durmanovicСменом СДС-овог кадра у Савету министара БиХ и формално је озваничен разлаз СНСД-а Милорада Додика и СДС-а Младена Босића око платформе две водеће српске странке о усаглашеном деловању на нивоу БиХ. Иако су последњих седмица пљуштале међусобне оптужбе за „издају“ заједничке платформе, узроке разлаза СНСД-а и СДС-а тешко је наћи у непоштовању заједничког документа.

Елем, ни једна ни друга странка нису понудиле озбиљне доказе да су они други прекршили платформу, јер таквих доказа до сада није ни било: нити су посланици тих странака различито гласали када је реч о виталним интересима Републике Српске у институцијама БиХ, нити има основане сумње да су то намеравали да чине.

„Средња Дрина“  раздора

Тврдња СДС-а да ће Додик оштетити Српску у предстојећим разговорима са властима Федерације БиХ о пројекту изградње хидроелектрана у средњем току Дрине  до сада се није обистинила. То, наравно, не значи да Српска не може  бити оштећена, али треба сачекати исход преговора власти Српске и ФБиХ. При томе, ваља знати да Српска није могла сама реализовати пројекат замишљен заједно са Србијом и Италијом тежак нешто више од 800 милиона евра, с тим да половина припадне Риму, а по једна четвртина Београду и Бањалуци.

Но, с обзиром да на том делу Дрина представља границу БиХ и Србије, лидери из ФБиХ оспоравали су реализацију „Средње Дрине“ без учешћа институција БиХ, тако да су на крају и Италијани и Влада Србије прихватили да „зелено светло“ за пројекат мора дати и Савет министара БиХ, што подразумева пристанак лидера СДП-а БиХ и СББ-а БиХ, Златка Лагумџије и Фахрудина Радончића. А они свој пристанак условљавају учешћем и „Електропривреде БиХ“ у пројекту „Средња Дрина“.

Е, сад, друга је ствар какав ће договор бити постигнут између Додика, Лагумџије и Радончића, односно колико ће учешћа у „Средњој Дрини“ имати Српска, а колико ФБиХ. О висини цене коју ће Српска платити за бошњачку деблокаду пројекта у Савету министара БиХ – и о евентуалној штети – моћи ће се говорити тек пошто буде обављена ова политичка  трговина: не треба се изненадити ако Српска после тога не буде имала четвртину учешћа у „Средњој Дрини“, а неће бити необично ни ако лидери из ФБиХ буду захтевали поделу те четвртине, што би значило максималан уступак власти Српске. Извесно је да се на договор неће дуго чекати, јер је почетак реализације пројекта планиран следеће године, Српској и ФБиХ су очајнички потребне инвестиције, тим пре што је та година изборна, а и ваљало би се пред бирачима подичити да се нешто гради.

srednja-drina-hidrocentrala

Изборни разлог“

Изгледа да је управо приближавање избора било кључни разлог разлаза СНСД-а и СДС-а на нивоу БиХ. СДС је на унутрашњем плану у Српској водећа опозициона странка и негде од краја прошле године, у различитим временским интервалима, СДС је својим иступима то потврђивао оштро критикујући владајући СНСД, износећи оптужбе за криминал, корупцију и непотизам у институцијама Српске, за давање пореских и других повластица бизнисменима блиским СНСД-у, за неспособност у управљању економијом итд.

Чини се да је афера са изношењем више од 150 милиона марака из фабрике глинице „Бирач“ у Зворнику, која је ослонац скромне привреде на североистоку Српске, само убрзала разлаз СНСД-а и СДС-а, јер је послужила за праву размену вербалне паљбе између СНСД-а и СДС-а. Када су истражни органи Српске утврдили да је литванска компанија, која је пре десетак година приватизовала „Бирач“, изнела из Српске силне милионе марака, читава опозиција, укључујући и СДС, оптужила је Додика и СНСД да су били или покровитељи ове нечувене крађе или неми посматрачи који нису знали/нису хтели да спрече Литванце у крађи. Из Додиковог СНСД-а су одбацивали те оптужбе, истовремено оптужујући СДС и ПДП Младена Иванића да је, за време њихове власти, направљена лоша трговина са Литванцима, а да је ово сада, је ли, само лоша последица те приватизације.

Изгледа да су и једни и други помало у праву: свако је ту имао своје „лоше тренутке“, с тим да је СНСД могао, а није истерао целу ту ситацију на чистац још када је преузимао власт крајем 2005. године. Што је још занимљивије, једно од главних Додикових обећања пре осам година било је да ће бити испитане и санкционисане све сумњиве приватизације из периода власти СДС-а и ПДП-а, да би на крају испало по оној старој: кад проблем не можеш да решиш – формирају комисију. Тако је и Додикова власт формирала Комисију за ревизију приватизације у Српској, која, на крају, скоро ниједан проблем није решила. Штавише, нови власници су наставили да одвајају највредније делове имовине где год су то могли некажњено да чине, а они који су гајили највише очекивања од ревизије приватизације – велики број ојађених „губитника транзиције“ – на крају су изгубили сваку наду да се ситуација може поправити.

Три владе СНСД-а, укључујући и ону коју је Додик лично водио, покушале су да незадовољство барем ублаже, тако што су владе куповале пропала/приватизована предузећа у стечају, али, што због неспособног менаџмента, што због објективних околности – мало шта су успели да поправе.

Када се, дакле, власт нашла у тако великом раскораку између давно датих обећања и свега онога што (ни)је учинила, онда опозицији није било тешко да у том раскораку нађе довољно простора за широк дијапазон оптужби, утемељених на сумњи да су се људи из власти „уграђивали“  свуда-где-се-то-могло. Још када се има у виду да огромна већина грађана Српске доживљава Додика малтене као силу-која-све-сама-може-да-реши, а да се и сам Додик, снагом свог политичког ауторитета, неретко постављао као арбитар и тамо где треба и тамо где не треба – онда нимало не треба чуди што је Додик „одабран“ да буде најчешћа мета оптужби које долазе из опозиције. Тим пре што су, изгледа, и у СДС-у и у остатку опозиције уверени да ће њихова победа на изборима бити зготовљена само ако буду непрестано и највише на мети својих критика држали управо Додика.

dodik-bosic

С друге стране, Додик је, изгледа, у јеку опозиционе кампање постао уверен да даљим савезништвом са СДС-ом на нивоу БиХ неће успети да ублажи снажно опозиционо деловање те странке на унутрашњем плану у Српској. И у томе се највероватније крије кључни разлог раскида платформе СНСД-а и СДС-а у институцијама БиХ: ако већ није успео да „пацификује“ СДС, Додик се одлучио да им ускрати и те невелике полуге моћи у њиховим рукама, да не би биле искоришћене за страначку промоцију како се избори буду приближавали. Отуд и одлука СНСД-а да оптужи СДС да је учешће у власти на нивоу БиХ искористио за ухљебљење стотина својих чланова у институцијама БиХ, од чистачица до директора. На то су, опет, из СДС-а одговарали да то у много већој мери чини СНСД у институцијама Српске, па су оптужбе за страначко запошљавање затим проширене и на општине у којима једни или други имају власт. Слушајући те међусобне оптужбе – од којих се нико није ни бранио – није било тешко закључити да се и СНСД и СДС служе једним истим механизмом владања где год су у прилици да то примене. А то већ, је ли, није ништа ново што до сада нисмо виђали у краткој постдејтонској политичкој историји Српске…..

Истини за вољу, било је варница и у савезништву СНСД-а и СДС-а на нивоу БиХ. Додик је пре око годину дана оптужио СДС-овог министра спољне трговине БиХ Мирка Шаровића да је самоиницијативно променио процедуру за одређивање царинских тарифа за увоз меса, без консултација са СНСД-ом. Шаровић је, практично, „пренео“ овлашћења за одређивање царинских тарифа са парламента на „своје“ министарство, али како у томе није било преноса надлежности Српске, кратка затегнутост између СНСД-а и СДС-а попустила је убрзо након састанка вођства две странке.

Могуће последице – НАТО куца на врата

Обе странке су, међутим, заједнички попустиле приликом парафирања споразума БиХ и Хрватске о граничним прелазима, због уласка Хрватске у ЕУ, иако су признале да је тим споразумом Српска делом оштећена. Но, свој пристанак правдали су чином добре воље према Бриселу – који их је, руку на срце, притискао да што брже парафирају споразум – тврдећи да ће са Загребом покушати да се договоре о изменама споразума. Но, како је самим споразумом предвиђено да за сваку измену мора постојати сагласност и БиХ и Хрватске и ЕУ, извесно је да ће се за повољнији гранични промет роба Српска убудуће тешко моћи изборити. Тим пре што за то у ФБиХ ни Бошњаци, а поготово не Хрвати, не показују ни део воље какву наводно имају Срби. Штавише, Загреб и Брисел и даље захтевају да Хрватска у трговини са БиХ задржи статус који је имала као чланица ЦЕФТА !?

Бошњачки и хрватски политичари, заправо, више воље од кретања ка ЕУ показују када је реч о приближавању БиХ НАТО алијанси, представљајући та два процеса као неодвојива један од другог. Зато су Бошњаци и  Хрвати много више заинтересовани за оживотворење „Бањалучког споразума“ које су са Додиком и Босићем постигли у марту ове године, него што маре за постизање међусобног договора о спровођењу пресуде „Сејдић, Финци“ или за реализацију „мапе пута БиХ ка ЕУ“, коју су потписали са Србима и европским комесаром Штефаном Филеом као „сведоком“.

Последњи начелни договор Додика и Лагумџије о упућивању закона о подели војне и државне имовине у Парламентарну скупштину БиХ заснива се управо на „Бањалучком споразуму“, па су, зато, и Босићеве критике на њихов рачун утолико неуверљивије, јер је и сам Босић потписник тог споразума. Иако су, наиме, рокови из споразума давно пробијени, потписана начела на којима се заснива „Бањалучки споразум“ прилично су јасна и била су и остала прихватљива Србима: истина, остало је још да се прецизира шта ће све од војне имовине бити укњижено на органе БиХ, а шта ће преостати ентитетима, кантонима и општинама. Наравно, Срби притом рачунају на пристанак Бошњака на поделу државне имовине, чиме би се, практично, створили услови за гашење ОХР-а.

Међутим, српска нада у одлазак страних тутора прилично је магловита, јер колико год ту опцију заговарала Русија, а пружали јој подршку Немачка и Француска, САД ће гашење ОХР-а условљавати испуњавањем формалног, безобалног услова који се односи на „стабилизацију политичке ситуације“. У интерпретацији Вашингтона и Сарајева то значи да гашење ОХР-а снажно кореспондира са уласком БиХ у НАТО алијансу, што ће рећи да је тешко замисливо да ће бошњачки политичари драге воље пристати на укидање ОХР-а чим се донесе закон о подели војне имовине, што је услов за чланство у Акционом плану за чланство(МАП) у НАТО-у.

Просто речено, противници гашења ОХР-а увек могу смислити „добар“ разлог за недобијање пролазне оцене за „стабилизацију политичке ситуације“ у БиХ. Актуелни примери у прилог томе представља отезање Бошњака и Хрвата у вези са договором о спровођењу пресуде „Сејдић, Финци“, као и концепцијски бошњачко-хрватски сукоб око механизма координације у процесу приступања БиХ ЕУ. Када се томе дода најновији Филеов “савет” политичким вођама Срба, Бошњака и Хрвата да “пређу мост између Дејтона и процеса проширења”, онда интерпретацијама тог процеса готово да неће бити краја. Уз многобројне савете дипломата ЕУ да “чланство у НАТО није обавезно, али је пожељно”, те уз још један Филеов “савет” да је “немогуће,ипак, могуће”  као алузију на бриселски споразум Београда и Приштине – и Додику и Босићу не треба пуно политичке памети да се запитају каквог има смисла убудуће пристајати на компромис попут оног у “Бањалучком споразуму”, уколико у томе бошњачки и хрватски преговарачи најрадије виде српску политичку слабост као шансу за брже постизање сопствених циљева.

Закључак

Дакле, унутрашња политичка борба у Српској не би требало да постане разлог за неусаглашено политичко деловање СНСД-а, СДС-а и свих других странака из Српске у Парламенту БиХ ни убудуће, као што ни до сада није била, без обзира да ли међу њима постоји потписана платформа о усаглашеном деловању. Невоља је што су, с времена на време, српски представници имали јединствен став чак и у ситуацијама у којима је интерес Српске био нарушен у мањој или у већој мери, као приликом гласања за уставне промене у априлу 2006. године. За озбиљне политичаре и/или државнике платформа о усаглашеном деловању може бити користан политички инструмент, али им није ни неопходна, ни нужна да би показали да постојано служе интересима Српске. Јер, ако таква платформа служи најпре за усаглашавање страначких интереса, онда је можда (било) боље да се и не прави, а да се српске странке саме упусте у политичку борбу са бошњачко-хрватском конкуренцијом, у којој ће онда грађанима можда бити јасније која се и када снажније и ефикасније бори за заштиту интереса Српске. Ако би се саме нашле у ситуацији да због непромишљених потеза губе бираче или да их конкурентска странка прогласи отпадницима/издајницима националних интереса – можда би српске странке биле одговорније у заступању тих интереса.


Извор: НСПМ

Оставите коментар

Оставите коментар на Разлаз СНСД и СДС – ко је кога „издао“ и зашто

* Обавезна поља