— Šta ćete da popijete?, upitao nas je.

— Ma kakvi, ne pijemo dok radimo, odgovaramo kolega i ja uglas.

Nije nam prošlo…

— Može li viski?

— Može.

Otišao je u dvorište i vratio se sa neotvorenom flašom.

— Otapali smo zamrzivač tako da nažalost nema leda. Znaš, u Beogradu postoje dve vrste kuća. One u kojima se u zamrzivaču drži zapakovano meso, i one druge u kojima je led za viski.

Tako nekako je počeo moj razgovor sa Momom Kaporom pre nešto više od 10 godina…

Za mene je to bilo više od intervjua… Bilo je to svedočenje o ljudima i događajima o kojima ili nisam ništa znao ili barem nisam znao dovoljno.

Pričali smo o svemu… Kosovu, Đinđiću, Tadiću, Koštunici, Karadžiću, Zuki Džumhuru, kafanama, lopovima sa Ade.

O KOSOVU I ALBANCIMA…

I danas bi ga, da mogu, pitao šta misli u vezi sa situacijom na Kosovu. Evo šta mi je rekao tada na tu temu:

„To je jedna velika tragedija ovog mladog čoveka. Mislim naravno na Borisa Tadića. Znate kada se on rodio ja sam sa njegovim ocem Ljubom popio dupli vinjak u Sarajevu. Pobediti na izborima za šefa države, a dva dana posle izgubiti jedan njen deo je za mene apsolutna Šekspirovska tragedija. On ostaje, ni kriv ni dužan, obeležen u istoriji da kao predsednik koji je izgubio deo teritorije. Bilo mi ga je veoma žao kada sam ga gledao na onoj sedicni SB UN.

Kada sm počeli da gubimo Kosovo?

„Još su osamdesetih godina Titove slike vukli konjima za repove. Srbi su imali nesreću da imaju u svojoj blizini poludivlji narod bez porekla. To je narod primitivan koji nema nijedan jedni trag o svom poreklu. Imaju neke džamije koje su sagrađene od kamena srušenih dvorova naših kraljeva i careva. Nemaju nijednog značajnog pisca ili slikara. Sada tvrde da su njihovi majstori tvorci vizantijske umetnosti a nisu nikad ni kamen isklesali. Možda jedino onaj za koji se veže njihov magarac. Imaju doduše najveći broj doktora nauka po kvadratnom kilometru. Poslednji put kad sam bio u Gračanici dodirnuo sam nogu Simonide i oprostio se sa njom. Znao sam da je nikada više neću videti. Ali nikome nije gorela do zore, Albanci će se sami uništiti.“

Iako sam mu napomeuo da bi ovo što je rekao mnogi mogli okarakterisati kao govor mržnje, on je imao spreman odgovor:

„A šta je Dante, ako nije govor mržnje koji u pakao baca pape i državnike. Govor mržnje je neodvojiv od govora ljubavi.“

O ZORANU ĐINĐIĆU…

Momo je imao prijatelje na različitim strana…

Za njegovim stolom su sedeli oni za koje ne biste pomislili da bi se mogli naći zajedno u prijateljskom razgovoru.

„Zoran Đinđić je bio izuzetno lep i pragmatičan čovek, pristojan i druželjubiv. Opsednut politikom. Sa njim se moglo razgovarati samo o politici, tako da se naš razgovor završavao posle nekoliko rečenica. Dok je još bio u opoziciji Đinđić je svraćao sa Ružom kod mene kući. Sedeli su baš za ovim stolom. Ruža je inače dobra prijateljica moje žene. Na jednoj večeri u mojoj kući u čast Igora Mandića bili su i Đinđić sa Ružom i Milorad Vučelić koji je u to vreme bio na vlasti. Tada mi je zaista bilo čudno da se opozicija i pozicija nađu za istim stolom, zajedno jedu, pričaju.“

Poslednji put Momo i Zoran su se videli na jednoj donatorskoj večeri gde se prikupljao novac za igradnju Hrama Svetog Save.

„Zoran je tada bio na štakama. Pozdravili smo se ali nismo dugo pričali jer je on imao obavezu prema gostima. Moja žena je razgovarala sa Ružicom do jutra. Ruža je još tada strepela da će Zoran biti ubijen. Ako me pitate ko ga je ubio, ubio ga je Zapad jer je on u to vreme promenio politiku prema Kosovu i Metohiji.“

O KARADŽIĆU, MLADIĆU I KOŠTUNICI…

Pričao mi je i o svom prijateljstvu sa Radovanom Karadžićem. U to vreme, Karadžić se još krio, kako ćemo posle saznati, pod maskom doktora Dabića.

„Radovan je izuzetno lep čovek, divlje neukrotive kose. Sa pogledom koji sve razume“, rekao mi je Kapor kada sam ga upitao kako bi opisao Karadžića nekome ko ga ne poznaje.

„On je čovek koji se gadio vlasti. Nešto slično kao i Koštunica koji takođe ne voli vlast. Radovan nije voleo da vlada. Mnogo više je voleo da bude pesnik, bio je sjajan pesnik. On je izuzetno blag i bespoštedno pošten čovek. Novac ga nikada nije zanimao. Ali ne treba zaboraviti da se njegova okolina kao i okolina Slobodana Milošević veoma obogatila. Radovanov lik najbolje pamtim sa njegove slave. On je po starom običaju služio goste, sipao vino, a ja sam flomasterom na salveti u jednom potezu uradio njegov portret“.

Karadžiću je pomagao oko odabira odeće kada je u svoje vreme išao na sednice SB UN.

„Govorio sam mu da ne oblači crno odelo i crnu leptir mašnu, a on je bio sklon takvoj kombinaciji. Smatrao sam da je mnogo bolje da obuče neke svetlije pantalone, blejzer i mokasine“.

Kakav je bio privatno? Da li je bio duhovit?

„Ne, uopšte nije bio duhovit. Bio je izuzetno dobar slušalac koji nije voleo da drži monologe za razliku od Mladića koji je više voleo da govori nego da sluša. Karadžića sam zvao – ponoćnik – jer je veoma kasno dolazio kući, skidao svoje državničko odelo, oblačio trenerku i patike i postajao ponovo onaj pesnik sa kojim sam voleo da pričam o poeziji.“

O politici nisu mnogo pričali…

„Kada bi počela neka priča o politici ja bih se malo pomerio na divan i odspavao. Posle dremke ustanem i nastavim da pijem. Radovan mi je jednom rekao: „Ja u svojoj psihijatrijskoj praksi nisam upoznao čoveka koji je šest puta zaspao i probudio se svež. Odgovorio sam mu da ja u novinarskoj praksi nisam sreo nikoga ko je šest puta zaspao ispred predsednika Republike.“

O DOBRICI ĆOSIĆU…

„Njemu je politika samo štetila. On je rasan pisac. Ali ga je politika obuzela još kad je bio mladi partizan. Njega su vukli jer nisu imali slične tipove. Taj režim je uzimao sve koji su bili intelektualci.“

O TREBINJU I VOZU U GRDELIČKOJ KLISURI…

„Zovu me prijatelji da odem u Trebinje. I onda me pitaju kako se osećam na mestu na kom sam bio. Rekoh im da se osećam kao pokvareni televizor – imam sliku ali nemam ton. Ništa ne grmi. Mir zaravni sve rovove i popravi rupe od granata i rupe u dušama ljudi. Počne onda vladavina trgovine i novca jer novac ne poznaje druge vere i narode. Čak i mi koji smo tvrdili da nećemo zaboraviti naše pale drugove u tom ratu, već smo ih zaboravili.“

A onda mi je ispričao nešto što mi od tog dana urezalo u sećanje:

„U onom vozu u Grdelilčkoj klisuri koji su nazvali kolateralnom štetom bila je i jedna devojka čiji su mi roditelji napisali pismo. Ona je bila u tom vozu. Pratila je muža na front, tek udata. U krilu je imala moju knjigu „Smrt ne boli„. Tog dana je poginula. Verujte, nisam imao snage da im odgovorim. Šta sam im mogao reći…“

Kapor je smatrao da su našim političarima glave došle njihove žene.

„Svi su oni na početku krenuli zajedno. Žene su veliki ključ u politici. Čuvena ženska rečenica– Molim te pogledaj šta ona vozi a ja u jugu. Ili – Videla sam je juče na televiziji. Odakle njoj novac za nakit a njemu za kola kad ste zajedno bili u demonstracijama, zajedno vas tukli, gutali suzavac. Vidi sad nju, a vidi mene. I šta će siromah čovek, krene da osniva svoju partiju. Kod nas su žene krivci za stvaranje višepartijskog sistema. Kod nas se partije razmnožavaju deljenjem.“

O SRPSKIM PODELAMA…

Kad smo pomenuli deljenje nisam mogao a da ga ne pitam o srpskim podelama…

„Podela je uvek bilo. Srbi su se oduvek delili. Jedni su na primer delili na savce drugi na dunavce. Ja nikad nisam smeo na Dunav. Opasna je to i ozbiljna reka. U istoriji su se Srbi delili na karađorđeviće i obrenovićevce. Ovi prvi su išli ka Rusiji a ovi drugi ka Evropi. Kod nas podele nisu deo ideologije već mentaliteta. Problem je u tome što nikada još za sve moje godine života nisam video da je u Srbiji neko ubedio onog drugog u svoje mišljenje. Zato je najbolje razgovarati sa istomišljenicima.“

Bilo je to vreme kada su kafane uveliko nestajale… Nije bio nostalgičan za onim nekim vremenom koliko sam očekivao.

„Svako veče izlazim u jednu kafanicu koja je nekad bila prodavnica francuskih vina. Toliko je mala da se u nju ne ulazi nego se ona oblači. Tamo sedim kao deo pokućstva. Kada bi vršili popis stvari to bi bilo otprilike ovako: stolovi komada šest, čiviluci komada dva, Momo Kapor komada jedan. Volim da sam tu kada je kafana prazna. Sedim kao usamljeni pijanac iznad čaše crnog vina očekujući da će doći neko skroz dragocen iz moje mladosti, neka moja ljubav na primer koja sada ima sedamdeset i kusur“, počeo je priču Kapor.

„Sećam se da je pre 40 godina Mihiz u jednoj polemici rekao da će napisati pismo i poslati ga samom sebi s tim da će ga otvoriti tek kada bude imao 60 godina. U njemu će pisati – „Ti više ništa ne razumeš.“ Poslao sam sebi to pismo i upravo ga otvaram. Mrzim analitičare koji kukaju za nekim divnim starim vremenima jer zapravo oni kukaju za sobom za izgubljenom mladosti, a ne za tim vremenom. To što nestaju kafane olajisanog patosa i sa pećima bubnjarama i što je sada sve metal, staklo i mermer, to što je muzika preglasna da se ne bi razgovaralo jer tu uglavnom dolaze ljudi bez teksta, to je stil nove epohe ali ona je za neke nove klince prava. Mi ostali se povlačimo u neke periferne kafančine tražeći duh Beograda koji je proteran iz centra.“

A onda mi je ispričao za svog prijatelja, slikara Zuku Džumhura, koji je voleo da sedi i pije u kupatilu.

„U to vreme postojala je i televizija ali samo sa jednim programom i to crno-belim. Zato je Zuko Džumhur, poznati slikar, pio u svom kupatilu i gledao u mašinu za pranje veša, tvrdeći da kada se pere šareni veš on ima televizor u koloru. Kako je govorio Zuko njegova mašina Končar Zanusi ima sedam programa za razliku od TV koji ima samo jedan.“

O ŽIVOTU U BEOGRADU…

Gde se odvija danas život u Beogradu?

„Na pijacama. To su pravi mali praznici života. Ako upitate nekog seljaka sa šajkačom i riđim brkovima od dva metra koji prodaje brdo krompira da li mu je stalo do ulaska u Evropu on će vas gledati kao da ste ludi. Njemu je jedini kompleks Ivanjica jer je tamo bolji krompir, pa laže da je iz Ivanjice a ne iz Gornjeg Milanovca.“

O ISTOKU I ZAPADU…

Kako li je na Zapadu, pitao sam ga znatiželjno…

„Na Zapadu vlada velika globalizacija. Sve je po šablonu. Za razliku od naših pijaca koji su mali parlamenti u supermarketima na zapadu niko ni sa kim ne razgovara. Kad smo već kod supermarketa: Jedan lopov sa Ade je skoro ukrao u jednom tržnom centru ukrao budilnik i stavio ga ispod kape. Kada je došao na kasu budilnik poče da zvrči, kasirka ga pogleda a on je upita: „Sestro, koje mi uvo zvoni?“

Kapor je pisao i o Istoku i o Zapadu… Ali je mene zanimalo gde je tu narod?

„Narod je neurotičan, sluđen. Tin Ujević ima jednu sjajnu rečenicu: „Ne postoji ni Istok ni Zapad, sve je to fikcija jer i od Istoka ima nešto istočnije, a od Zapada nešto zapadnije“. Ta podela je u našim glavama, na rusko nekadašnje sivilo i na Zapad koji simbolišu obojene kese sa kojima se vraćamo iz šopinga. Naša težnja ka Zapadu je bekstvo od Istoka. U našoj ljubavi prema Zapadu postoji mnogo provincijalnog. Većina onih koji se zalažu za Zapad nikada tamo nisu živeli, ne poznajući nemilosrdnost vladavine novca, kao što je na Istoku bila nemilosrdna vladavina ideologije. Ja sam živeo na Zapadu, poznajem ga dobro. Šta da vam kažem… Ostati tamo bez novca je pravi pakao. Tamo žviot prestaje kada se spuste roletne na radnjama i kada se izmoreni Zapad onako isceđen vrati kući i uključi televizor i uzme viski da dođe sebi.“


Izvor: Kurir

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Sećanje na Kapora …

* Obavezna polja