Како се зове земља у којој живе западни Срби? Додик је назив „Западна Србија” уместо РС лансирао као одговор на бошњачку претњу апелацијом пред Уставним судом БиХ да Српска промени име. А судијски колегијум са троје иностраних судија и два из нације предлагача, као и увек до сада, лако би прегласао српске и хрватске.

Прича, међутим, почиње давне 2004, док су у РС још озбиљно схватали независност судске гране власти у БиХ и наивно следили њене одлуке. Тако је влада у Бањалуци по описаној процедури била преименовала Српско Сарајево, Србиње, Српски Брод и сл. Било је то за претходне власти у РС и Додик је прошле године у предизборној кампањи сугерисао српским Сарајлијама да локалним референдумом то промене. Али то би сада ваљало учинити у десетак општина широм РС, а пре него што се и почело из Сарајева су се осилили да запрете деноминацијом Републике.

Зашто? Пандорина кутија се отвара одозго, а не одоздо, па захтеви за промену имена нису ишли надоле ка називима улица и тргова који могу да иритирају углавном само оне малобројне другонационалне који живе у једном или другом ентитету. Ишли су према горе и називу целог ентитета, како је писац ових редова прогнозирао већ 2016, а ономад подсетио „Дневни аваз”. Написао сам још пре две године на овом месту да ће следећи бошњачки захтев бити да се и РС преименује у Федерацију Срба, Бошњака и Хрвата и учинио корак даље, јер из Сарајева још није издиктирано како српски ентитет убудуће мора да се зове.

Додикова реакција „ако вам се не свиђа РС, добићете Западну Србију” само је наставак његових јавних молби Вучићу да у разговорима у Бриселу и Вашингтону помене и Републику Српску. Порука је вишесмислена. Може да значи размену КиМ за РС, што у матици изазива бурно негодовање, па то више и не помиње. Може, такође, да буде схваћено и као ојачавање Вучићеве аргументације да не да КиМ, јер помињући РС подсећа „међународну заједницу” да, отме ли јужну покрајину Србији, мора да пусти и „мањи ентитет” да оде из БиХ.

Најзад, може да буде протумачено и као удруживање два српска захтева: не дамо КиМ и хоћемо РС као независну државу. Можда је ово последње и најадекватнији одговор на двоструке стандарде Запада, на које већ деценијама узалуд упозоравамо свет апелујући на доследност, право, здрав разум. Уместо полемике, треба прихватити њихову „логику” и инсистирати истовремено на оба захтева јер на основу два принципа који се признају у међународним односима имамо право на обоје. На КиМ имамо уставноправни и историјски аргумент, а на РС имамо територијално-етнички и међународноправни. Дакле, не КиМ ван Србије и не РС у БиХ, него и КиМ у Србији и РС ван БиХ.

Ако право Србије на КиМ као колевку српске духовности и државности оставимо ван дискусије, ваља подсетити да је после сецесије Словеније и Хрватске, прва опција Срба у БиХ била „останак у Југославији са Србијом, Црном Гором и републикама и народима који то желе”. Такво опредељење је потврђено са 98 одсто гласова на плебисциту одржаном у децембру 1991, али у Вашингтону и Бриселу нису обратили пажњу. Међутим, два месеца касније резултат бошњачко-хрватског референдума о сецесији је међународно признат, иако излазак из Југославије, и то по званичним подацима, није био подржан од уставно неопходне двотрећинске већине. После три и по године грађанског рата и споља изнуђеног од Београда признања границе Србије на Дрини, Срби пречани су створили Републике Српску у оквиру БиХ, која је и верификована Дејтонским споразумом. Била је то тек друга, или резервна опција.

Српска је, међутим, упркос потписима све три националне стране у БиХ и највишим гаранцијама председника и премијера великих сила, непрестано и споља и изнутра оспоравана. Зато није необично да се јавила идеја о тражењу треће опције. „Западна Србија” не мора да значи повратак на прву опцију, односно на уједињење са „матицом”, него стварање друге српске државе, као што и Албанци, уз подршку САД и ЕУ, стварају другу националну државу.

Истина, прва опција и данас је опредељење српског народа „преко Дрине” и на референдуму 2019. победила би са процентом не мањим него на плебисциту 1991. Не заборавимо да су уочи уједињења у прву Југославију многе општине у БиХ искорачиле испред политичара да се директно присаједине Краљевини Србији. Индикативно, право пограничних општина да се прикључе суседној републици постојало је у Уставу СРБиХ све до пред распад СФРЈ, када је одлуком Скупштине укинуто да две трећине БиХ не би било прикључено Србији и Хрватској.

Политичко вођство у Српској мора да води рачуна о спољним и унутрашњим претњама и ризицима. Но, пошто из Сарајева негирају чак и дан рођења и име Републике, записане у њеном родном листу, онда се ваља борити не само за враћање отетих изворних дејтонских надлежности „мањег ентитета”, него и гласно размишљати о алтернативама. „Западна Србија”, како год је схватили, једна од њих бар као упозорење зловољним комшијама. „Западна Србија” да Српска не би постала „Североисточна Босанска”.


Извор: Политика

Оставите коментар

Оставите коментар на Република Српска – Западна Србија

* Обавезна поља