„Samo nam se čini da imamo izbora“. Poražavajuće po dubini i smelosti, ove reči, izrečene pre petnaest godina, danas su zaboravljene i niko ih ne citira. Međutim, po zakonima psihologije, ono što smo zaboravili utiče na nas mnogo jače nego ono što pamtimo. Ove reči su, izašavši daleko izvan granica konteksta u kom su rečene, postale prvi aksiom nove ruske državnosti, na kojem se temelji sva teorija i praksa aktuelne politike.

Iluzija izbora je najvažnija iluzija, glavni štos zapadnog načina života uopšte i posebno zapadne demokratije, koja je već odavno privrženija idejama Barnuma nego Klistena. Odricanje od te iluzije u korist realizma predodređenosti dovelo je naše društvo najpre do razmišljanja o svojoj, posebnoj, suverenoj varijanti demokratskog razvoja, a zatim do potpunog gubitka interesa za diskusije na temu kakva treba da bude demokratija i da li je ona uopšte potrebna.

Otvorili su se putevi za slobodnu izgradnju države, određeni ne uvoznim himerama, nego logikom istorijskih procesa, baš onom ,,umetnošću mogućeg”. Nemogući, protivprirodni i antiistorijski raspad Rusije je, makar i sa zakašnjenjem, odlučno zaustavljen. Urušivši se sa nivoa SSSR-a na nivo RF, Rusija je prestala da se ruši, počela je da se obnavlja i vratila se u svoje prirodno i jedino moguće stanje zajednice naroda. Zajednice koja je velika, rastuća i sabira zemlje. Neskromna uloga dodeljena našoj državi u svetskoj istoriji ne dozvoljava silazak sa scene ili položaj statiste, ne nagoveštava spokojstvo i određuje složeni karakter ovdašnje državnosti.

I eto – država Rusija se nastavlja, i sada je to država novog tipa, kakav još nismo imali. U celini se formirala sredinom 2000-ih. Zasad je malo izučena, ali su njena svojeobraznost i vitalnost očigledne. Stres-testovi koje je ona prošla i prolazi pokazuju da će upravo takav, organski sklopljen model političkog ustrojstva, biti efektivno sredstvo preživljavanja i uzdizanja ruske nacije ne samo u godinama koje su pred nama, nego i u decenijama, a najverovatnije i u čitavom stoleću.

Ruska istorija poznaje, dakle, četiri osnovna modela države, koji uslovno mogu biti vezani sa imenima njihovih tvoraca: država Ivana Trećeg (Veliko kneževstvo/Carstvo Moskovsko i Sve Rusije, XV–XVII veka); država Petra Velikog (Ruska imperija, XVIII–XIX veka); Lenjinova država (Sovjetski Savez, HH vek); Putinova država (Ruska Federacija, XXI vek). Stvorene od strane ljudi ,,produžene volje”, da se izrazimo u stilu Gumiljova, te velike političke mašine, smenjujući jedna drugu, remontujući se i adaptirajući u hodu, iz veka u vek su obezbeđivale ruskom svetu uporno kretanje naviše.

Putinova velika politička mašina se tek zahuktava i osposobljava za dug, težak i zanimljiv rad. Njeno delovanje punom snagom još uvek je daleko ispred nas, tako da će i posle mnogo godina Rusija još uvek biti Putinova država, slično kao što se savremena Francuska još uvek naziva Degolovom Petom republikom, Turska (iako su sada tamo na vlasti antikemalisti) se kao i ranije oslanja na Ataturkovu ideologiju „Šest strela“, a SAD se do danas pozivaju na likove i vrednosti polulegendarnih „očeva-osnivača“.

Neophodno je razumevanje, osmišljavanje i opisivanje Putinovog sistema vlasti i uopšte čitavog kompleksa ideja i dimenzija putinizma kao ideologije budućnosti. Upravo budućnosti, jer sadašnji Putin teško da je putinista, isto tako kao što, na primer, Marks nije marksista i uopšte nije sigurno da li bi pristao da bude da je saznao šta je to. Ali to se mora uraditi radi svih onih koji nisu Putin, a želeli bi da budu kao on. Radi mogućnosti prenošenja njegovih metoda i pristupa u vremena koja dolaze.

Opis treba sačiniti ne u stilu dve propagande – naše i protivničke, već jezikom koji će i ruskim i antiruskim zvaničnicima izgledati kao umereno jeretički. Takav jezik može postati prihvatljiv za dovoljno široku publiku, što je i potrebno, jer politički sistem koji je stvoren u Rusiji nije pogodan samo za našu domaću budućnost, već ima i značajan izvozni potencijal, a potražnja za njim ili njegovim pojedinim komponentama već postoji, njegovo iskustvo se izučava i delimično prenosi, a podražavaju ga kako vladajuće, tako i opozicione grupe u mnogim zemljama.

Putinov predizborni bilbord u Moskvi sa sloganom „Jak predsednik, jaka Rusija“, mart 2018.

Strani političari pripisuju Rusiji mešanje u izbore i referendume na celoj planeti. A u realnosti, stvar je još ozbiljnija – Rusija se meša u njihove mozgove i oni ne znaju šta da rade sa sopstvenom promenjenom svešću. Otkada se, posle propasti 90-ih, naša zemlja odrekla ideoloških zajmova, počela da sama proizvodi smisao i prešla u informacionu kontraofanzivu na Zapad, evropski i američki eksperti sve češće greše u prognozama. Njih iznenađuje i razjaruje paranormalno raspoloženje elektorata. Izgubljeni, oni su objavili najezdu populizma. Može se i tako reći, ako se ne ume bolje.

Interes stranaca za ruski politički algoritam je razumljiv – nema proroka u njihovim selima, a sve što se danas sa njima dešava, Rusija je davno prorekla. Kada su svi još bili van sebe od globalizacije i galamili o ravnom svetu bez granica, Moskva je jasno podsetila da suverenitet i nacionalni interesi imaju značaj. Tada su nas mnogi optuživali za „naivnu“ vezanost za starine, koje su kao davno izašle iz mode. Učili su nas da se ne treba držati vrednosti HIH veka, već treba hrabro zakoračiti u HHI vek, u kojem kao neće biti nikakvih suverenih nacija i nacionalnih država. Ipak, u HHI veku je ispalo po našem. Engleski Bregzit, američki “#grejtagen” (misli se na Trampov predizborni slogan Make America Great Again; prim. NS), antimigraciono ograđivanje Evrope – samo su prve tačke dugačkog spiska sveprisutnih manifestacija deglobalizacije, resuverenizacije i nacionalizma.

Kada su na svakom ćošku proslavljali internet kao neprikosnoveni prostor ničim ograničene slobode, u kome kao svi mogu sve i gde su kao svi jednaki, upravo iz Rusije se začulo otrežnjujuće pitanje zaglupljenom čovečanstvu: „A ko smo mi u svetskoj paučini – pauci ili muve?“ I sada su se svi bacili da razmrse Mrežu, čak i najslobodoljubivije birokratije, i da hvataju Fejsbuk u saučesništvu u stranim mešanjima. Nekada slobodni virtuelni prostor, izreklamiran kao prototip nastupajućeg raja, osvojile su i razgraničile sajberpolicija i sajberkriminal, sajbervojske i sajberšpijuni, sajberteroristi i sajbermoralisti.

Kada hegemoniju „hegemona“ niko nije osporavao, kada se veliki američki san o gospodarenju svetom skoro ostvario i kada se mnogima priviđao kraj istorije sa završnom napomenom „narodi se ne čuju“, u tišini koja je nastupila ođednom se prolomio Minhenski govor. Govor je tada delovao disidentski, a danas svi ono što je u njemu rečeno vide kao nešto što se podrazumeva – Amerikom su svi nezadovoljni, pa i sami Amerikanci.

Ne tako davno malopoznati termin derin devlet iz turskog političkog vokabulara rasprostranili su američki mediji u obliku engleskog prevoda deep state, a odatle se pojavio i u našim sredstvima informisanja. Na našem jeziku je tako dobijena “duboka” ili “dubinska država”. Termin označava surovu, apsolutno nedemokratsku mrežnu organizaciju realne vlasti struktura bezbednosti, skrivenu iza spoljašnjih demokratskih institucija izloženih za javnost. To je mehanizam koji u praksi deluje pomoću nasilja, korupcije i manipulacije, skriven duboko ispod površine građanskog društva, koje retorički (licemerno ili prostodušno) osuđuje manipulaciju, korupciju i nasilje.

Otkrivši unutar sebe neprijatnu “duboku državu”, Amerikanci se nisu posebno iznenadili, jer su o njenom postojanju dugo nagađali. Ako postoje deep net i dark net, zašto ne bi postojala deep state ili čak dark state? Iz dubina i pomrčina te nejavne i neproklamovane vlasti isplivavaju – tamo proizvedene za široke mase – blistave fatamorgane demokratije, iluzija izbora, osećanje slobode, osećaj superiornosti i sl. Nepoverenje i zavist, koje demokratija koristi kao prioritetne izvore socijalne energije, prouzrokuju apsolutizaciju kritike i povišenje nivoa uzbunjenosti. Hejteri, trolovi i njima bliski zli botovi obrazovali su vrišteću većinu, potisnuvši sa dominantnih pozicija sa kojih je nekada diktirala sasvim drugačiji ton – poštovanu srednju klasu.

U dobre namere javnih političara sada niko ne veruje, njima zavide i zato ih smatraju ljudima poročnim, perfidnim, a često i pravim nitkovima. Poznate političke serije, od “Bosa” do “Kuće od karata”, prikazuju naturalističke slike mutne svakodnevice establišmenta.

Nitkovu se ne sme dozvoliti da ode predaleko iz prostog razloga što je on nitkov. A ako su svuda okolo (pretpostavimo) samo nitkovi, za zadržavanje nitkova moraju se iskoristiti takođe nitkovi. Klin se klinom, a podlac podlacom izbija… Postoji širok izbor podlaca i komplikovana pravila, koja služe da rezultat njihove međusobne borbe bude manje-više nerešen. Tako se stvara blagorodni sistem kontrole i ravnoteže moći (checks and balances) – dinamička ravnoteža niskosti, balans pohlepe, harmonija podlosti. Ako se ipak neko zaigra i ponaša disharmonično, uvek budna duboka država hita u pomoć i nevidljivom rukom odvlači prestupnika na dno.

Putin govori na Minhenskoj konferenciji 10.02.2007. godine

Ničeg strašnog u predloženom opisu zapadne demokratije u suštini nema – dovoljno je posmatrati stvari iz malo drugačijeg ugla i neće nam biti strašne. Ali ipak, talog ostaje i zapadni građanin počinje da se sumnjičavo osvrće u potrazi za drugačijim primerima i načinima postojanja. I vidi Rusiju. Naš sistem, kao i uopšte sve naše, ne izgleda elegantnije, ali izgleda poštenije. I mada za mnoge reč ,,poštenije” nije sinonim za reč ,,bolje”, ona nije lišena privlačnosti.

Država se kod nas ne deli na duboku i spoljašnju, već je izgrađena kao celina, od svih svojih delova i spoljnih manifestacija. Najbrutalniji delovi njenog bezbednosnog kostura nalaze se direktno na fasadi, neskriveni bilo kakvim arhitektonskim ukrasima. A birokratija, čak i kada vas vara, čini to ne previše pažljivo, kao da polazi od toga da je ,,svima sve jasno”.

Visoka unutrašnja napetost, povezana sa kontrolom ogromnih nehomogenih teritorija, i stalno prebivanje u žaru geopolitičke borbe, čine vojno-policijske funkcije države najvažnijim i odlučujućim. Oni tradicionalno ne bivaju skriveni, već se, naprotiv, prikazuju, jer Rusijom nikada nisu upravljali trgovci (izuzeci su nekoliko meseci 1917. godine i nekoliko godina tokom 90-ih) koji vojni poziv smatraju nižim od trgovačkog, i njihovi saputnici liberali, čije se učenje gradi na odricanju od svega iole ,,policijskog”. Nije, dakle, bilo onoga ko bi ukrašavao istinu iluzijama, stidljivo gurajući u drugi plan i skrivajući dublje imanentno svojstvo svake države – da bude oruđe odbrane i napada.

Duboke države u Rusiji nema, sva država je vidljiva, ali zato postoji duboki narod. Na blistavoj površini sija se elita, koja iz veka u vek aktivno (treba joj to priznati) uvlači narod u neke svoje aktivnosti – partijske kongrese, ratove, izbore, ekonomske eksperimente. Narod u tim aktivnostima učestvuje, ali malo na distanci, ne pokazujući se na površini i živeći u svojoj dubini sasvim drugim životom. Dva nacionalna života – površinski i duboki – ponekad žive u suprotnim smerovima, ponekad u istim, ali se nikada ne slivaju u jedan.

Duboki narod uvek o sebi vodi računa. Nedostižan za sociološka istraživanja, agitaciju, pretnje i druge metode proučavanja i uticaja. Razumevanje ko je on, šta misli i šta hoće, često dolazi iznenada i kasno, i to ne onima koji tada mogu nešto da učine.

Neki iz društvenih nauka pokušavaju da odrede da li je duboki narod jednak stanovništvu ili je samo njegov deo i, ako je tako, koliki deo? U raznim epohama sa njim su identifikovali čas seljake, čas proletere, čas partijski neopredeljene, čas hipstere, čas one na državnom budžetu. Njega su ,,tražili”, u njega su ,,išli”. Zvali su ga bogonoscem, i obratno. Ponekad su zaključivali da je on izmišljen i u stvarnosti ne postoji, započinjali su neke galopirajuće reforme ne obazirući se na njega, ali bi ubrzo o njega razbili glavu i došli do zaključka da ,,nešto ipak postoji”. On se ne jednom povlačio pod pritiskom svojih ili tuđih osvajača, ali se uvek vraćao.

Svojom džinovskom supermasom duboki narod stvara neodoljivu silu kulturne gravitacije, koja ujedinjuje naciju i privlači (prikiva) ka zemlji (rodnoj zemlji) elitu, koja s vremena na vreme pokušava da kosmopolitski odleprša. Narodnost, šta god to da znači, prethodi državnosti, predodređuje njenu formu, ograničava fantazije teoretičara, prinuđava praktičare na određene postupke. Ona moćno privlači i u nju se naizbežno slivaju sve političke trajektorije, bez izuzetka. Početi u Rusiji može se od bilo čega – od konzervativizma, od socijalizma, od liberalizma, ali se završiti mora približno uvek istim. To jest onim što zaista i postoji.

Sposobnost da se čuje i razume narod, da se vidi u potpunosti, u svoj dubini, i da se u skladu sa tim deluje – jeste unikatno i glavno preimućstvo Putinove države. Ona je adekvatna narodu i sa njim je u skladu, a to znači da nije podložna rušilačkim propterećenjima suprotnih tokova istorije. Zbog toga, ona je efektivna i dugovečna.

Putin na inauguraciji 07.05.2018. godine

U novom sistemu su sve institucije podređene osnovnom zadatku – poverljivom dijalogu i uzajamnom prožimanju vrhovnog vladara sa građanima. Različite grane vlasti se koncentrišu u ličnosti lidera i smtraju se ne vrednošću po sebi, nego njihovu vrednost određuje mera u kojoj obezbeđuju vezu s njim. Osim njih, zaobilazeći formalne strukture i elitne grupe, deluju neformalni načini komunikacije. A kada glupost, zaostalost ili korupcija stvaraju smetnje u linijama međusobne komunikacije, preduzimaju se energične mere da se ,,čujnost” obnovi.

Preuzete sa Zapada, stepenaste političke institucije kod nas se ponekad smatraju donekle ritualnim, stvorenim pre svega zato da bi kod nas bilo ,,kao svuda” i da osobenosti naše političke kulture susedima ne ,,bodu oči”, da ih ne ljute i ne plaše. One su kao odeća za izlazak, u njoj se ide u goste, a kod kuće smo u domaćem, svako za sebe zna, u čemu. U suštini, društvo ima poverenja samo u prvo lice. Da li se tu radi o ponosu naroda kojeg nikad niko nije pokorio, ili o želji da se prokrče putevi pravde, ili o nečem drugom, teško je reći, ali to je činjenica, i pritom nije nova. Novo je to da država tu činjenicu ne ignoriše, vodi o njoj računa i od nje polazi u svom delovanju.

Suviše bismo ovo uprostili svođenjem na ,,veru u dobrog cara”. Duboki narod uopšte nije naivan i teško da dobrodušnost smatra carskom vrlinom. Pre bi se moglo reći da on o ispravnom vladaru misli ono što je Ajnštajn rekao o Bogu: “Složen, ali nije zlonameran”. Savremeni model ruske države počinje od poverenja i na poverenju se održava. U tome je njegova suštinska razlika od zapadnog modela, koji kultiviše nepoverenje i kritiku. I u tome je njegova snaga.

Naša nova država će u novom veku imati dugu i slavnu istoriju. Ona se neće slomiti. Delovaće po svome, osvajati i zadržavati najviša mesta u prvoj ligi geopolitičke borbe. Sa time će pre ili kasnije morati da se pomire svi oni koji zahtevaju da Rusija ,,promeni ponašanje”. Jer samo im se čini da imaju izbora.

Prevod – Vladimir Kršljanin


Izvor: Nezavisnaja gazeta/Novi Standard

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Putinizam kao oblik ruske državnosti za 21. vek

* Obavezna polja