Čedomir-Jovanović-kzš-4Замишљена као савршен параван за Вучићев обрачун са Дачићем, индиректно и Николићем, реконструкција Владе се претворила у политички рикошет. У борби за апсолутну власт, Вучић је доживео озбиљан пораз. Шестомесечни притисак на Дачића окончан је падом Динкића. Дачић је уз асистенцију Николића и жртвовање УРС-а, али и СПС-а, приземљио Вучића до косовских избора у новембру.

После њих ће и сам низ воду као и сви које је потапао да би се одржао на површини у дугој каријери напуштања сопствених уверења, господара и сарадника. Вучић ће, ослобођен баласта Бриселског споразума због којег мора да трпи Дачића, сасвим сигурно већ у децембру изазвати ванредне изборе. Једноставно, власт се распада због тога што је нема довољно за све који су је направили.

Данас је Србији потребно оно што је најбоље у нама. Ако сви ми којима је оваква Србија тесна, дигнемо руке од ње, под било каквим изговором, оставићемо је онима који су сто пута показали да могу да је учине још гором и бесмисленијом.

Владу склепану од странака које су на власт дошле грешком, које једнако неуспешно могу да спроводе сваку политику, немогуће је реконструисати. Превише су слаба шминка, епски наступи СНС-а и десант кандидатура вундеркинда, премијера, канцелара и лордова, личности које или нису ни закорачиле у политику или их је политика одавно потрошила. Јасно је да ће јалова реконструкција представљати само вештачка плућа на која ће једна влада без идеје и коалиција без кичме наредних пола године трошити ваздух српског друштва. Ту лекцију не морамо да учимо стоти пут. Уз сву критичност према власти из претходне епохе, Вучићеве и Тадићеве мане доста личе. Обојица су били премијери уместо премијера. Обојица су реконструисали владе да би могли да остану исти. Разлика је у томе што Тадићу кад је дошао на власт нормалан човек није имао много шта да замери, а Вучићу данас мало шта може да опрости. Нажалост, највећи грех оних који су на власти више није оно што су радили протеклих двадесет година него то што ће им требати још толико да схвате шта је то што треба да се ради сад.

Морамо променити наш однос према држави и однос државе према нама. Све што је успело у Србији успело је упркос Србији. И Ђоковић и Бекрић и кошаркаши и ватерполисти, сваки спортиста и сваки тим, и Данило Киш и Мирко Ковач, и Бора Пекић, и нови талас и црни талас, и Мрђан Бајић и Биљана Србљановић, и сваки бизнисмен или лекар, сваки научник или професор. Време је да прогледамо и видимо свет какав јесте. То је предуслов успеха и прва особина оних које је заслепљена Србија одбацила а сви други прихватили. Зато морамо пустити њих и њима сличне да раде и да воде.

pol-1-dacic-nikolic-vucic

За пола године ће бити јасно да се корупција неће решити сценским хапшењима и Вучићевим проповедима. Суштинске борбе против корупције неће бити све док доласком на власт, политичари постају господари живота у земљи. Свако ткиво нашег друштва из којег бисмо узели биопсију дало би исти резултат. Да ли било коме од људи из власти који за себе воле да мисле да су се променили смета то што 80 одсто кривичних дела у Србији изврше они које су они помиловали, они које је аболирао председник или којима су укинули пресуде судови земље, чија Влада као наводни приоритет истиче борбу против корупције и криминала? Колико ћемо још сачекати да бисмо били сигурни да лица са потерница, која су уз бакље у изборној ноћи славили победу својих, ипак, боље од нас знају да је власт данас њихов најбољи адвокат? Зашто се лажемо да је нормално да медији буду сведени на меру таблоида са великим сликама и глупим текстовима, који о будућим хапшењима знају пре полиције, а да за намере премијера знају пре него министри? Колико дуго ћемо пристајати да нам кроз медије нуде мржњу, затуцаност и спискове за одстрел, уместо да слободно новинарство буде коректив власти, катализатор који не учествује у реакцији, али лоше ствари доводи до бржег распада а добре до бржег остварења? У земљи у којој приоритете одређује таблоидизирана памет, логично је да политика постане естрада, естрада црна хроника, а црна хроника забава. Логично је да култура постане форма без смисла и садржаја уместо да буде израз најбољег у нама. Култура ће бити оријентир и надахнуће друштву, као што је увек била у добрим и још више у лошим временима, или ако не буде таква, ако из свега што стварамо, из филмова и позоришта, из телевизије и музике, из књижевности и ликовне уметности не учимо ништа о свету око нас и о себи самима, стварно треба да измислимо ново име за оно што зовемо културом.

Политика мора да постане мера живота какав желимо да живимо. Најбоље ствари на свету су се десиле захваљујући политици. Захваљујући способности оних који воде друштва да створе окружење у којем ће се развијати, посао или уметност или све друго што живот чини вредним живљења. Људи који су спремни и способни да мењају Србију морају у фокус ставити оно што их спаја, а не оно што их раздваја. Нема места где можемо да се сакријемо од себе. Нема места где нас погрешна политика неће стићи. Наше генерације имају посебну одговорност. Данас је време када се одлучује о опстанку нашег друштва и у том послу нећемо више моћи да пропуштамо прилике.


Извор: Данас

Оставите коментар

Оставите коментар на Реконструкција као Вучићев политички рикошет

* Обавезна поља