U ponedeljak, 27.03.2017, održani su pregovori Vladimira Putina sa premijerom Srbije Aleksandrom Vučićem – verovatnim pobednikom predsedničkih izbora koji će u Srbiji biti održani 2. aprila. Vučić je u Rusiju doputovao kako bi dobio političku podršku, i – dobio je. Međutim, Beograd bi morao dobro da razmisli šta za njega znači često ponavljani izraz „večito prijateljstvo“ sa Rusijom.

Susret predsednika Ruske Federacije Putina i srpskog premijera Vučića mogao bi se nazvati „potpuno zatvorenim“. Prvo se pretpostavljalo da će se razgovor voditi bar o četiri teme: ekonomska saradnja, odbrambena sfera, turizam i kultura, a sam Vučić je sastanak okarakterisao kao sastanak koji ima „izuzetan politički i ekonomski značaj“. U svakom slučaju, detalji realizacije sporazuma koji postoje odranije su – ostali nepoznati. Zajednička je ostala samo prijateljska želja i očigledna podrška koju rukovodstvo Rusije izražava Vučiću za predstojeće izbore.

Vučić je u Moskvu doputovao sa ministrom odbrane Zoranom Đorđevićem i ministrom za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Aleksandrom Vulinom. Obojicu smatraju za pristalice uslovno proruske partije, čiju konkurenciju čine pristalice „integracije sa EU“. Podela na „prozapadne“ i „proruske“ više nije toliko veštačka kao što je to bila pre desetak godina. Sada srpski političari moraju da izmišljaju prilično složene jezičke formulacije kako bi objasnili poziciju svoje države.

Aleksandar Vučić insistira na neutralnosti Srbije – kao da takva mogućnost uopšte postoji. To je ostalo od vremena hladnog rata kada je Josip Broz Tito uspešno izmislio „pokret nesvrstanih“, na čijem se čelu našao i u kome je uspešno parazitirao dugi niz godina. Sada više nema nikakvog Varšavskog bloka, u Evropi postoji samo NATO čiji su članovi odavno ili će ubrzo biti tradicionalni protivnici Srbije – Hrvatska, Albanija, Bosna.

Ukratko: pozicija Beograda se svodi na to da je Srbija bila i da će ostati pravi prijatelj Rusije, da hoće i da širi prijateljstvo sa Evroazijskim ekonomskim savezom, ali je pri tom „na evropskom putu“. Šta jedna takva formulacija stvarno znači niko ne može da objasni, ali ona Beogradu ostavlja mogućnost da sačuva svoj režim pregovora koje vodi sa EU i sa NATO-om. Takođe, po Vučićevim rečima Srbija „ljubomorno čuva svoju vojnu neutralnost“, što je već potpuno nerazumljiva rečenična konstrukcija, jer značajna obnova srpske armije se sada vrši isključivo ruskim oružjem i ruskim novcem.

Jasno je da je upravo pitanje proširenja saradnje u vojnoj sferi najviše interesovalo učesnike sastanka. Kritična tema ostaje mogućnost isporuke Srbiji ruskih sistema protiv-vazdušne odbrane. Još pre godinu dana razgovaralo se o isporukama S-300, ali je postepeno ta priča zamrla, a sada Vučić govori samo o sistemima „Buk“.

„Želimo ne samo policijsku zaštitu neba, već i zaštitu od potencijalnih napada u budućnosti“ – izjavio je on još u Beogradu. Očigledno se radi o nepreciznosti u prevođenju: srpski premijer je, kada je rekao „policijski“ mislio na stalnu zaštitu vazdušnog prostora zemlje, za šta su „Bukovi“ dovoljni. Jer još od rata 1999. godine sistem PVO Srbije leži razvaljen, a u situaciji trke u naoružanju na Balkanu koju je iznenada započela Hrvatska, Beogradu su neophodni sistemi protivraketne odbrane, jer je Zagreb odlučio da nabavi nemačke i američke rakete srednjeg dometa. A za to im trebaju baš S-300 i proizvodi za klasu iznad toga.

Balkan je mali region i nekako je opšteprihvaćeno stanovište da savremeni visokotehnološki vojni sistemi za njega jednostavno predstavljaju višak, kao nosač aviona u Baltičkom moru. Ali ukoliko agresivno raspoloženi komšija povećava svoj arsenal raketa srednjeg dometa, koje teorijski mogu da dolete do tvoje prestonice, onda ipak nekako moraš da se štitiš. Ista je stvar i sa taktičkom avijacijom, koja mora da obezbedi zaštitu bar za velike gradove.

Ni Kosovo ne sme da se zaboravi. Učešće te čudne tvorevine na međunarodnim fudbalskim turnirima uopšte ne stavlja van snage uporne izjave da se Srbija nikada neće složiti sa izdvajanjem tog istorijskog dela zemlje. Nedavno se srpsko rukovodstvo direktno izjašnjavalo o tome, da će, ukoliko dođe do ponavljanja antisrpskih pogroma u toj pokrajini – ono biti prinuđeno da tamo pošalje vojsku. I vrlo je moguće da ćemo doživeti „antiterorističku operaciju na Kosovu i Metohiji“. Rizik novog balkanskog požara niko ne negira, a Putin i Vučić nisu tek tako konstatovali da se situacija u regionu samo pogoršava.

Ekonomski deo pregovora je razmatran detaljnije, ali nekako smuvano. Vučić je izrazio čuđenje zbog toga što je „predsednik Putin tako upoznat sa mnogim našim projektima i radovima“ (da, da, mi se ne bavimo čuvanjem kukuruza). Ali se ništa konkretnije od toga nije desilo. U stvari, za srpskog premijera je bila važna sama činjenica da se susreo sa ruskim predsednikom koji mu je poželeo uspeh na predstojećim predsedničkim izborima. Otprilike je bila vrlo slična šema pre nedelju dana, kada se predsednik Putin sastao sa predsednikom Južne Osetije Leonidom Tibilovom – ponekad sama činjenica da postoji podrška znači više nego javna demonstracija novih ekonomskih projekata. Na kraju krajeva – često stvar uopšte nije u ekonomiji, već u očuvanju trenda proruske orijentacije Beograda.

Da, Vučić ponekad mora da izmišlja teške formulacije kako bi uspevao da manevriše između dve težnje koje se potpuno isključuju. Ali postoje stvari koje nikakvo retuširanje ne može da pokrije. Praktično, po pitanju Kosova ni jedna zemlja u Evropi ne podržava Beograd, ni jedna od onih koje imaju stvaran uticaj. Ni jedna zemlja iz NATO-a neće naoružavati srpsku armiju. I zaista niko neće obezbeđivati Srbiji diplomatsku podršku u spornim ideološkim pitanjima, na primer pri razmatranju rezolucije UN o događajima u Srebrenici. Čak i kada bi se zaboravili tehnički krediti kojima se obezbeđuje vojno-tehnička saradnja.

Kao odgovor Beograd ponavlja svoju posebnu poziciju u vezi sa sankcijama. Prema Vučiću, Srbija će ostati jedina zemlja u Evropi koja dosledno i kategorično odbija da uvodi ekonomska ograničenja Rusiji. Naravno, tako i jeste (i to je posebno dragoceno ako se posmatra Crna Gora), ali „istorijsko prijateljstvo“ podrazumeva ne samo pasivan otpor, već i neke konkretnije korake.

Predsednički izbori u Srbiji će biti održani 2. aprila, na njima se takmiči 11 kandidata od kojih samo Vučić ima izuzetno visok rejting. Ali mu je, bez obzira na sve, ruska podrška neophodna. Raspoloženje Srba, ako se posmatra cela nacija i ako se posmatra politička elita, predstavlja „dve bitno različite stvari“. Ukoliko pitamo Srbe po ulicama – svi su za savez sa Rusijom, dok istovremeno „evropski put“, čije se značenje ne razjašnjava, ostaje samo težnja čija se priroda može vrlo teško objasniti.

Niko od Beograda ne zahteva da napravi jednoznačan izbor – on i ne treba da postoji u epohi mnogopolarnog sveta. I niko nema prava da srpskom narodu diktira modus operandi. Ali čitava situacija počinje da iritira. Pravno – Srbija ne spada među saveznike Rusije ni u diplomatskoj, ni u vojnoj sferi. Moguće je da potpisivanje ma kog važnog međudržavnog dokumenta koji ne spada u tajne šeme obnove armije predstavlja vernu sliku stepena uzajamnih odnosa dve zemlje koji je već postignut, a koji bi mogao da postane još veći kad Vučić postane predsednik. Ali je ograničavanje samo na deklaracije i komplikovane rečenične konstrukcije postalo destruktivno. Mada – to je pre pitanje za odgovarajuće ruske strukture, a ne za Srbe.

Odnosi Rusije i Srbije prirodno treba da pređu na novi nivo. Ali samo u slučaju da Beograd najzad zaboravi zastarelu konstrukciju „ni naše, ni vaše“, po kojoj je „nas i Rusa – dvesta miliona“, ali pri tom pratimo „evropski kurs“. Na sceni je klasična priča, u kojoj je raspoloženje naroda u raskoraku sa ponašanjem elite. Među kojom je Aleksandar Vučić skoro pa najbolji.


Izvor: Fond Strateške Kulture

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Putin i Vučić iz ruskog ugla

* Obavezna polja