Vlada_Republike_srbije-300x226Režimski vlastodržci (predsednik, premijer, ministri) uveliko javno prete promenom Ustava, kako bi “legalizovali” svoje protiv-ustavne radnje. Vele oni, pošto čvrsto odbijaju da se podrede Ustavu onda se Ustav mora podrediti njima. Većini nas ovakav njihov nastup zvuči neozbiljno, kao scena iz Nušićeve satire o jeftinim palanačkim politikanatima. Ali sama činjenica da su se ovi politikanti već toliko bahato osilili da sada sebi lično prisvajaju despotsku moć suverena da prekroje teritorije, državnosti i integriteta Srbije — ukazuje da nije baš sve tako neozbiljno kako nam se na prvi pogled čini. Zato, pogledajmo šta Ustav doslovno kaže o mogućoj promeni Ustava:

“Predlog za promenu Ustava i usvajanje promene Ustava Član 203.

Predlog za promenu Ustava može podneti najmanje jedna trećina od ukupnog broja narodnih poslanika, predsednik Republike, Vlada i najmanje 150.000 birača.

O promeni Ustava odlučuje Narodna skupština. Predlog za promenu Ustava usvaja se dvotrećinskom većinom od ukupnog broja narodnih poslanika. Ako ne bude postignuta potrebna većina, promeni Ustava po pitanjima sadržanim u podnetom predlogu koji nije usvojen, ne može se pristupiti u narednih godinu dana.

Ako Narodna skupština usvoji predlog za promenu Ustava, pristupa se izradi, odnosno razmatranju akta o promeni Ustava.

Narodna skupština usvaja akt o promeni Ustava dvotrećinskom većinom od ukupnog broja narodnih poslanika i može odlučiti da ga i građani potvrde na republičkom referendumu.

Narodna skupština je dužna da akt o promeni Ustava stavi na republički referendum radi potvrđivanja, ako se promena Ustava odnosi na preambulu Ustava, načela Ustava, ljudska i manjinska prava i slobode, uređenje vlasti, proglašavanje ratnog i vanrednog stanja, odstupanje od ljudskih i manjinskih prava u vanrednom i ratnom stanju ili postupak za promenu Ustava.

Kada se akt o promeni Ustava stavi na potvrđivanje, građani se na referendumu izjašnjavaju najkasnije u roku od 60 dana od dana usvajanja akta o promeni Ustava. Promena Ustava je usvojena ako je na referendumu glasala većina izašlih birača.

Akt o promeni Ustava koji je potvrđen na republičkom referendumu stupa na snagu kada ga proglasi Narodna skupština.

Ako Narodna skupština ne odluči da akt o promeni Ustava stavi na potvrđivanje, promena Ustava je usvojena izglasavanjem u Narodnoj skupštini, a akt o promeni Ustava stupa na snagu kada ga proglasi Narodna skupština.

Zabrana promene Ustava Član 204.

Ustav ne može biti promenjen za vreme ratnog ili vanrednog stanja.

Ustavni zakon Član 205.

Za sprovođenje promene Ustava donosi se ustavni zakon. Ustavni zakon se donosi dvotrećinskom većinom od ukupnog broja narodnih poslanika.”

Očigledno da je 2/3-ska većina (167 poslanika) u Nardnoj Skupštini ključ svake promene Ustava. Pogledajmo sada stranačko-poslanički sastav sadašnje Skupštine:

SNS – 73 poslanika
DS – 67 poslanika
SPS – 44 poslanika
DSS – 21 poslanika
LDP – 19 poslanika
URS – 16 poslanika
Manjine – 10 poslanika

Od ukupno 250 poslanika jedino DSS (21 poslanika) zvanično se protivi promeni Ustava. To znači sada samo 1/12 poslanika je spremna da štiti Ustavom iskazanu referendumsku volju naroda. Režim smatra da od preostalih 229 sigurno može obezbediti minimum od 167 poslanika neophodan za promenu Ustava — čak i ako kojih 60 časnih poslanika se drzne i po cenu opstanka usprotivi se volji režimskih partijskih (stranačkih) oligarha. Očigledno da je sada absolutna većina u Skupštini Srbije pod kontrolom i komandom istih gazda. Dakle, grdno zamešeteljsvo je već uveliko u toku i ne „laju kere“ džabe.

Ali, zar nije Narodna Skupština “dužna da akt o promeni Ustava stavi na republički referendum radi potvrđivanja, ako se promena Ustava odnosi na preambulu Ustava, načela Ustava, ljudska i manjinska prava i slobode, uređenje vlasti, proglašavanje ratnog i vanrednog stanja, odstupanje od ljudskih i manjinskih prava u vanrednom i ratnom stanju ili postupak za promenu Ustava” ?

Navedena stavka Ustava nije baš tako siguran zaštitinik Ustava i neposredne volje naroda kao što to u prvi mah izgleda. Pogotovu što je politički sistem Srbije postavljen na paradoksalnom, lažnom i pogubnom ustavnom načelu da su režimski partijski poltroni (koji glume vajne poslanike u Narodnoj Skupštini) predstavnici i nosioci neposredne volje naroda Srbije.

Prvo, u Ustavu uopšte nema jasne definicije osnovnih koncepata sadržanih u preambuli i načelima Ustava. Ti koncepti su suštinski protivrečni tako da shvatanja “promene” zavisi od njihovog tumačenja i slobodne interpretacije. Na primer, sučelimo nejasan i protivrečan koncept “suštinske autonomije KiM u okviru suverene države Srbije” (preambula) sa imaginarnim načelom “pripadnosti evropskim principima i vrednostima” (član 1.). Ispada da u praktičnoj primeni koncepti “suverenosti” i “suštinske autonomije” postaju ono što sada EU po svojim evropskim principima i vrednostima odredi i naloži. Ovakve protivrečnosti i nejasnoće Ustava daju vazalski deformisanoj mašti režimskih vlastodržaca prostor za svojevoljno tumačenje njihovih ustavnih obaveza u zastupanju unutrašnjih i spoljnih interesa Srbije.

Drugo, i sam Ustav je kontradiktoran oko institucije referenduma gde u članu 108. kaže da: “Na zahtev većine svih narodnih poslanika ili najmanje 100.000 birača Narodna skupština raspisuje referendum, o pitanju iz svoje nadležnosti, u skladu sa Ustavom i zakonom. Predmet referenduma ne mogu biti obaveze koje proizlaze iz međunarodnih ugovora, zakoni koji se odnose na ljudska i manjinska prava i slobode, poreski i drugi finansijski zakoni, budžet i završni račun, uvođenje vanrednog stanja i amnestija, kao ni pitanja koja se tiču izbornih nadležnosti Narodne skupštine.”

Režim ovo tumači da može sklapati sa EU i “Republikom Kosovom” međunarodne ugovore (što već i uveliko čini) koji onda (po Ustavu) više nisu predmet referendumske volje Naroda Srbije. Koja je to konkrtena razlika između načela nadležnosti i izborne nadležnosti Narodne Skupštin e, i po kom načelu Ustava prvo je predmet narodnog referenduma a drugo nije? Uopšte nema logike da neki zakon određuje ustavno pravo naroda na referndum, jer taj zakon se tek iz ustava izvodi.

Treće, da bi se ustavno-pravna situacija još više zamrsila, sve ove nejasnoće i protivrečnosti iz Ustava se opštim/nedefinisanim referencama “u skladu sa Ustavom i zakonom” onda lančano prenose (na primer) na Zakon o Narodnoj Skupštini, Zakon o Predsedniku, Zakon o Vladi, Zakon o Slobodi Medija i Javnom Informisanju, Zakon o Slobodi Organizovanja i Okupljanja, i td… Tako da je faktički postavljena bezkrajna proceduralna spirala u razmrsivanju ove situacije. U ovim zamršenim ustavno-pravnim okolnostima, režim nastavlja da ignoriše i gazi Ustav bez ikakvog sistemskog otpora i sankcije.

Četvrto, na kraju niko režimu ništa ne može (Ustavnim/zakonskim sredstvima) ako absolutna većina poslanika u Narodnoj Skpštini odluči da za date promene Ustava nije neophodna referendumska volja Naroda Srbije. Vidimo šta se trenutno dešava sa pokušajem preispitivanja režimskih protiv-ustavnih akata na Ustavnom Sudu Srbije. Sudije Ustavnog Suda su za sada jednostavno odbile da uzmu taj predmet u razmatranje. A i kada ga budu uzele, sudije će najverovatnije naći neke pravne i proceduralne iznimke koje onemogućuju donošenje definitivne odluke. Načelo Ustava o uravnoteženoj podeli nezavisne vlasti između Vlade, Skupštine i Sudstva je brutalno pogaženo. Svima je već jasno da Narodna Skupština i Sudstvo Srbije jesu sve osim nezavisne institucije vlasti. One su potpuno u rukama režimskih vlastodržaca. Time su ostavljena širom otvorena vrata režimu da do kraja odradi svoj posao za koji su ga gazde i postavile.

I zato, sve ove režimske pretnje o cepanju teritorije i promeni Ustava Srbije moramo krajnje ozbiljno shvatiti. Jer, situacija se polako ali sigurno približava nepovratnom, svršenom činu nestanka države Srbije. Dirigovan od svojih gazda, režim je sistematski i metodično preuzeo absolutnu vlast u Narodnoj Skupštini Srbije, čime je tempirao bombu razaranja ustavnog poretka Srbije. Još čekaju pravi trenutak da samo kresnu fitilj. Nemojmo uopšte biti iznenađeni ako gazde već nisu izdale nalog režimskim vlastodržcima da odmah unilateralno odcepe KiM (i ko zna šta još pride), i da kroz trenutni sastav Narodne Skupštine promene Ustav Republike Srbije kako bi sve to “legalizovali”, a odmah zatim i da zavedu vanredno stanje (poput Sablje) kako bi “radi očuvanja demokratije i ustavnog poretka” mogli da napujdaju svu silu organa represije na sve nas koji bi se pobunili protiv takvog njihovog akta. A za takvu akciju režim sigurno već ima garantovanu, potpunu podršku i humanitarnu pomoć demokratske međunarodne zajednice. Trenutni režimski pregovori u Briselu nisu ništa drugo do razrada taktike i dobijanje instrukcija za navedene akcije režima.

Sve ovo ukazuje da je Srbija sada potpuno u kandžama prodate stran(k)o-kratije, čvrsto namerene da razkomada i raznese ovaj narod i državu – da nam više ni traga ne ostane. Suočeni sa ovom našom užasnom stvarnošću, svaki od nas sada hitno mora sam u duši svojoj odgovoriti na dva prosta pitanja:

Kako smo sebe doveli u ovu situaciju? Šta i kako sada trebamo činiti da opstanemo kao Narod u svojoj državi?

Zoran Karaklajić 27.Mart 2013.


Izvor: Vaseljenska TV

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Razaranja ustavnog poretka i države

* Obavezna polja