Raspad  međunarodnog poretka sa sobom je doneo i proces raspada zapadnog savezništva uspostavljenog posle Drugog svetskog rata. To je istorijska, tektonska promena Zapada koja se poslednjih meseci ubrzava i njene posledice još niko ne može da predvidi ali se one ne mogu zaustaviti.  Među jasnim simbolima tog ubrzavanja je i nedavni kanadski samit ekskluzivnog zapadnog kluba, Grupe 7 (G-7) koji je i svedočanstvo dubine procesa raspada savezništva.

Nikada to savezništvo, čak ni u vreme Hladnog rata, nije bilo onakvo kakvim se predstavljalo u javnosti i oduvek je bilo sumnji i podozrenja, uglavnom prema Americi koja je okosnica i ključni nosilac zapadnog savezništva. To se, međutim, vešto skrivalo lažnim saopštenjima i pravdalo višim interesima. Vreme krize je sada donelo raspad. Poslednji pokušaj je bilo zaoštravanje odnosa sa Rusijom i generisanje ruske opasnosti ali, iako se ne odustaje od te formule, pokazalo se da to više „ne pije dovoljno vode“. Nema više zajedničkih viših interesa i  kanadski samit G-7 je razotkrio do koje mere je otišao proces raspada zapadnog savezništva.

Medijski se taj proces pokušava prebaciti na američkog predsednika Donalda Trampa i njegovu izolacionističku politiku, ali realnost je drugačija. Predsednik Tramp je samo ogolio te laži i iluzije savezništva i u stvari je jedini iskren. Laži su dospele do javnosti. Amerika je decenijama sprovodila svoje interese i pritiskala zaveznike da ih slede, i oni su to prihvatali, a predsednik Tramp takođe sprovodi američke interese, ali više nije zainteresovan da tu politiku saveznici slede. I saveznici su najednom u šoku ne zbog američke politike, nego zbog toga što Trampova Amerika to od njih niti traži niti je interesuje šta oni misle o tome.

Sada je najvažnije pitanje koje bi mogle biti posledice raspada savezništva koje simbolizuje godišnji samit G-7? Prognoze su, naravno, rizičan posao ali mogući odgovor na to pitanje nema nikakve veze sa G-7 i njenim pompeznim sastancima. Taj elitni zapadni klub je osnovan sedamdesetih godina prošlog veka kao simbol zapadne moći i ambicije ali je vremenom postao besmislena institucija koja se pretvorila u pričaonicu dokonih političara. Posle isključenja Rusije i onoga što se zvalo G-8 sada taj elitni klub čine, izuzev Nemačke i Kanade, one zemlje koje su među najzaduženijim na svetu, koje žive od tuđeg novca a žele da diktiraju politiku i onima čiji novac pozajmljuju. U tom smislu G-7 i njeni sastanci uopšte nisu bitni za raspad savezništva, oni su samo simboli tog procesa. Verovatne posledice su deo šireg ambijenta i daleko istorijski važnije.

Politika predsednika Trampa poznata kao „Amerika na prvom mestu“ je ono za šta je većina Amerikanaca glasala i on tu politiku sprovodi. To, dakle, nije iznenađenje. Ambicija je da se američki investitori prinude na oživljavanje domaće, američke industrije i veruje se da se to može postići povećanjem kamatnih stopa i podizanjem uvoznih carina kako bi se više isplatilo da se investira kod kuće i roba pravi u samoj Americi a ne da se uvozi. Neizvesno je koliko će ta, na prvi pogled racionalna politika zaista imati efekta jer postoji i druga strana medalje. Niskim uvoznim taksama Amerika je, naime,  kao najveće potrošačko tržište privlačila kompanije iz celog sveta a najviše sa samog Zapada. To se i desilo ali je istovremeno bilo i jedan od uzroka urušavnja domaće privrede i – posebno – industrije.

Na taj način je Amerika za sebe vezala ne samo te kompanije nego i njihove države i odatle je u velikoj meri dolazio i američki uticaj na politiku i ekonomiju tih zemalja. Povećanje uvoznih taksi će, međutim, dovesti do smanjenja uvoza i manjeg prisustva stranih kompanija a samim tim i do manjeg uticaja Amerike u svetu. Toga su, izgleda, svesni u Trampovoj administraciji, ali u ovoj fazi to za Vašington nije važno. Kako je rekao sam predsednik Tramp, Amerika može da ima moć samo ako je iznutra moćna, ako ima moćnu industriju i zdravu ekonomiju, na čemu je, uostalom, i stvorila svoju moć, a kada se to ponovo desi onda će njen uticaj u svetu doći sam po sebi. Drugim rečima, Trampova Amerika nije zainteresovana za dosadašnja savezništva i to ne krije.

Po svemu sudeći najveće bi posledice mogle biti među evropskim saveznicima okupljenim u Evropskoj uniji. Bilo je pomalo tužno gledati evropske lidere na kanadskom samitu G-7 kako su iznenađeni, gotovo u šoku, onim što je govorio predsednik Tramp, koji je čak napustio samit pre kraja i naknadno na Tviteru objavio da ne prihvata saopštenje izdato na kraju. A to što je on govorio nije ništa novo. Zašto su onda u šoku. Evropski saveznici izgleda još uvek ne žele da veruju onome što vide i što je očigledno i utisak je da Evropa nije spremna za novonastalu situaciju. Zabrinutost i nesigurnost se pokušavaju prikriti idejama o potrebi da Evropska unija (EU) preuzme „stvari u svoje ruke“ i da postane samostalni akter na međunarodnoj sceni.

Ali, bez američke dominacije, bez pokroviteljstva Vašingtona  evropska integracija u stvari gubi smisao, nema kapacitet. Uostalom, treba podsetiti, bez Amerike nikada evropska integracija ne bi ni bila osnovana. U toj nerealnoj ambiciji sve su oči uprte ka Nemačkoj kao stubu evropske integracije. U prevodu, američku dominaciju u Zapadnoj Evropi bi trebalo da zameni nemačka dominacija. To, međutim, nije realno ne samo zbog istorijskih predrasuda nego i zbog činjenice da je Nemačka  „nevoljni hegemon“ i ona objektivno nema kapacitet za takvu poziciju. Niti ima političkog talenta, tačnije zapadnog političkog instinkta, jer Nemačka je tradicionalno okrenuta ka Istoku. Tačno je, doduše, da Nemačka ima najjaču ekonomiju u Evropi, ali ni njena državna kasa nije „rupa bez dna“. U raskolu između takvih ambicija i stvarnih (ne)mogućnosti Evropa se polako rastače i postaje uistinu marginalizovana na međunarodnoj sceni.

ŠTA SVE TO ZNAČI ZA SRBIJU?

U jednom delu evropske i američke elite dominira uverenje da se raspad zapadnog savezništva i pad američke dominacije mogu sprečiti vojnom silom i generisanjem straha. Veruje se da je još samo sila preostala. Pod izgovorom opasnosti od Rusije u Evropi se ponovo oživljava „kultura“ vojne sile.  NATO i Amerika postepeno instaliraju svoje snage u zemljama gde do sada nisu bili, a i u onim gde su bili, pre svega u Nemačkoj.

Naravno, svima je jasno da zvanična verzija vojne ekspanzije nema nikakve veze sa Rusijom (Amerika verovatno neće nikada ratovati protiv Rusije), nego pre svega sa evropskim saveznicima, opet sa Nemačkom koja jedina može da ugrozi američku dominaciju. Sila, međutim, izuzev stradanja ljudi ne može mnogo da pomogne. To je zamajavanje. Rastakanje zapadnog savezništa je jednostavno istorijski proces i može samo da se uspori, i to ne silom, ali nikako da se zaustavi.

Istovremeno, onaj drugi deo sveta, ne-zapadni, ne gubi vreme. Desilo da se nekako u isto vreme kada je bio samit G-7 održavao i jedan drugi skup, godišnji sastanak Šangajske organizacije za saradnju (ŠOS) koja kao punopravne članice okuplja zemlje, Azije među kojima i Kinu, Rusiju i Indiju, a kao posmatrače, pridružene članove i buduće članice proteže se sve do Irana i Turske. Taj deo sveta je i motorna proizvodna snaga Planete i, za razliku od G-7, koja se samo ljuti i optužuje, govorilo se o razvoju i novim investiciono-razvojnim projektima. I, naravno, uz puno međusobno razumevanje i poštovanje. Ta dva skupa su autentična slika savremenog sveta i njegovog stvarnog stanja. Sve drugo je mahom uzaludna propaganda.

Šta bi sve to moglo da znači za Srbiju? Moglo bi da znači mnogo. Srbija je dovedena u neobičan položaj „između nekoliko vatri“. Zvanično, strateško opredeljenje je za EU ali iz te integracije stižu poruke da Brisel ne žuri i da će do eventualnog članstva proteći još dosta vremena. Ako tada EU uopšte bude postojala u sadašnjoj formi. Istovremeno, Srbija se opredelila,  vezala i za Nemačku kao ključnog evropskog partnera a aktuelni događaji svedoče da bi to mogla biti delikatna veza ,jer Nemačka je među potencijalnim žrtvama raspada zapadnog savezništva. Utoliko pre što je zvanična Srbija u stvarnosti mnogo više vezana za Ameriku i američku politiku, a američki interesi bi, u procesu raspada savezništva, u najvećoj meri mogli biti usmereni protiv Nemačke.

Istovremeno, Srbija se, pre svega politički, sve više oslanja na Rusiju, a ekonomski na Kinu i pomalo Tursku. To je, u stvari, izuzetno delikatna i nezahvalna pozicija. Pored neumitnosti geografskog položaja i nasleđa zapadne percepcije raspada Jugoslavije, stiče se utisak da je za tako nezahvalnu poziciju dobrim delom odgovorna i politička elita Srbije. Nerealanim procenama i nejasnim definisanjem, tačnije neuvažavanjem, državnih i nacionalnih interesa Srbije, politička elita je Srbiju dovela u situaciju da svakoga dana čeka sa koje strane će doći nova neprijatnost.

Realne procene i široki konsenzus o minimalnim nacionalnim interesima i oslanjanje na sopstvene potencijale – a ne na takozvane strane investicije – su osnovni uslovi promene sadašnjeg stanja. Uz to, politička elita bi trebalo da napusti ulogu propagatora politika stranih zemalja i interesa stranih kompanija.  Utoliko pre što je sasvim moguće da posledice raspada zapadnog savezništva i procesa stvaranja novih odnosa u svetu dovedu i do novog ratnog sukoba širih razmera.  I to u Evropi.


Izvor: Novi Standard

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Samit G-7 i proces raspada zapadnog savezništva

* Obavezna polja