Zrelo doba od korone donelo je mnoge spoznaje svima koji se nisu informisali putem hipnotišućih nacionalnih frekvencija. Beležim trenutak u kome moji roditelji, tačno u podne, uz ručak čiji tajming nije menjan 50 godina (što je fini pokazatelj uređenog sistema) gledaju ipak neku crnogorsku TV kuću i njen petominutni dnevnik – rasadnik spinovanih novitadi dosadnog sadržaja: nove cifre obolelih, umrlih i izlečenih, po opštinama, i u šestom minutu – vremensku prognozu.

„Kada laž ojača“, kaže Basara u romanu Na gralovom tragu, „i oseti se svemoćnom, ona se počne nametati kao istina. To joj polazi za rukom. Ali kada se nametne, onda pati od istih bolesti od kojih i istina – postaje ranjiva.“

Gledam roditelje koje volim i u očima im vidim da i oni vole mene već 50 godina, a između nas je razlika kao da mi je otac đed, i kao da sam unuk vlastitoj majci, a ne sin. Vreme se ubrzalo. Za sada male, moja majka svoje unuke uskoro neće moći da razume na srpskom. Tehnologija će im kriptovati jezik.

Između zalogaja i usta dakle, dok smo bili zatvoreni sasvim, dok se patrijarh kao lav borio za liturgije a Srpska pravoslavna crkva „blagoslovila narod da i za Vaskrs ostane kod kuće“, i dok je policija zatvarala hramove i u pravoslavnim zemljama hapsila pravoslavni narod, u vremenima kada u vestima od minut-dva nije bilo reči o migrantima, ekonomiji, kulturi … na nebu smo opazili nove zvezde.

No to nisu kao u narodnoj pesmi Početak bune na dahije „sveci vrgli priliku“ da se narod diže na ustanak (ili možda jesu?!), nego je američki milijarder Ilon Mask poslao u orbitu prvu seriju od nekoliko desetina hiljada satelita koji imaju za cilj da povežu čipovanu babu sa čipovanom žabom ne bi li kontrolisali sve, uključujući apples and oranges.

Ilon Mask je tehnološki guru, poput Stiva Džobsa, poput Bila Gejtsa. Mi ne možemo znati kakve su im krajnje namjere, ali iz razbacanih premisa možemo pretpostaviti da misle kako je šest milijardi ljudi na planeti previše.

„Stvaralačka bolest koja rađa genija“, kaže nobelovac Tomas Man u Doktoru Faustusu, „svakako je hiljadu puta draža životu od zdravlja koje vuče noge pešice.“ Da li su ljudi koji čovečanstvo vode u transhumanizam bolesnici ili geniji?

Odavno sam, u romanu Lutajući Bokelj (Laguna, 2007) predvideo ještačko sazvežđe Uroboros, u obliku kruga vidljivog sa Zemlje, a nazvanog po mitskoj zmiji koja sama sebi grize rep. To je ikonička slika zapadne civilizacije. Dok ovo čitamo, jonskim motorima podižu se Maskovi sateliti na visine nevidljive okom, i razdvajaju se, da bi anakondinim zagrljajem obgrlili Zemljinu sferu.

U danima kada se život kanda vraća u normalu Tedros Adanom, generalni direktor Svetske zdravstvene organizacije – kompromitovane za ovih 15 dana više nego tokom cele svoje istorije, kazuje da „najgore tek predstoji u epidemiji novog virusa korona“.

Stari bi Kotorani posprdno rekli: E, li? – u značenju, ma nemoj!, kao da sve vreme nismo znali da iza jedne loše vesti slede dve gore.

Kotor – Foto: Arhiva „Vijesti“

Što to može biti, pitamo se, pitamo. Dakako, plansko vakcinisanje što više Zemljana, o čemu se negativno očitovao Novak Đoković, koga se usudio da na ti! javno kastiguje još u doba svinjskog gripa dobrano diskreditovani dr Kon.

„U prirodi se“, kaže Andrić u Travničkoj hronici, „nalazi onoliko lekovitih snaga koliko bolesti ima među ljudima i životinjama. I jedno se sa drugim tačno podudara u dram i u nokat.“

Pogled na ono što ljudi jedu, a vidi se svakog dana dok su marketi puni a crkve prazne, otkriva mnogo: pipi, vudi i gudi prerađevine u korpama pred kasom.

„Hrana škodljiva za naše telo izaziva u nama bolest tek posle izvesnog vremena ili dan kasnije. Tako često biva i sa uzrocima koji prljaju dušu“, kazao je u 4. veku Sveti Jovan Lestvičnik u čuvenoj Lestvici.

Da nam neko ukine pravo na prisustvo Vaskršnjoj liturgiji, normalno da li je? Da li je 99,9% Srba moglo da pretpostavi rečeni scenario? To se nikad, ali NIKAD nije dogodilo. Ni pod bombama 1999, ni kad su nas 1944. zasipali bombama s natpisom SREĆAN USKRS!

Vučić je, samo radeći svoj posao i sledeći upute, počinio greh time što je na Vaskrs put svakog verujućeg čovjeka sa ženom i decom do crkve učinio nelegalnim. „Greh je ono što donosi smrt, a bolesti su vesnici smrti“, zapisao je da je rekao patrijarh Pavle Aleksandar Gajšek u knjizi Agape, tom prvi.

Živimo u vremenu kada klasa ucenjenih ljudi i ne krije da smo kolonija, niti oni koji znaju da su veliki samo u lokalu kriju kako to ne bi bili da nisu lojalni stvarnim gospodarima.

„Danas je najteža bolest našeg vremena bolest personalnosti“, kaže Dučić u Blagu cara Radovana. „To se vidi u savremenom društvu gde je svako nalik na svakog. Čovek odista personalan ima protiv sebe i ljude i konvencije.“

Razapnite me, doktore Kone, ali mislim da bi bolje bilo da smo poput nekih evropskih nacija stekli kolektivni imunitet. Kaže Albahari u Svetskom putniku: „Neke bolesti nikad ne prebolimo, i one ostaju u nama, kao nužna protivteža zdravlju, i kako vreme odmiče, postajemo sve uvereniji da bez nje, bez te bolesti, ne bismo uopšte bili zdravi.“ Ali korona je drugo, od nje se umire! Jeste, papagaji, ali od drugih bolesti umire se nesrazmerno više. Niko da zucne bre o pandemiji kancera. Kancer nije zarazan. Ali jesu sva ona mesna jeftina sranja koja se kupuju po prodavnicama dok su crkve zatvorene i pristup putiru proskribovan.

Bog mi je dao da svakog dana vidim more. Iza horizonta nećemo uskoro ugledati nove katarke. Biće ovo jedna od najgorih godina na Primorju. Kotor će naročito postradati, jer je dušu prodao turističkom vragu koji mu je i po nekoliko puta na dan godinama dolazio u obliku golemih brodova-kruzera. Oni su postali sinonim za trapulu, za zamku, jer zdravi turisti otud nemaju kuda da begaju. „Svuda po obalama Mediterana vladao je strah od broda kao prenosioca zaraznih bolesti poput kuge, kolere, žute groznice, velikih boginja, pegavog tifusa“, kaže u Mediteranskoj zagoneci Slavo Stojković.

Policija sprečava vernike da priđu Hramu Hristovog Vaskrsenja u Podgorici na Vaskršnje jutro – Foto: „Vijesti

Mnogi će se sezonski Crnogorci vratiti gore. Biće teže nego ratne 1999. Većinski turisti, oni iz Srbije, potrošili su u aprilu julsku platu. Istoričar Aleksandar Raković, jedan od četvorice intelektualaca kojima je montenegrinski režim zabranio ulazak u ekološku državu, predlaže da Srbi ne letuju u Crnoj Gori, jer bi se time ozonirao leš Đukanovićeve vlasti. Ukoliko Srba pak ne bude, obalni će Srbi finansijski potpuno potonuti, kazuju drugi glasovi, te predlažu da se letuje isključivo kod srpskih domaćina. Jeste, ali onda bi takve popisala montenegrinska vlast i dodatno kastigovala. Ludnica prava.

Na ekonomskoj smo vododelnici, udaljeni od glavnih tokova svega što teče ili se novcem pomera. Mi ne samo da ne napredujemo. Nego nazadujemo. Dolaze godine, a sa njima i bolesti. Jednu od najboljih definicija stvarne nesreće dao je Dučić u Blagu cara Radovana: „Za mene je najveća slika nesreće jedan čovek istovremeno star, bolestan i siromašan. Starost i bolest i sirotinja ujedinjene, to su neosporno najveća i konačna katastrofa jedne ljudske sudbine.“

„Prvo će doći glad kakvu ni Vavilon nije zapamtio“, kaže u Molitvama na jezeru vladika Nikolaj. „Pa rat radi pljačke hleba, iz koga će se vratiti pobeđeni. Pa međusobno klanje i paljenje gradova i sela. Pa bolesti, kojih se ruka lekara neće smeti dohvatiti. I učitelji će biti šibani bičevima i gonjeni da budu grobari svojih učenika, od kojih će svi putevi smrdeti.“

Korona je prema opisima onoga što nas čeka ako se ne promenimo nabolje – majka mila.

Možda ću, dok izađe ovaj tekst, ponovo da se kao rak samac koji svoju kuću nosi na leđima – naselim u hercegnovskoj Knjižari So. Odatle me polovinom marta izbacila sila koja sebe zove državom. Možda će neki čitalac ovog teksta koji naginje dr Konu pomisliti kako sam od izolovanosti prolupao, ali će pogrešiti, jer je izolovanost piscu isto što i školjki prstacu samostalan i suveren život u steni. Nemoguće je u karantin staviti um. Pazimo…

„Kritičari su kao studenti medicine; uvek misle da pisac boluje baš od one bolesti koju upravo proučavaju. A pisac uvek boluje od iste bolesti“, kaže Pavić u Predelu slikanom čajem, „od bolesti da ukršta reči. Da od jednog jezika u svojim ustima gradi dva. Šta je u stvari jedna knjiga, do zbirka dobro ukrštenih reči?“

Šta je dobar tekst, ako ne isto: uspela zbirka ukrštenih reči.

Zamislite me u mornarskoj majici, kako do gležnjeva u vodi i sa galebom iznad sebe osveštavam naše more. I kako mašem.

Prugastoplavi pozdrav, dragi moji!


Izvor: Pečat

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Razapnite me doktore Kone ali od drugih bolesti umire se više

* Obavezna polja