petar-iskenderov-300x228Zajednička politička deklaracija o partnerstvu i  saradnji koju su pre 20 godina potpisali Ruska Federacija i Evropska unija za svoje vreme je bila vrlo značajna. Taj dokument je postavio bazu za dalji razvoj  odnosa između Moskve i Brisela po najbitnijim pitanjima opšteevropske bezbednosti, saradnje i razvoja. Sledeće, 1994.godine, strane su potpisale i Sporazum o partnerstvu i saradnji. Međutim – novi dokument, koji je trebalo da Rusiju i EU napravi strateškim partnerima, ni do danas nije potpisan.

Autori Sporazuma o partnerstvu i saradnji kao da su predvideli komplikacije koje su se nalazile pred njima, a koje su se ticale uzajamnih odnosa između potpisnica. One su u Sporazum unele i mehanizam godišnjeg automatskog produženja ukoliko se ne potpiše nov dokument. Zahvaljujući tome, u odnosima Moskve i Brisela i danas važi pravna baza, mada je važnost dokumenta prestala još 2007. godine.

Svih poslednjih godina učesnice pregovora izjavljuju da je neophodno da se između Rusije i Evropske unije zaključi sveobuhvatan Bazni ugovor o strateškom partnerstvu. Međutim,   isto tako redovno, svaki sledeći samit Rusija-EU na inicijativu briselske strane ponovo i ponovo odlaže rešavanje tog zadatka.

Iz izjava lidera Evropske unije  je očigledno da su svi oni dušom i srcem za novi ugovor i za novi nivo saradnje.  Još 2001.godine  tadašnji predsednik Evropske komisije Romano Prodi je na  samitu Evropska unija – Rusija predložio da se formira Zajednički  evropski ekonomski prostor u kome će učestvovati i članice Evropske unije i Rusija.  Pretpostavljalo se  da će osnova za taj posao biti formiranje  zone slobodne trgovine, takođe između Evropske unije i Rusije.  Takav predlog je figurirao još u Sporazumu o partnerstvu i saradnji, potpisanom 1994.godine, međutim, još uvek  strane nisu uspele ne samo da formiraju zonu slobodne trgovine, već ni   Zajednički evropski ekonomski prostor.

I po drugom vrlo bitnom pitanju odnosa Moskve i Brisela zapaža se da su se strane našle u istovetnom ćorsokaku – to je   bezvizni režim za ruske državljane. Savet EU je na svom zasedanju još u septembru 2002.godine  postavio pitanje o mogućnosti da se sa Rusijom ustanove bezvizni donosi  kao „dugoročna perspektiva“. A sledeće, 2003.godine već pomenuti  Romano Prodi je zvanično izjavio da postojeći sistem viza za ulazak ruskih državljana u zemlje Evropske unije može da se ukine „u sledećih pet godina“.

prodi-putin

Od tada su pravo na bezvizni ulazak u Evropsku uniju dobili čak  i državljani nemirnih balkanskih zemalja, uključujući i stanovnike Albanije, Bosne i Hercegovine, Makedonije i Srbije, koju je Brisel žestoko pritisnuo. A za Ruse, kao i do sada, u punoj meri važe svi propisi viznog režima. Stalni predstavnik Rusije pri Evropskom savezu Vladimir Čižov smatra da po tom pitanju „postaje nekako nekulturno da se razgovara o dugoročnoj perspektivi“.[1]

Još je značajnije, ipak  to, što je navedena izjava ruskog diplomate  data krajem 2010.godine. Očigledno je da ni od tada situacija nije postala ni malo „kulturnija“.

Šta više, upravo su se poslednjih godina odnosi između Rusije i Evropske unije komplikovali i u političkoj sferi,  i u sferi ekonomije. Postupci Brisela su usmereni ne toliko na proširenje partnerstva sa Rusijom, koliko na njeno „istiskivanje“ iz Evrope, tako što se na njenim granicama postavljaju  kordoni – otstojnici. Uloga takvog otstojnika  je dodeljena  republikama bivšeg SSSR-a koji su zajedno  u programu „Istočno partnerstvo“, a najviše  – Ukrajini. Kako su pokazali događaji u vezi sa oktobarskim samitom  ovog programa u Viljnusu, Brisel je sve snage usmerio na to da se Kijev po svaku cenu natera da potpiše Sporazum o pridruživanju Evropskoj uniji i formiranju zone slobodne trgovine sa njom,  ni malo se pri tom ne obazirući  na finansijsko-ekonomske troškove   ukrajinske ekonomije koja je  tesno povezane sa ruskom,  a koji iznose mnogo milijardi.

O tome, da Evropska unija prema Ukrajini i ostalim  zemljama Istočne Evrope  realizuje u suštini podrivačku politiku, dokazuju eksperti onih zemalja koji su već na sebi osetili scenarije i mehanizme  „revolucija u boji“. Tako Ibrahim Karakgjul,  komentator u turski  novinama Yeni Safak, pravi providnu analogiju: „Tahrir, Taksim, Kijev“ – misleći konkretno na antivladine proteste koji su pre pisanja njegovog teksta  održani na centralnom istambulskom trgu Taksim. „Zbog odbijanja rukovodstva Ukrajine da potpiše sporazum sa EU evropski krugovi su izveli na ulicu mase. Pozicija kancelara SRN Angele Merkel dok su trajali događaji na Taksimu i njene izjave u vezi sa situacijom u Ukrajini su identične. Tamo je Nemačka,  postoji i Francuska, a i ostale evropske zemlje. One su te koje odlučuju koliko će još da postoji vlast u Ukrajini, one su te koje prete, one i kažnjavaju“ – podvlači turski ekspert. Oni koji daju  takve izjave „ignorišući demokratske principe, uz pomoć ulice pokušavaju da svrgnu vladu, čak i da promene režim. Iza njih je bila Evropa. Mobilizacija ulice je vršena preko predstavnika nevladinih i obaveštajnih organizacija. Oni su grubo iskoristili sve slabosti koje postoje u Turskoj. Odvratna bahatost je bila neviđena“ – podvlači Ibrahim Karagjul. Čak i kada bi se preko tradicionalnog i potpuno shvatljivog skepticizma turske strane prema EU i ostalim zapadnim institucijama pokušalo  pravdanje – ovakve paralele sa onim  što se danas dešava oko Ukrajine izgledaju vrlo obrazloženo.[2]

Jasno je da je u takvim  uslovima teško da može da se govori o prioritetu u razvoju odnosa EU i Rusije u ekonomskoj oblasti.

Isti je odnos   Rusije i Evropske unije i kada se radi o pitanjima saradnje u energetici. Ceo niz članica EU zavisi od isporuka ruskog gasa, bilo sa polovinom potrebnih količina, bilo stoprocentno. Evo podataka   Evropske komisije o tome koliko  ruski gas  učestvuje u strukturi  nacionalne potrošnje članica EU: Estonija, Finska, Latvija, Litvanija – 100%, Slovačka – 98%, Bugarska – 92%, Češka – 78%, Grčka – 76%, Mađarska – 60%, Slovenija – 52%, Austrija – 49%, Poljska – 48%, Nemačka – 36%,Italija – 27%, Rumunija – 27%, Francuska – 14%, Belgija – 5%.[3]  Ukupnu zavisnost Evropske unije od isporuka ruskog gasa  Brisel procenjuje na 39%. Osim toga, Evropska unija od Rusije kupuje oko 33% nafte.[4]

Putin-nafta eu

Međutim, umesto da ovakva saradnja raste, da se ukidaju postojeće barijere, da se ruski  projekti   kakav  je gasovod „Južni tok“ podržavaju, Evropska komisija zahteva nešto potpuno suprotno, a odnosi se na prilaženje  Rusije takozvanom „Trećem energetskom paketu“. Taj energetski paket faktički predviđa odbijanje od učestvovanja  ruske strane   u projektima dostave i raspodele ruskog gasa   zemljama EU, on deli infrastrukturu eksploatacije i transporta energenata i tako faktički podriva postojeće mehanizme za  zajedničko  delovanje  u energetici. Razvoju  odnosa Rusije i Evropske unije u sferi energetike ne doprinose ni provere koje je inicirala 2012.g. Evropska komisija, a koje se odnose na pretpostavku da je ruska kompanija „Gazprom“ kršila propise o konkurentnosti u poslovanju.

Tačno pred dvadesetu godišnjicu protivurečnog „partnerstva“ Rusije i EU, sa simptomatičnom izjavom je izašao Taner Juldiz,  ministar energetike i prirodnih resursa Turske, zemlje koja  i sama s EU ima prilično složene odnose. Prema njegovim podacima, potrebe Evropske unije u prirodnom gasu iznose 500 – 525 milijardi kubnih metara godišnje, pri čemu samo u Norveškoj postoji eksploatacija gasa u većim količinama, a to je zemlja koja nije članica Evropske unije. Baš zato je, po rečima ministra, „ruski projekat“ „Južni tok“ važan za Evropu sa gledišta pouzdanosti isporučivanja  gasa“. „Mi smatramo  da je u redu da se na tom planu ruskoj strani olakša posao“ – podvukao je Taner Jildiz.[5] Na žalost – rukovodstvo Evropske unije  u sebi za sada očigledno ne poseduje takav zdrav smisao.

Usput, nedavno je zvanična statistička agencija Evropske unije Eurostat obnarodovala svoje podatke o dinamici promene cena gasa u Evropi.  Iz njih proizilazi da su cene gasa u zemljama EU porasle za 10,3%,i da takva tendencija ima sve šanse da se ne menja ni sledećih godina. Znači –   zadatak zadovoljavanja rastućih  potreba  Evropske unije u energentima postaje sve očigledniji ,  što  objektivno ukazuje na činjenicu da zajedničko delovanje Evropske unije i Rusije postaje neizbežno.


Izvor: Fond Strateške kulture

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Rusija – EU: Ipak sumnjivo partnerstvo

* Obavezna polja