Uprkos teškim borbama između azerbejdžanskih i jermenskih snaga u području Nagorno-Karabaha, očekivanja Bakua se nisu ispunila. U prvom napadu su ostvareni neki taktički uspesi, ali je popis žrtava u jermenskim snagama otkrio da su svi poginuli bili vojnici redovnog poziva, njih nekoliko desetina, ne stariji od 20 godina. Kada su na prvu liniju stigla pojačanja, iskusni borci i dobrovoljci i ratna tehnika, napredak Azerbejdžanaca je zaustavljen, a jermensko ministarstvo odbrane je saopštilo da su neki izgubljeni položaji vraćeni.

Za azerbejdžansku stranu se prijavljuju „dobrovoljci“ u Siriji, koje šalje i plaća Turska, za jermensku se dijaspora vraća u zemlju iz celog sveta, a u Rusiji se prijavilo oko 20.000 dobrovoljaca, najviše Jermena, ali i Rusa, za odlazak u Karabah. Motiv islamističkih terorista koji idu u Azebrbejdžan je primarno novac, a tek onda „džihad“, odnosno perverzna interpretacija borbe protiv zla u islamu, kako je vide selafijski fanatici Muslimanskog bratstva i Turske.

S druge strane, Jermeni se ne bore za novac i vraćaju se iz reltivno bogatih zapadnih zemalja u domovinu zato što druge nemaju, a ovu koju su stvorili nastala je nakon turskog genocida nad Jermenima i ovaj se „detalj“ ne sme zanemariti. Jermenski ministar odbrane je rekao da je ovo rat pete generacije, uz korišćenje savremene vojne opreme, tehnologije, dronova i drugih sistema s upravljanjem na daljinu, ali uz sve to je vidljivo da bez „vojničke čizme“, odnosno motivisanog i obučenog vojnika, nema pobede na bojnom polju.

(NE)USPEH AZERBEJDŽANA

Uveče 29. septembra su obe strane proglasile velike gubitke u osoblju i opremi. Jermenija je navela nekoliko oborenih dronova i helikopter. Teška artiljerija, višecevni raketni sistemi, dronovi i avijacija se vrlo aktivno koriste. Jermenija još nije uputila poziv za kolektivnu odbranu vojnom savezu ODKB na čelu s Rusijom. Za oboreni Su-25, što priznaju obje strane, do večeri nisu dostavljeni dokazi, ni radarski podaci, ni fotografije olupine. Do sada, Azerbejdžan i Turska nisu uspeli postići operativne uspehe i sada je zapravo u toku razmena vatre, a ona najverovatnije nije u korist Azerbejdžana, koji trpi značajne gubitke u pokušajima proboja linija odbrane jermenske vojske u nekoliko pravaca.

Jermenima ide u prilog težak teren s jakim sistemima terenskih utvrđenja, podzemnih hodnika i tunela. Bespilotne letelice i artiljerija Jermenima nanose značajne gubitke u tehnici, ali to još nije dovoljno za probijanje fronta. Azerbejdžanske mehanizovane kolone jedna za drugom upadaju ili u minska polja ili nailaze na moćne protivtenkovske linije, gde ih Jermeni čekaju s ATGM sistemima, nanoseći im velike gubitke u materijalu.

Ova ofanziva je, na neki način, slična neuspešnoj ofanzivi sirijske vojske na severnu Hamu u novembru 2015. godine, kada su ruske vazduhoplovne snage postigle veliki uspeh u uništavanju položaja militanata, ali su na terenu Asadove tenkovske jedinice desetkovane od terorista koji su tada još uvek imali obilje američkih sistema TOW i uspešno se branili.

Jermenski vojnik prilikom ratnih dejstava prema položajima azerbejdžanske vojske, Nagorno-Karabah, 29. septembar 2020. (Foto: PAN Photo via AP/Sipan Gyulumyan/Armenian Defense Ministry Press Service)

Sada je prerano govoriti o razvoju situacije na bojnom polju. Ako Azerbejdžanci i Turci uspeju probiti odbranu u jednom ili u dva smera i sprečiti dovlačenje rezervnih snaga, tada bi jermenska odbrana u Karabahu sasvim moguće bila u vrlo teškoj situaciji. Ali zasad, nakon tri dana aktivnog rata, Jermeni se snalaze i uspešno odbijaju napade. Vredi podsetiti da je njihova vojska manja po broju, a njeni resursi inferiorniji od azerbejdžanskih i turskih. Stoga, postižući taktičke uspehe na kratkoj udaljenosti, Jermenija se može slomiti dugim ratom koji intenzivno proždire ljudstvo i opremu.

Ali u ovom slučaju govorimo o ratu koji bi ovim intenzitetom trajao mesecima, možda godinu i više, dok su Azerbejdžan i Turska verovatno mislili da će opštom ofanzivom duž cele linije razdvajanja uspeti da naprave nešto poput hrvatske vojske 1995. tokom „Oluje“, kada je u prvih nekoliko sati linija razdvajanja probijena na brojnim mestima i cela operacija je trajala oko tri dana. Ovde su tri dana prošla, a Azerbejdžanci i Turci još uvek mogu tvrditi da su zauzeli nekoliko sela i uzvišenja duž linije, ali onda je sve stalo.

ERDOGAN NA POTEZU

Sada sve zavisi od Erdogana, jer je ovo njegov rat. Uprkos brojčanoj superiornosti i nešto jačoj vojnoj tehnici, Azerbejdžan sam ne može slomiti jermensku obranu, niti znatnije promeniti situaciju na terenu. Turska se već dobrovoljno javila da pomogne Azerbejdžanu na bojnom polju, a Baku preti uništenjem jermenskog sistema S-300, koji se navodno prebacuje iz Jerevana bliže Karabahu. Prema nekim izjavama, već je „uništen“, ali ove tvrdnje treba uzeti s rezervom ili potpuno odbaciti. Jerevan više ne isključuje poziv za pomoć savezu ODKB, ali to tada ne bi bio „lokalni sukob“, već rat u koji bi bile uključene mnoge zemlje, uključujući Tursku i Rusiju na suprotnim stranama.

Važno je i to da je Azerbejdžan napad pokrenuo dan nakon završetka velikih vojnih manevara Rusije i saveznika – „Kavkaz 2020“ – koje su u scenariju uzele u obzir upravo sukob Jermena i Azerbjedžanaca. Nemoguće je sa sigurnošću reći da li je Ankara uzela u obzir činjenicu da je Rusija izvodila takve manevre, ali je Turska za sada ograničena samo na glasne izjave o pomoći Azerbajdžanu i slanje opreme i „topovskog mesa“ iz Sirije.

„Ankara već pomaže Bakuu. U azerbejdžanskoj vojsci postoje turski vojni instruktori, bilo je izveštaja o prisutnosti turskih specijalnih snaga. Ali da su Turci zaista želeli pomoći Azerbejdžanu na bojnom polju, već bi započeli velike akcije, napali Jermeniju iznenada i bez ikakve glasne retorike. Čini se da Turci istražuju teren i čekaju reakciju Jermenije, Rusije, Irana, kao i Sjedinjenih Država i njihovih saveznika u NATO paktu“, rekao je ruski vojni stručnjak, vanredni profesor na Odeljenju za političke nauke i sociologiju Univerziteta Plehanov (PRUE), Aleksandar Perendžijev.

Međutim, prisutnost ruske vojne baze u Gjumriju u Jermeniji, na turskoj granici, umanjuje mogućnost turskog napada na Jermeniju. Čak i ako Ankara premesti trupe za pomoć Azerbejdžanu, neprijateljstva će se voditi na de jure azerbejdžanskoj teritoriji. Konačno, ni sam Nagorno-Karabah nije priznat od Jerevana, pa je i to u određenom smislu „azerbejdžanska teritorija“.

„Ako se neprijateljstva presele na teritoriju same Jermenije, tek tada će Rusija i njeni partneri iz ODKB-a morati da brane Jermeniju. Ali do sada se neprijateljstva vode na teritoriji pet regija takozvanog bezbednosnog pojasa“, rekao je Perendžijev.

Pregled vojne snage Azerbejdžana i Jermenije, ilustracija – Foto izvor: Srbija danas

Ipak, izjava Mevluta Čavušoglua implicira mogućnost pretnje vojnog napada Turske na Jermeniju, iako je to veliki rizik za Tursku. Teško da će ijedno tursko vođstvo napasti Jermeniju. Ovo je više pitanje eskalacije situacije, iako se trenutni sukob razlikuje od onih koje smo pre videli. Lestvica se podiže visoko, a Turska je direktno uključena u ovaj proces. Ovoga puta je Turska odlučila da ne stoji po strani, već da otvoreno i javno podrži Azerbejdžan. Zašto se to događa, koje ciljeve Turska postavlja, posebno je pitanje, ali je ovo očito namerna politika s njene strane.

S druge strane, Rusija je dužna da zaštiti Jermeniju kao svog partnera u ODKB-u, ali zasad o tome nema govora. Ako se hipotetički pretpostavi napad Turske na Jermeniju, onda Rusija nema nikakvog izbora nego da se uključi u rat. To je u skladu s poveljom ODKB-a, koja predviđa kolektivnu odbranu u slučaju spoljne agresije. Ali Turska nije toliko luda da izazove direktan rat s Rusijom. Sada se ne ratuje u Jermeniji, već u Karabahu, koji se smatra delom Azerbejdžana i Turci igraju na tu kartu, kao i na slanje islamističkih terorista, jer je za Erdogana kontraproduktivno videti mrtvačke sanduke turskih vojnika u povratku s fronta, što je jedva opravdao u proleće u Siriji.

S gledišta međunarodno priznatog statusa Karabaha, neprijateljstva na njegovoj teritoriji ni na koji način ne spadaju pod ODKB. Za to je kriva sama Jermenija, koja zauzima nelogičan stav i još uvek ne priznaje nezavisnost Karabaha. Prema tome, sve dok se radi o Karabahu, nemoguće je govoriti o savezničkim obvezama Rusije u okviru ODKB-a. Ali ako bi Erdogan skroz poludeo i napao Jermeniju, s ruskom bazom Gjumri na granici, to automatski podrazumeva ispunjavanje savezničkih obveza i uključivanje Rusije kao strane u sukobu.


Izvor: Novi Standard/alterminfo.blogspot.com

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Rusija, Turska i rat na Kavkazu

* Obavezna polja