Једне сам године, такође крајем лета, покрај базена луксузног хотела „Сплендид“ у Бечићима, ја у око камере казао како се мора извршити сеча кнезова.

Било је то на неком програму у копродукцији телевизије из Србије са телевизијом из Црне Горе, при чему сам ја, наравно, као аутор награђиваног романа, гостовао на позив телевизије из Србије.

Нашао сам се у епицентру Монтенгера на води, у хотелу који је те године био у знаку 007, јер се радња филма „Казино Ројал“ са Данијелом Крејгом као Џејмсом Бондом дешавала (и) у Монтенегру.

Уз неки коктел са кишобранчићем, једним сам оком гледао како је богатима фино, а другим како да препознам што ме водитељка са савршено распоређеним силиконима пита? Јер, зна читалац да су те водитељке лаганих и лепршавих летњих програма наклоњеније стереотипним питањима, премда је ову моју, гле?, занимало и да ли је на мору тешко писати о мору? Па сам, можда први пут, у мало времена опричао, захвалан на питању, како Андрић ништа битно није написао у Херцег Новом, јер му је море, као интелигентни ентитет, стално музло квалитетне мисли.

Ређала су се питања оплемењена одговорима, што сваки водитељ воли да чује, да бих у једном тренутку ја уздигао обрве људима иза камера рекавши како нам је потребна сјеча кнезова да бисмо уопште опстали као народ.

Дакако да сам као човек коме је држава Србија дала право да може испред имена да стави проф. устао у одбрану школства. Јер, неко поодавно стимулише наше премијере – да стимулишу наше министре – да стимулишу директоре наших школа – да стимулишу све професоре и наставнике – да што бољом оценом оцене ђаке.

Они то чине да нас потпуно униште.

Статистика да ликује, а образовање да се копрца у ропцу.

Требало би, казао сам уживо у програму, и касније, много пута пред људима – учинити све супротно, и одмах, ове школске године, направити сечу маминих и татиних кнезова: све што је заиста за јединицу, одстранити из школе као кукољ, и то поновити следеће године, да би се трећа генерација усрала од страха и коначно почела да учи. Тиме бисмо повратили школство, тиме бисмо повратили углед професора, тиме бисмо добили кадар у свим областима, и почели да стичемо будућност.

Сви наставници и средњошколски професори знају да је данашња петица некадашња тројка.

Министар Шарчевић са маском – Фото: Снимак екрана/Н1

Врапци на грани знају да су министри у de facto Вучићевој влади особе за које је чак и de iure доказано да су фалсификовале докторске титуле, негативан пример младима, који управо зато што најгори дођоше на место најбољих – хитају из земље све у шеснаест. Интелектуални кајмак одлази да би га, по директиви Запада, заменили или мигранти или доживотни послушници – двојкаши. Док Србија гори, власт се чешља. Све што око по земљи мајчици види, продаје се или ће бити на продају.

Томе се злу мора стати у крај, одмах.

Дно се у неком тренутку ипак мора да опази, јер је немогуће посртати целу вечност. Србија на наше очи пропада као фамилија чија је глава огрезла у каквом тешком пороку.

Сваки стуб Србије се нахерио, или је пак пукао и пао.

Оде школство, оде здравство, оде судство.

Може ли се изнова дићи судством или здравством? Не. Изнова се може дићи само школством. Јер школство је то које рађа и здравство и судство, а не обратно.

Зато сам у хотелу „Сплендид“, епицентру Монтенегра на води, ја говорио о нужности сече кнезова.

Потребно је истребити из система или управо жртвовати најмање две генерације лоших ђака и у Србији и у Црној Гори и у Републици Српској да бисмо уопште могли да рачунамо на будућност наше деце.

Двојка је као оцена канцер школства. Двојка је јединица којој је наставник, па онда и професор, прогледао кроз прсте, зато што систем то од њега тражи. Ништа теже професору него да кварну јабуку гледа у корпи здравих и следеће године.

Када двојка, пазимо, заврши средњу школу, помисли да је могуће студирати, па почесто уз везе упише и факултет. И кад двојка, уз познанства, сексуалне или партијске везе заврши факултет чак – помисли да је могуће бавити се политиком. А двојка је требало да буде раскринкана, још док је била јединица, и одстрањена, да не квари златне интелектуалне јабуке нашег рода.

Двојке по допуштењу са Запада владају Србијом, Црном Гором и Републиком Српском.

Част изузецима, ваља казати, да ми не буде замерено до конца.

Мисао Николе Тесле на билборду Сајма књига у Београду из 2016. године – Фото: Никола Маловић

Сећам се да сам као тинејџер читао где јужнокорејске мајке навију сат да би дете будиле у четири. Требало је поновити градиво. Биле су то године у којима је Јужна Кореја све карте које је имала ставила на образовање. И данас је доминантна економија, с технолошким брендовима које има готово свака забачена српска кућа. Забачена? Да. Јер је и београдска кућа с било којим производом јужнокорејског конгломерата Самсунг геополитички забачена.

Јужна је Кореја постала азијски тигар. Симболично каже ли се – пришапнула је директору обданишта да обрати пажњу на надарене, да би директору основне школе рекла да маниром ни по корејском бабу ни по стричевима јединицом маркира ко је за одстрел, а исто тако и директору средњих школа. Тиме им је свима држава Јужна Кореја обећала будућност.

Сви ми који памтимо 1999. годину као годину свесрпског уједињења под НАТО бомбама, као и сви исти ми који памтимо године потом као године разједињења поново – знамо у ком грму лежи зец.

Огледној је у овом тексту Јужној Кореји било допуштено да све карте стави на школство што увек значи прогрес и будућност, за разлику од званичног Београда који нерадо гледа да макар и задњи онај професор, части ради, ученику да јединицу ако овај пак није заслужио прелазну оцену.

Требало би одмах, од ове школске године, направити сечу кнезова: све што је заиста за јединицу, одстранити из школе као кукољ, и то поновити следеће године, да би трећа генерација почела да учи. Тиме бисмо повратили школство, тиме бисмо повратили углед професора, тиме бисмо добили кадар, и почели да стичемо будућност.


Извор: Печат

Оставите коментар

Оставите коментар на Сеча кнезова или школа за боље сутра

* Обавезна поља