji zaudara na mokraću do sale za zasedanje Generalne skupštine OUN-a.

Prvi korak za opstanak je – oslobađanje od agenture protivnika, javne i potencijalne. Liberal može da bude divan čovek i dobar stručnjak, ali sveta vera u to da država treba da služi globalnom biznisu, a ne svom narodu, objektivno ga čini neprijateljem ovog naroda.

Zato je danas (za sada) i sutra najsvetiji liberal lošiji od najglupljeg i najprljavijeg lopova koji želi da „živi u ovoj zemlji“ (pored ostalog i zato što mu u drugoj neće dozvoliti da krade).

Prvo što treba uraditi za opstanak zemlje je – očistiti državu – koja predstavlja mozak i ruke društva – od onih koji njenu nezavisnost smatraju za kriminalnu i nedopustivu jeres.

Liberali koji čeznu da vrate Rusiju u 90-te (pored ostalog i zbog masovne nekažnjene pedofilije i smanjenja „uzrasta za pristanak“ na 14 godina), moraju biti udaljeni iz državne službe, počev od administracije predsednika do vlasti malih gradova (gde ih je znatno manje), brzo i neumoljivo – makar u vezi sa službenom disharmonijom i zbog izgubljenog poverenja.

ruska opozicija

Nužnost izbora i diferencijacije

Ostale treba staviti pred izbor: ili državna služba ili privatne aktive na Zapadu. Činovnika koji utaji takve aktive treba otpustiti mirno i sa sramotom tek posle duge i neprijatne provere svih njegovih reči i dela po pitanju izdaje nacionalnih interesa Rusije u korist Zapada – a ako provera pokaže činjenicu izdaje on treba da ide u zatvor.

Koliko god da je bolno, kao žrtve čistke neminovno će pasti mnogo divnih i ni za šta krivih ljudi, sem ignorisanja interesa Rusije, poput premijera Medvedeva. Koliko je moguće proceniti, on je bez obzira na svoje očajničko protivljenje postao nešto nalik na simbol antiputinovskih snaga, stavljen u futrolu do prve prilike.

Danas njegova dužnost premijera stvara (siguran sam – uprkos njegovim težnjama) za Zapad iskušenje fizičkog uklanjanja Putina samo zato da bi na čelo države stao jasan i, ako ne lako „upravljiv“, onda podložan manipulaciji mlađi menadžer pri kojem će „sve biti kao u vreme dedice“ (Jeljcina).

Verujem: Medvedev sam po sebi ni u čemu nije kriv i u svojim željama takođe je zdravorazumski daleko od predsedničke dužnosti. Međutim, u politici se ponekad moraju kažnjavati ljudi ne zbog njihove krivice, nego zbog potencijalne opasnosti koja je sa njima povezana i od njih lično uopšte ne zavisi.

Zato treći predsednik Rusije mora da se bavi poslom koji odgovara njegovom profesionalnom i individualnom nivou.

Socijalno-ekonomskom grupacijom – kako na nivou vlade, tako i Banke Rusije – treba da rukovode ljudi koji teže privrednom i socijalnom progresu naše Otadžbine, a ne povećanju rentabilnosti stranih investicija na njenoj teritoriji.

Mediji, u prvom redu ključni televizijski kanali, radio stanice i Internet portali (uključujući pretraživače i ključne emitere vesti) deo su mehanizma upravljanja društvom i zato moraju da se izvedu iz spoljnog upravljanja isto tako energično kao i organi državne uprave.

Nacionalizacija ključnih medija neminovno će izazvati histeriju među liberalima u Rusiji i na Zapadu (kao što je to bilo početkom 2000-ih kada su televizije oduzeli od oligarha i lišili ih instrumenta za ucenjivanje države), ali alternativa je – sabotaža svake tačke u čijem svetlu će liberalna sabotaža „majskih ukaza“ izgledati samo kao lanac neprijatnih slučajnosti.

Ne samo u odnosu na medije nego i prema čitavom privatnom vlasništvu treba primeniti jasan princip socijalizacije koji je definisan ustavom besprekorno demokratske i tržišne Nemačke: svojina ima pravo na postojanje samo u onoj meri u kojoj služi interesima društva. Ako se, pak, ona koristi za njegovo razaranje – ni o kakvoj njenoj „svetosti“ nema ni govora: ona je kriminalna i sa njenim vlasnicima treba postupati kao sa kriminalcima, a sa njom kao sa – sredstvom kriminala.

Ključni instrument za razvoj je – kompleksna modernizacija infrastrukture koja izrazito smanjuje troškove društva i na kvalitativno nov nivo dovodi poslovnu aktivnost.

Važno je da je to jedina oblast u kojoj je država zaštićena od nesavesne konkurencije sa biznisom: za njega su ulaganja u osnovni deo infrastrukture u principu preteška (jer novac troši jedan a rezultat pripada svima).

Za to ima novca – u budžetu leži 7,8 triliona rubalja, čiji je mali deo dovoljan da se u Rusiji, polurazrušenoj liberalnim reformama, izgradi kvalitativno nova, savremena zemlja.

Ali, pravilno je sa razvojem ekonomije i usmeravanje budžetskog novca za socijalne i odbrambene potrebe na račun prelaska na projektovano finansiranje: puštanje u opticaj rublje treba, kao u razvijenim zemljama i Kini (da ne govorimo o našoj zemlji pre njenog prelaska pod spoljno upravljanje) da se određuje njenim sopstvenim potrebama, a ne time koliko će nam dozvoliti da zaradimo naši strateški konkurenti. Bez toga svi razgovori o suverenitetu ostaju samo neodgovorna propaganda.

Za uspešnu modernizaciju infrastrukture neophodno je tehnološki elementarno, ali politički riskantno (pošto će dovesti, koliko je moguće prosuditi, do promene samog državnog uređenja) kardinalno ograničavanje korupcije i samovolje monopola (jer će drugačije izdvojena sredstva delom biti ukradena, a delom će otići na porast cena, kao što se desilo sa stambenim pitanjem zbog delovanja Medvedeva), prelazak na razuman protekcionizam, makar na evropskom nivou (drugačije će korist od porasta poslovne aktivnosti pripasti stranim konkurentima) i garantovanje minimalnih troškova za život koji su ekonomski izraz prava na život.

putin-rusi-ukrajina

Cena ovog pitanja je – oko 420 milijardi rubalja godišnje (njihov glavni deo vratiće se u vidu poreza), ali bez toga nisu mogući vaspitanje i angažovanje kvalifikovane radne snage koja je neophodna za modernizaciju.

Razume se da su ovo samo prioritetne mere. Potreban je i prelazak na progresivnu skalu oporezivanja ličnih dohodaka (sada je ona u suštini regresivna: što je čovek siromašniji time su veća njegova obavezna socijalna plaćanja, a za bogate je stvoren pravi „poreski raj“), i elektronski sistem donošenja odluka i porez na nadoknadu za pljačkašku privatizaciju.

U zemlji, koju liberali veštački drže u siromaštvu, pristupačni kvalitetni stambeni prostor, zdravstvena zaštita i obrazovanje za tri četvrtine stanovništva treba da budu skoro besplatni, a za jednu četvrtinu i – potpuno besplatni.

Na kraju, svet stvaraju tehnologije – a sada, na početku nove smene tehnološkog biznisa („revolucija škriljaca“ i3D printeri samo su prve laste budućih potresa), Rusija ima mogućnost da se vrati na nivo globalne konkurentnosti na osnovu istraživanja i usavršavanja tehnologija još iz sovjetskog VPK – vojno industrijskog kompleksa, koje se diletantski razvijaju u procepu između birokratije i monopolista.

Potrebno je još mnogo toga.

Ipak, nabrojane mere u prvoj godini svoje realizacije pretvoriće Rusiju u kvalitativno novu, progresivnu i efikasnu zemlju koja je učinila konačan izbor između razvoja i krađe.

Treba shvatiti: države, čak i SAD, već odavno nisu glavni učesnici svetske politike. Iznad njih je izrasla i zbila redove nova moćna zajednica – globalni biznis.

Zbog toga čuvajući svu klasičnu diplomatiju i međudržavne odnose, centar teže spoljne politike treba prenositi na odnose sa realnim gazdama savremenog sveta – globalnim monopolistima. Bez toga ruske vlasti u svetu izgledaće neumesno kao i gost koji pokušava da uspostavi kontakt sa poslugom i pri tom potpuno ignoriše vlasnika kuće.

Globalni biznis je heterogen; upravo sada, po svom značaju, dešava se tektonska promena – ulazak kineskih državnih i pseudo državnih korporacija u njega.

Moguće je i treba igrati na protivrečnostima unutar njega, ali zato je potrebno makar ga poznavati: od vremena Staljina mi se nismo bavili proučavanjem globalnog biznisa is njim tesno povezanihu globalnoj vladajućoj klasi aristokratije, kulturnih i tehnoloških elita.

U tom pravcu neki koraci su ispravni, (kao što je organizovanje saradnje „Rosnjeft“ sa „Ekson Mobil“), ali nisu jedinstveni i sistematski i zato očigledno nedovoljni.

Položaj Rusije ima perspektivu: očigledni krah klasičnog uređenja sveta primorava da se traže nove vrednosti okrećući se kulturi, patriotizmu i socijalnim vrednostima, čiji simbol je uvek bila naša zemlja.

Mnogo je važnije da je ruska kultura, koja objedinjuje humanizam i sposobnost za tehnološko stvaralaštvo, jedina moćna kultura savremenog sveta sposobna da postane spas od dve već sasvim očigledne strateške pretnje: dehumanizacije i tehnološke degradacije (za sada očigledna kao obrazovna degradacija). Njen mesijanski karakter omogućava joj da postane resurs za opstanak ne samo Rusije, nego i čitavog čovečanstva, međutim, da bi ta mogućnost postala realnost država mora početi da izvršava svoje neposredne obaveze.

Prema razvoju izdaje antinacističkog pokreta bivše Ukrajine to sada sve više izgleda kao neostvareni i od realnosti otrgnuti san.

Prevod: Ksenija Trajković


Izvor: Fakti

Komentari

Jedan komentar na Greh Putinove neposlušnosti i novi odnos prema Zapadu

  1. Komentar od Daroslav Gužvić:

    Kakva sjajna argumentacija, kakva jednostavnost, kakva postupnost. Mihail Deljagin ni u jednom svom stavu ili analizi a potom preporuci nije protivurečan, niti ima bilo kakvih metodoloških nedostataka u njegovom načinu promišljanja. Ali najvažnije od svega ima dosta Srba koji su ovo isto o Rusiji mislili i na sličan ili blizak način kao Deljagin. To je ono što budi nadu.

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Greh Putinove neposlušnosti i novi odnos prema Zapadu

* Obavezna polja