Aleksandar-Dugin 04Priznavanje da je teroristički napad uzrok rušenja aviona, sa obustavljanjem letova u Egipat, veoma je ozbiljan momenat.

Rusija se nalazi u akutnoj fazi konfrontacije sa Zapadom.

U suštini, mi se istovremeno borimo na nekoliko frontova. Negde pobeđujemo, negde gubimo.

Nevini ljudi iz srušenog aviona nad Sinajem – žrtve su rata. Kao i svi koji su na Donbasu poginuli. To su naše žrtve.

Naši neprijatelji takođe trpe gubitke – često prilično surove. Ali, tu postoji razlika: naši pravi neprijatelji ratuju protiv nas tuđim rukama i plaćaju životima plaćenika ili obmanutog „topovskog mesa“ – bilo da su to ukrajinski nacisti ili Islamska država.

Otuda i nejednakost: nas pogađaju u živac, a sami inicijatori geopolitičkih napada na nas ostaju bezbedni.

Amerikanci uopšte ničim ne plaćaju, Evropljani – nekim neugodnostima povezanim sa sankcijama protiv Rusije (koje delimično pogađaju i njih same) i prilivom migranata sa eksplodiranog Bliskog Istoka kakvim su ga učinile SAD.

U situaciji u kojoj se mi sada nalazimo, postoji samo jedan logičan put – ka daljoj eskalaciji konflikta.

Dok mi direktno ne diramo SAD – njih ništa ne košta da protiv nas huškaju sve više i više novih marioneta – razjarenih, neuračunljivih, spremnih da ubijaju, da dižu u vazduh i siluju. Nas.

Možda bi ruska vlast i želela da otkloni napetost, ali to uopšte nije u interesu SAD.

Već i samo zbog toga sve će se samo nastavljati.

U vezi s tim postavlja se pitanje: da li stepen poimanja od strane društva odgovara ozbiljnosti izazova, tim istim izazovima?

Jasno je da ljudi koji su putovali u Egipat da se odmaraju nisu naročito razmišljali šta se dešava na Bliskom Istoku i šta se dešava u Siriji, a šta se dešavalo pre neku godinu u Kairu.

Oni su poginuli vraćajući se sa odmora iako su boravili na liniji fronta. I da vlast nije zabranila, oni bi opet i ponovo kao omađijani težili da idu tamo – sve do sledećeg aviona srušenog eksplozivom islamista ili neke druge užasne tragedije.

To je disonanca: Rusija je u ratu, a nas umiruju nemuštim i polovičnim aluzijama i neubedljivom razblaženom propagandom koja uopšte ne vodi ka mobilizaciji.

Nekome izgleda da mi imamo problem sa ekonomijom i životnim standardom, kao i sa nepravdom u društvu. Sve to postoji, ali to nije glavno. Glavno je u tome što je društvo neupućeno u situaciju u kojoj se nalazi.

Možda je jednostavnije upravljati nerazumnim bićima koja sebi ne postavljaju pitanja i hipnotisana su sitnim problemima iz „sveta života“. Ali, sigurno je da se istorija tako ne gradi. Još izvesno vreme to može da potraje, ali ne naročito dugo.

rusija-aerika 2

Meni se čini da treba skoncentrisati pažnju i napore na to da se barem korektno opiše postojeća situacija – ne žureći sa optužbama ili predlaganjem spasilačkih planova. U društvu nema korektnog i promišljenog razumevanja glavnih strateških pitanja:

– Ko su pravi prijatelji i neprijatelji Rusije?

– Kakvo društvo izgrađujemo i na kojim idejama?

– Koji model prošlosti (dakle, i budućnosti) prihvatamo kao normativni?

– Kako ćemo vaspitavati elitu?

– Ko smo mi u etno-sociološkom smislu (narod, nacija, građansko društvo, etnos)?

Ne vidim da se ta pitanja igde postavljaju. Odmah se čuje vika, svi su sigurni da samo oni znaju pravilan odgovor i nikoga ne žele da slušaju. Najglasnije viču i negoduju najisprazniji i opsednuti.

Dok još uvek ima vremena (verovatno ne tako mnogo), treba se potruditi i objasniti kartu sadašnjosti. Gde smo? Ko smo? Kakvo je vreme u kojem mi živimo?

Svojstvo je glupaka da odgovara pre postavljenog pitanja i nesumnjivo zna odgovor na svako pitanje.

Sve uobičajene ideologije su srušene. Slušati profesionalne liberale, isto kao i profesionalne patriote, jednostavno više nije moguće. A centar je počeo da ispušta nesuvisle zvuke koji imitiraju ljudski govor.

Ponoviću, možda je tako lakše, ali u kratkoročnom periodu.

Deca današnje elite nisu sposobna da vladaju. Poslednje pozno-sovjetske generacije – sa njihovim grčevitim hvatanjem i voljom za vlast – počinju da odlaze. Potomci će brzo upropastiti sve što im je pripalo.

Elitu treba vaspitavati.

Međutim, rat se vodi, a mi u njemu učestvujemo na najdirektniji način.

U Donbasu ništa nije odlučeno.

Nimalo nije lako izaći na kraj sa Sirijom, jer sa one strane, protiv našeg Asada, igraju ne samo Islamska država, nego i Vašington i njegovi saveznici iz NATO.

Dakle, može se prognozirati samo pogoršanje situacije: nema nikakve šanse da će se sve samo po sebi razrešiti.

Razume se da ni na Zapadu uopšte nije sve sjajno, ali i potcenjivati moć sve slabijeg giganta takođe je opasno i nepromišljeno, kao i precenjivanje svojih snaga.

Ponešto smo uradili dobro (Krim je početak obnavljanja Novorusije). Međutim, to je – proces, a ako ne dovedemo do kraja niz strateških linija – moraćemo trostruko da platimo.

Tim pre što mnogo toga nismo završili ostavljajući ga u lebdećem položaju.

Prevela – Ksenija Trajković


Izvor: Fakti

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Rusija u akutnoj konfrontaciji sa Zapadom

* Obavezna polja