mihail-onufrienkoPrve novine koje su pisale o sastanku Vladislava Surkova sa Viktorijom Nuland (15. januara) bio je Komersant vlasnika Ališera Usmanova, koji se pozvao na „dobro informisane izvore“. Vest su odmah preneli i svi mediji pod kontrolom Kijeva. Njihovo glavno pitanje bilo je – šta to znači?

U drugoj polovini dana već je bilo poznato da se sastanak pomoćnika predsednika Ruske Federacije Vladislava Surkova i pomoćnice šefa Stejt departmenta Viktorije Nuland održao u predsedničkom objektu u gradu Pionirsk, blizu Kalinjingrada. Te detalje izneo je predstavnik ruskog Ministarstva inostranih poslova u Kalinjingradu Pavel Mamontov.

„Možemo da potvrdimo da je sastanak počeo“, za TASS je izjavio Mamontov.

OČEKIVANJA

Cilj je svakako jasan. Panika u medijima kijevske hunte potpuno je odgovarajuća. Baš kao i panika u hunti. Porošenkov režim ozbiljno je zabrinut da se Moskva i Vašington ne dogovore, ali sad više ne tako što će se Moskva zaobići, kako je Vašington isprva zamišljao, jer su od početka bili skeptični po pitanju Minska („ništa neće biti od toga pošto nas tamo nisu ni zvali“).

Donbas to takođe razume. „Nemamo nikakva očekivanja povodom sastanka. SAD neće uticati na Ukrajinu da sprovodi sporazum iz Minska“, za Interfaks je izjavio Vladislav Dejnjego, predstavnik Luganske Narodne Republike na pregovorima u Minsku.

Reči Nulandove potkrepljuju tu interpretaciju. Pred let na sastanak sa Surkovim u intervjuu za BNS ona je rekla: „Prvi izazov je da zaustavimo ubijanje ljudi kako bismo počeli da radimo na drugim delovima Minskog sporazuma, uključujući političko rešenje, slobodne izbore u skladu sa ukrajinskim zakonodavstvom, što bi odgovaralo standardima Oebsa, zatim povlačenje strane vojne opreme i vraćanje kontrole nad granicom.“

MINSKI SPORAZUM

Nulandova je izjavila da bi neispunjavanje Minska značilo zamrzavanje konflikta u Donbasu, što bi podrazumevalo konstantnu opasnost od novog rata. „Svi moramo da radimo na realizaciji Minska, u suprotnom ćemo imati zamrznuti sukob, ili, još gore, konstantnu pretnju po Ukrajinu i nas same“, kaže Nulandova.

Ove izjave prdstavljaju smrtnu opasnost po kijevskiu huntu, koja se još uvek oslanja na svoje oružane snage i ideologiju nacizma Stepana Bandere. Hunta ne želi mir. Pogotovo ne mir u kojem Donjeck i Lugansk nisu deo Ukrajine, utoliko pre što su ovi regioni naseljeni milionima glasača kivnih na oligarhe koji su finansirali oružane prevrate i banderovce u njihovim težnjama da za poslednje dve godine slome narod Donbasa.

surkov-nuland

PAD SA PRESTOLA

Još tada se pokazalo da u formalno nezavisnoj Ukrajini rusofobne snage na vlast mogu doći jedino silom. Godine 2004. se Juščenko popeo na vlast zahvaljujući Majdanu – na kojem tada, srećom, nije bilo krvi. U to vreme su Janukovičevi „regionalci“ (Partija regiona), da bi učestvovali u vladi, jednostavno ignorisali proteste ruskog dela Ukrajine. Naravno, čak i u vreme kad je bio Juščenkov premijer, Janukovič je zagovarao prozapadnu politiku.

Rezultati svega toga bili su prilično jadni. Do 2010. godine Juščenkova popularnost srozala se skoro na nulu, i jedva je uspeo da sakupi pet odsto glasova na predsedničkim izborima, uprkos tome što se kandidovao kao aktuelni šef vlasti i imao „prednost domaćeg terena“.

ŠOK I STRAHOPOŠTOVANJE

Drugi Majdan od početka je bio zamišljen kao krvoproliće, posle kojeg bi usledio građanski rat kako bi se silom sačuvala kontrola nad zemljom. Za sada uspevaju. Međutim, sprovođenje Minska znači slom rusofobnih ideala, koje zagovaraju simpatizeri kijevske hunte, besmisao svih žrtava i pogibija, kao i kraj nadanju da će jednom postati deo EU. Za protivnike banderovskog režima prelazak na mir podrazumeva nastavak mirnih protesta i mogućnost glasanja za one lidere koji su sada u egzilu ili i one koji sede u zatvoru i koji se bore protiv režima za Donbas. Zato, ako dođe do istinskog mira, svaki rusofobni režim u Ukrajini koji bude hteo da kontroliše buntovni Donbas biće osuđen na propast.

Zato ukrajinski mediji sa velikom pažnjom čekaju ishod. Posebno zato što se samo tri dana pre sastanka Surkova i Nulandove Porošenko u Kijevu sastao sa Borisom Grizlovim, predstavnikom Rusije u trilateralnoj kontakt-grupi. Dok Porošenko poriče da se sastanak dogodio, očigledan je nastavak ruskog aktivnog pritiska na Kijev. Taj pritisak se očigledno pokazuje kao uspešan, imajući u vidu Bajdenovu posetu Kijevu pre mesec dana, kad je svojim govorom u Radi izazvao istinski „šok i strahopoštovanje“ među vođstvom hunte.

Bajden je tada naveo Američki građanski rat kao primer. I dodao da bi Amerika i njen federalni sistem trebalo da budu primer za Ukrajinu. Posle toga su mediji pod kontrolom kijevske hunte dugo pokušavali da objasne da je Obamin specijalni izaslanik „pogrešno shvaćen“.

Ne, on je savršeno dobro shvaćen. Bez obzira kako nazivali pojam regionalne autonomije, smisao je jasan – SAD su se stavile na stranu „separatista“, koji od Odese do Harkova zahtevaju autonomiju još od prvog dana prevrata, kada su kontrolu nad Kijevom uspostavili neonacistički banderovci.

bajden-porosenko

BRZA ILI SPORA SMRT

Sastanak Surkov-Nulandova trebalo bi da znači da su njihove dve zemlje bliže odredile sudbinu Ukrajine. Naravno, biće još mnogo sastanaka, proces će biti dug i težak, ali i koban za mnoge u Ukrajini. Sad je jasno da Kijev može ili da puca sebi u glavu ili da pati još malo.

Sastanak Surkov-Nulandova takođe je zanimljiv zato što daje odgovore na još dva pitanja. Kijevska hunta je često optuživala Surkova za zločine na Majdanu, lobiranje za ruske interese u Kijevu, kao i za upravljanje unutrašnjom politikom Donjecke i Luganske narodne republike. Nulandova je bila sušta suprotnost. Ona je bila ta koja je došla na Majdan u jeku priprema za oružani prevrat kako bi podržala militante i podelila one zloglasne kolačiće.

Činjenica da je ovo dvoje ljudi izabrano za pregovore sugeriše približavanje stavova SAD i Rusije.

BESMRTNI SURKOV

surkov_putinČinjenica da Surkov učestvuje u pregovorima ukazuje na to da su glasine o njegovoj (političkoj) smrti pomalo preterane. Da, posle serije događaja u Moskvi, Lugansku i Donjecku postalo je jasno da Surkov ne upravlja iz senke Donjeckom i Luganskom i da tamo radi sve što poželi. Taj mit je pao zajedno sa bajkama o „Surkovljevoj propagandi“.

Surkov je isti onaj čovek s kraja 90-tih: efikasan menadžer najvišeg kalibra koji najbolje od sebe daje kad je pod najekstremnijim pritiskom, kad situacija zahteva nestandardne avanturističke odluke koje ponekad pređu svaku meru. Nikad nije definisao, niti definiše, niti će definisati ciljeve kojima teži. On je precizno navođena raketa koja pogađa zacrtanu metu. I koja sama odlučuje kako će manevrisati i izbeći presretanje na putu do cilja. Ni manje ni više.

Sad je manje-više jasno koja je njegova meta. Utoliko više što je i Putin to više puta naglašavao: „Očuvanje prijateljske, bratske ujedinjene Ukrajine“. Ubrzo će postati jasno kako će Surkov pristupiti tom cilju. Ali jedno je sigurno: vladarima u Kijevu se to neće svideti.

Prevod – Andrej Cvijanović


Izvor: Novi Standard

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Sastanak Nuland-Surkov i kijevska hunta

* Obavezna polja