Сергеј Лавров, министар спољних послова Русије, најпознатији је дипломата у свету. Овај син јерменског оца и руске мајке најмање је за класу испред свих осталих. Недавно смо поново могли да се уверимо због чега је то тако.

Кренимо од годишњег самита Валдајског клуба – водећег руског института. Ту се одиграла изузетно важна презентација годишњег валдајског извештаја под насловом „Утопија разноликог света“, у којој су, између осталих, учествовали Лавров, Џон Миршајмер са Универзитета Чикаго, Доминик Ливен са Кембриџа и Јуриј Слезкин са UCLA/Берклија.

Ретко кад имамо прилику да гледамо нешто што представља хималајске врхове озбиљне политичке дебате. Ту је, на пример, Ливен, који је – упола у шали – дефинисао валдајски извештај као „толстојевски, помало анархичан“ – фокусирајући се на два главна, узајамно испреплетана изазова: климатске промене и чињеницу да се „350 година западне и 250 година англо-америчке доминације завршава“.

Док сведочимо „растакању актуелног светског поретка“, Ливен указује на својеврсну „освету Трећег света“. Али онда, авај, западне предрасуде поново односе превагу и он Кину редукционистички дефинише као „изазов“.

Миршајмер се присећа да смо, сукцесивно, живели у биполарном, униполарном, а сада и мултиполарном свету: са Кином, Русијом и Сједињеним Државама „политика великих сила је поново на дневном реду“.

Он исправно процењује да ће се, након ужасних искустава „из века понижења, Кинези постарати да буду истински моћни“. А то ће приморати Сједињене Државе да прибегну „високо агресивној политици обуздавања“, баш као што је то био случај са СССР-ом, што би „могло да се заврши и разменом ватре“.

„Верујем Арнолду више него ЕУ“

Лавров је, у свом уводном излагању, користећи се терминима реалполитике, објаснио да се светом „не може управљати из једног центра“. Детаљно је описао „педантност, дуготрајност, а понекад и незахвалност“ дипломатског рада.

Тек је касније, у једном од својих интервјуа, активирао праву бомбу (на 1:15:55, где говори на руском, уз синхронизацију на енглеском): „Када нам се Европска унија обраћа са позиција надређености, Русија жели да зна – можемо ли уопште да сарађујемо са Европом?“ Онда шаљиво цитира Шварценегера, „који у својим филмовима увек каже – ’веруј ми’. Више верујем Арнолду него Европској унији“.

Потом прелази на поенту: „Људи који су на Западу одговорни за спољну политику не разумеју неопходност узајамног поштовања у дијалогу. Због тога морамо да на неко време престанемо да разговарамо са њима“. На крају крајева, председница Европске комисије Урсула фон дер Лејен изјавила је, званично, како са становишта ЕУ „не постоји геополитичко партнерство са савременом Русијом“.

Лавров је отишао још даље у невероватном, свеобухватном интервјуу за руске радио станице, чији превод заслужује да буде пажљиво и у целости прочитан.

Владимир Путин и Сергеј Лавров, Москва, 15. децембар 2015. (Алексеј Дружињин/Цпутњик/Кремлин/Ројтерс)

Ево једног од најважнијих делова:

 Ма шта радили, Запад ће покушавати да нас спута и обузда, као и да подрива наше напоре у економији, политици и технологији. То су елементи јединственог приступа.

Њихова стратегија националне безбедности наводи да ће чинити баш то?
 Наравно, али је то артикулисано тако да код обичног, пристојног света остаје непримећено, иако се имплементација одвија на начин који је нечувено дрзак.

И ви такође умете да артикулишете ствари на начин који је различит од онога што бисте заиста желели да кажете, зар не?
Обрнуто је. Ја могу да користим речник који углавном не користим како бих исказао поенту. Међутим, они очигледно желе да нас сруше, и то не само директним нападима на Русију у свим могућим и замисливим сферама кроз бескрупулузно надметање, нелегалне санкције и слично, него и дестабилизацијом прилика око наших граница, спречавајући нас тако да се усредсредимо на креативне активности. Али без обзира на све и упркос људским инстинктима и искушењима да и ми њих гађамо у исте артерије, уверен сам да морамо да се држимо међународног права.

Променљива правила

Москва безусловно стоји уз међународно право – за разлику од пословичног жаргона који се своди на поруку „правила либералног међународног поретка“, што папагајски понављају НАТО и његове слуге попут Атлантског савета.

А ето га по стоти пут и извештај у којем се НАТО позива на „тврђи наступ према Русији“, уз оштре критике „агресивних дезинформационих и пропагандних кампања Москве против Запада, као и неконтролисаног авантуризма по Блиском истоку, Африци и Авганистану“.

Атлантски савет инсистира на томе да су се ти несносни Руси поново наругали „међународној заједници применом илегалног хемијског оружја како би отровали опозиционог лидера Алексеја Наваљног. Неуспех НАТО-а да заустави агресивно понашање Русије ставља будућност либералног међународног поретка у опасност“.

Само будале које болују од синдрома „слепца који води слепце“ не знају да су та „правила“ либералног поретка постављена једино од стране Хегемона, па се за тили час могу и променити, у складу са хировима Хегемона.

Зато не чуди што популарна шала у Москви гласи: „Ко не слуша Лаврова, слушаће Шојгуа“. Сергеј Шојгу је руски министар одбране који под контролом има сва она хиперсонична оружја о којим амерички војно-индустријски комплекс може само да сања. Али најважније је то што Москва не мари за НАТО хистерију јер ужива у де факто војној надмоћи. То ужасава Вашингтон, и Брисел још више.

Преостају једино ерупције хибридног рата у складу са рецептом РАНД корпорације, односно непрекидно малтретирање и „дебалансирање“ Русије у Белорусији, на Јужном Кавказу и Киргистану, заједно са санкцијама против Лукашенка и кремаљских званичника „одговорних за тровање“ Наваљног.

Сергеј Лавров на дебатном форуму „Валдај 2020“ – Фото: Снимак екрана/YouTube/APA

Оно што је Лавров прилично експлицитно рекао припремано је дуго времена. „Савремена Русија“ и ЕУ су настали малтене истовремено. Ја сам то лично доживео на прилично необичан начин. „Савремена Русија“ рођена је децембра 1991, док сам био на путу по Индији, ка Непалу и Кини. Када сам у фебруару 1992. стигао у Москву транс-сибирском железницом, СССР више није постојао. А потом сам, одлетевши у Париз, стигао у Европску унију, рођену истог тог фебруара.

Један од лидера Валдаја исправно је указао да смели концепт „Европе од Лисабона до Владивостока“ који је сковао Горбачов 1989, тик пре колапса СССР-а, нажалост „није имао никакав документ или споразум као потпору“. И да, „Путин је марљиво тражио прилику за успостављање партнерства са ЕУ, као и за зближавање. То се одвијало од 2001. па све до 2006. године“.

„Не преговара се са мајмунима”

Сви се сећамо како је Путин 2010. године предложио исти концепт – заједничку кућу од Лисабона до Владивостока, и како га је ЕУ хладнокрвно одбила. Веома је важно подсетити да се то догодило четири године пре него што су Кинези финализовали сопствени концепт Новог пута свиле.

Након тога, једини преостали правац водио је низбрдо. Последњи самит Русије и ЕУ догодио се у Бриселу јануара 2014. године – што је читава вечност у политици. Интелектуална моћ окупљена у Валдају веома је свесна да „гвоздена завеса 2.0“ између Русије и ЕУ неће тек тако нестати. И све то док ММФ, Економист, па чак и онај заступник „Тукидидове заблуде” признају да је Кина већ сад, у ствари, водећа светска економија.

Русија и Кина деле невероватно дугачку границу. Увучене су у сложено, мултивекторско „свеобухватно стратешко партнерство“. То се није догодило зато што је отуђеност између Русије и ЕУ/НАТО-а натерала Москву да се окрене Истоку, него пре свега зато што је савез између комшилука који чине највећа светска економија и највећа војна сила потпуно евроазијски смислен – геополитички и геоекономски. То се потпуно уклапа у Ливенову дијагнозу о свршетку „250 година англо-америчке доминације“.

На крају је остало на бриљантном војном аналитичару Андреју Мартјанову, чија најновија књига представља обавезно штиво, да срочи сочну и разорну оцену Лавровљевог „доста нам је било“ момента:

„Било каква професионална дискусија између Лаврова и бившег гинеколога [а заправо епидемиолога] попут Фон дер Лејенове или немачког министра спољних послова Маса, који је по професији адвокат и партијски црв немачке политике, јесте губљење времена. Западне ‘елите’ и ‘интелектуалци’ су просто на различитом, много нижем нивоу, него поменути Лавров. Не можете преговарати са мајмунима, него их третирате лепо, пазите да нису злостављани, али не преговарате са њима, исто као што не преговарате са децом. Они желе свог Наваљног као своју играчку – нека их. Позивам Русију да обустави економске активности са ЕУ на дуже стазе. Они купују руске угљо-водонике и високу технологију, у реду. Мимо тога, било коју другу активност треба драстично смањити, а у неопходност гвоздене завесе више не треба сумњати.“

Путин је рекао да Вашингтон „није у стању да направи договор“, а Лавров исто каже за ЕУ: „Требало би да престанемо да се оријентишемо ка европским партнерима и да маримо за њихове процене“.

Није Русија једина која то зна. Огромна већина Глобалног југа такође мисли исто.


Извор: The Saker/Нови Стандард

Оставите коментар

Оставите коментар на Русија, ЕУ и нова гвоздена завеса

* Обавезна поља