Lideri EU opredelili su za stvaranje potpuno nove integracije, koja bi trebalo da zameni ono što se danas još uvek zove EU.

Od pet scenarija budućnosti Evropske unije koje je nedavno u Evropskom parlamentu obznanio predsednik Evropske komisije Žan Klod Junker, 27 lidera evropske integracije su se u Rimu opredelili samo za jedan – onaj da buduću integraciju čine grupe zemalja sa različitim stepenom integrisanosti, za scenario takozvane Evrope sa više brzina. To razotkriva činjenicu da EU lideri nemaju novih ideja kako da sačuvaju i ožive integraciju i Deklaracija iz Rima donesena u čast 60. rođendana evropske integracije predstavlja samo kupovinu vremena i zamajavanje javnosti, a ne put ka rešenju krize.

Takozvana Evropa sa više brzina, međutim, postoji još od samita u Mastrihtu decembra 1992. godine, kada je, da bi se spasilo i samo postojanje integracije, dogovoreno da neke zemlje mogu da prihvate deo rešenja, a neke ne moraju. Kasnije je ta višebrzinska EU ozvaničena pre svega kroz evrozonu i one koji nemaju jedinstvenu valutu evra, kao i kroz Šengensku grupu zemalja bez unutrašnje granične kontrole i zemlje koje su izvan Šengena. Unutar te dve osnovne višebrzinske grupe postojale su takođe razlike. U Deklaraciji iz Rima je uz formulaciju „kretanja različitim putevima“ dodato „ali kretajući se u istom pravcu“. U prevodu, različitim brzinama u istom pravcu, pa ko stigne da stigne.

Ukratko, takozvana Evropa sa više brzina odavno postoji i upravo je to jedan od ključnih uzroka višegodišnje egzistencijalne krize EU. I onda, kako se taj tako temeljan uzrok krize EU može sada nuditi kao njeno rešenje i kao budućnost koja će očuvati evropsku integraciju. Višebrzinska Evropa je put ka kraju EU. U Deklaraciji iz Rima potom se iznad svega naglašava „jedinstvo lidera EU“ u odlučnosti za bolju budućnost i napretka. To već pomalo liči na uvredu inteligencije ljudi jer višebrzinsko rastakanje integracije ne može da istovremeno znači i jedinstvo i odlučnost. Uz to, EU je, kao nikada do sada, duboko podeljena u svim geografskim pravcima. Postoji podela na sever i jug zbog politike štednje i viđenja ekonomske krize, a tu je i jaz između zapada i istoka u politici imigranata i ravnopravnosti zemalja članica. A o kakvom jedinstvu u Rimu se uopšte može govoriti, podseća i činjenica da su dve kucane strane teksta Deklaracije „usaglašene“ pred sam samit i to pod pritiskom moćnih zemalja i domaćina jer mnogi – javno Poljska i Grčka – nisu hteli da prihvate nametnute birokratske formulacije. O jedinstvu govori i to što su se evropski lideri posle rimskog skupa razbežali, što bi narod rekao, „k’o sa turskog groblja“.

Pored tih frazeoloških obmana, u Deklaraciji ima i direktnih laži. Tako 3. tačka Deklaracije govori o „socijalnoj Evropi“ i zaštiti ljudi i pomoći onima koji su ugroženi. A u realnosti je upravo surovo rušenje socijalnog modela evropskih društava i razaranja rešenja nastalih kroz evropsko istorijsko iskustvo. U tom sramnom poslu EU je postala podizvođač radova u ime multinacionalnih kompanija i banaka. Na primer, samo u Grčkoj su u poslednjih pet godina 12 puta smanjene penzije i drastično ograničene mogućnosti zdravstvene zaštite i obrazovanja.

I još jedna laž. Zvezda vodilja Deklaracije i rođendanskog slavlja je tvrdnja da je EU obezbedila, kako je to rekao njen ambasador u Beogradu Majkl Davenport u tekstu u jednom dnevnom listu, „nezapamćen mir, prosperitet i bezbednost“. Mir u Evropi su, međutim, čuvali NATO i, dok je bio, Sovjetski Savez, a ne evropska integracija. Kada je reč o prosperitetu, valja podsetiti da su ključne članice EU i pre integracije bile razvijene zemlje, zatim da je u vreme Evropske ekonomske zajednice i kasnije Evropske zajednice prosecna godišnja stopa rasta bila 4,6 odsto, a od formiranja EU pa do danas prosečan rast iznosi 1,2 procenta. A o bezbednosti svedoče naslovne strane evropskih novina gotovo svakog dana.

Naravno, svega toga su svesni evropski lideri, ali nemaju snage da se suoče sa tom realnošću i opredelili su se za gubljenje vremena i nadu da će se na kraju ipak nešto desiti. Jedan deo briselske birokratije veruje da bi se vreme moglo kupiti afirmisanjem ideje proširenja a za to su još ostale samo zemlje Zapadnog Balkana, pa se sada sve više u javnosti pojavljuju razna upozorenja kako bi taj deo Evrope trebalo što pre integrisati. Nije jasno kako to učiniti, pa se u tim lutanjima pojavila i ideja stvaranja Balkanske grupe zemalja koje bi prvo trebalo međusobno da se povežu, pa onda kao grupa da čekaju Evropu sa više brzina. Na trenutke se učini i da sudbina EU baš i zavisi od Zapadnog Balkana.

Tako je predsednik EK Junker uoči samita u Rimu ocenio da će, ako EU propadne, na Zapadnom Balkanu izbiti novi rat. Poruka je dakle da EU mora da postoji zbog Zapadnog Balkana. Agresivniji deo Brisela istovremeno veruje da bi na tom Zapadnom Balkanu trebalo generisati nove krize, što se već uveliko čini u Makedoniji i Bosni i Hercegovini, pa da se onda EU pojavi kao medijator i reši tu krizu. U Briselu je staro uverenje da su krize korisne za evropsku integraciju, ali procena da bi Zapadni Balkan mogao da spasi EU ipak nije realna.

Opredeljenje većine lidera ozvaničeno u Rimu da se budućnost evropske integracije gradi na različitim brzinama sugeriše da će se na tome zaista i raditi uprkos iskustvu da je takav pristup već pokazao da je on deo problema, a ne rešenja. Koliko je do sada poznato, ne bi to bilo na način da svaka zemlja ima svoju evropsku brzinu, nego više kroz stvaranje grupa zemalja sa sličnim potencijalima i interesima, pa bi onda te grupe činile tu široku evropsku integraciju. Nejasno je kako bi to organizaciono bilo institucionalizovano, kako bi funkcionisalo. Ali jasno je da to više ne bi mogla da bude Evropska unija, to bi bila neka potpuno nova integracija u Evropi, nešto što je do sada u političkom iskustvu nepoznato. Drugim rečima, jasno je da su se lideri EU opredelili za stvaranje potpuno nove evropske integracije koja bi trebalo da zameni ono što se danas još uvek zove EU.

U tom smislu bi Deklaracija iz Rima mogla da bude i formalni početak nestanka EU. Tvrdi se da je autor te ideje i njen ključni nosilac Nemačka. Da li, međutim, Nemačka ima stvarne snage da iznese takav projekat jer bi to značilo da Nemci finansiraju većinu zemalja Evrope pošto bi to bila cena za njihov pristanak na nemačke integrativne uslove. U Nemačkoj se desio takozvani „savez elita“, koji podržava takav koncept, ali nemačka elita ima i bogatu istoriju nerealnih ambicija. Nije samo reč o finansiranju nego i o liderstvu. Savremena Nemačka je nevoljan lider, nevoljan hegemon i, uprkos najmoćnijoj ekonomiji i ljudskom potencijalu, nema kapacitet da nosi Evropu na svojim leđima.


Izvor: Novi Standard

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Rimska deklaracija kao početak raspada EU

* Obavezna polja