Donosimo originalni naučni rad Slobodana Reljića o Briselskom sporazumu objavljen 2013. godine (Politeia, br. 6, Banja Luka, novembar 2013), verujući da ništa nije izgubio na aktuelnosti

Sažetak: Posle „parafiranja” Briselskog sporazuma (april, 2013) i početka realizovanja ubrzanog ustupanja oko 15 odsto teritorije bez otpora, vlasti u Beogradu su suočene s pitanjem javnosti: da li je Republika Srpska sledeći deo nacionalnog korpusa kojeg će se sistematski odricati, a u ime maglovitih obećanja Zapada o putu u Evropsku uniju. Geopolitičke relacije u kojima se čitav proces odvija sugeriše novu percepciju rešavanja „srpskog pitanja”. U srpskom nacionalnom diskursu se sad pojavilo stanovište koje dodatno radikalizije javno mnenje – nacionalna izdaja. To pred vlast i javno mnenje intenzivnije postavlja dilemu: više autoritarnosti ili ubrzana dezorganizacije.

Ključne reči: dezinformacija, korporativna imperija, korporativna strategija, korisni idioti, globalizacija, identitet

I

Srbija je 2013. zemlja u stanju koje će moći opisati tek neki novi Andrić ili Crnjanski. Srpsko javno mnenje je košmar, teška crna mrlja koja se stalno dopunjava balkanskim haosom, evropskim raspadom i nedoumicama u prekomponovanju svetske moći. Košmar je uvek delom i sredstvo. „Neznanje u kom se javnost namerno održava u vezi s nekim problemom od izuzetne važnosti“, objašnjenje je pojma dezinformacija u Larusovom rečniku iz 1974. „Reč takođe označava nedovoljnu obaveštenost javnog mnenja o značajnim pitanjima“ (Volkov, 2005: 20).

Naše javno mnenje emanira dimne zavese iza kojih teče složen i dalekosežan proces. Ono što je centralna tačka oko koje teče zaplet, Briselski sporazum, samo je deo šireg, dubljeg, trajajućeg rešavanja „srpskog pitanja“. Iza tih pojavnih slika u toku je, od strane većeg dela domaće elite i

stranih instruktora, pokušaj dizajniranja „jedne ‘nove’ Srbije koja bi trebalo, konačno, da postane integralni i lojalni deo idealno zamišljene svetske korporativne imperije“ (Kljakić, 2011:2). Narod se na prethodnim izborima jeste izjasnio za ove vlastodršce, ali oni se tada nisu usuđivali da mu se slavodobitno hvale kako će za Kosovo dobiti „datum“, što je veliki korak za raštimovanu Evropsku uniju, a skakanje u bunar za Srbiju. Očigledno su ove obaveze preuzete negde izvan javnosti.

U prostoru oblikovanja javnosti dva su paralelna procesa. Na domaćem planu prevlađuje dezinformisanje i sistematskog rasipanja pažnje, a spolja se nastavlja hegemoni tok što staje u mislenicu „štap i šargarepa“: ako dajete sve, „sve“ kako mi to formulišemo i stalno preformulišemo, mogli bi da vam damo „datum“. Igra se bez taktičkih driblinga. Zahtevi su bezuslovni, rokovi „odmah“. A Kosovo i Metohija je i zamajac koji bi mogao pogurati u bunar i Republiku Srpsku. Istorijsko je vreme, vreme Velike krize. Ovo je samo jedna u nizu igara. Ako se nalazi neka mana šargarepi tu je vazda „štap: „otvaranje manjinskog problema, od juga Srbije do Sandžaka i Vojvodine“ (Nakarada, 2008: 273).

Srpsko pitanje u kriznim vremenima uvek je geopolitičko pitanje prvog reda. Zato u tom mozaiku valja odmah dodati opasku Noama Čomskog koji povezuje zaplet na Bliskom istoku s našom dramom, jer SAD je „mnogo stalo da zadrži svoje baze… Iz nekih zemalja su proterani, zato im je važno Kosovo. ‘Bondstil’ je značajno usmeren i prema Bliskom istoku“ (Čomski, 2013). Grčka i Balkan, pa čak i Italija, posmatrani su kao „periferija Bliskog istoka četrdesetih i pedesetih godina u planu koji je trebalo da obezbedi kontrolu nad Mediteranom, kako bi energetske zalihe iz glavnih energetskih centara koje je Amerika počela da kontroliše. Tako da iza te američke podrške nezavisnom Kosovu stoji dugotrajno geopolitičko promišljanje“ (Čomski, 2013). Briselski sporazum jeste i „stvaranje prijateljskog okruženja za Bondstil… važno strateško uporište za brze intervencije izvan ovog regiona“ (Jović, 2013).

Sam Sporazum koji je „upravo onakav kakav je bio potreban svima više nego Srbiji“, nastavak je onog „što nije urađeno brutalnom agresijom 1999“, a dovršava se „mekom silom“. Sada se ostvaruju dva cilja „prvo, da se Srbija ‘navede’ da normalizacijom odnosa sa ‘državom Kosovo’ prećutno prizna da je agresija (Zapada i NATO, prim. S.R.), kao ‘humanitarna intervencija’ bila neophodna, i drugo, da se kroz oslabljenu Srbiju na jednoj i konsolidovanu ‘državu Kosovo’ na drugoj strani stvori novi bezbednosni poredak koji će omogućiti Vašingtonu da konačno ‘digne ruke’ od Balkana i posveti se ‘do guše zaglavljen’ u druge delove sveta na Bliskom i Srednjem istoku, ali i sa Kinom i Rusijom“ (Jović, 2013).

Kriza ubrzava događanja, potezi su sve rizičniji i zato cilj opravdava sva sredstva. Dva italijanska autora, posle pretresa fakata i istraživanja

„na licu mesta“ , konstatuju da se „Kosovo nalazi u rukama bandita, a poklonili smo im ga mi. Bandite je naoružavao, finansirao i obučavao Zapad… posle rata smo izgradili prividni pravosudni sistem… sposoban da donese 5 presuda za godinu dana i nijednu kaznu za organizovani kriminal ili za trgovinu narkoticima u ogromnim razmerama“ (Čula, Romano, 2010: 133). Tipičan primerak frankeštajn-države iz pre gotovo pola veka proklamovane Velike korporativne strategije [imperijalna vizija o 21. stoleću kao o još jednom „američkom veku“ i SAD koje „deluju kao svetska vlada“ u kojem je nosilac suvereniteta svetski savez korporativne moći], a prema kojoj je „optimalni oblik vlasti i moći… režim ‘meke’ okupacije koji u interesu suverena, na određenom prostoru, neposredno sprovodi i održava neka nekompetentna, nesamostalna i korumpirana lokalna oligarhija“ (Kljakić, 2011:2).

Ovu oligrahiju u svim zemljama poput Srbije Slobodan Antonić krsti kao kompradorsku koja se „doživljava kao glavni agent globalnog kapitala i njegovih političkih struktura (Imperije) u zemljama koje pripadaju poluperiferiji ili periferiji svetskog kapitalističkog sistema“ (Antonić, 2012: 59). A protivteža je nacionalno-modernizatorska buržoazija koja teži „očuvanju lokalnog podsistema… i da preko povećanja produktivnosti i specijalizacije, popravi sopstveni položaj, a posredno i položaj donjih slojeva“ (Antonić, 2012: 55).

Srpska država je u događanju koji su rezultirali Briselskim sporazumom prošla tri faze. U prvoj, do NATO bombardovanja 1999. ponašala se, možda ne efikasno, ali kao suverena država koja je koristila sredstva koja su suverenim državama na raspolaganju. Tu je prevladavao interes nacionalno-modernizatorske klase u tranziciji. Krajem 1990-ih sukob je eskalirao do vojno-policijske akcije. Zapad je to iskoristio kao povod za „humanitarnu intervenciju“ – bez odobrenja Saveta bezbednosti OUN. Posle 78 dana bombardovanja čitave zemlje srpska vojska je prinuđena da potpiše Kumanovski sporazum (9. jun 1999) i povuče se sa teritorije srpske južne pokrajine. Od tad počinje druga faza, koja se politički operacionalizuje pobedom predsedničkog kandidata DOS (Demokratske opozicije Srbije) Vojislava Koštunice na vanrednim izborima za predsednika SRJ, 24. septembra 2000. Tanka pobeda u prvom izbornom krugu označila je i kraj ere Slobodana Miloševića. Naivna vera DOS-a da sledi neupitna podrška Zapada u rešavanju „srpskog pitanja“ pretvorila se u pritiske i ucene. U heterogenom DOS-u su permanentno spolja favorizovane kompradorske grupe, iako njihovi izborni rezultati nisu nikad dosezali polovinu podrške u izbornom telu. Naknadnim inženjernigom stanje je dovođeno „u red“. Za nadzor na KiM je zadužen UNMIK.

Treća faza, počinje kad Evropska unija uz saglasnost DOS-ovske vlasti preuzima ulogu nadglednika normalizacije. „Misija vladavine prava Evropske unije na Kosovu i Metohiji – EULEKS KOSOVO je misija policije i civilne administracije EU… Unija je prihvatila da misija bude neutralna po pitanju statusa pokrajine i u odnosu na jednostrano proglašenu nezavisnost, a, zauzvrat, prihvaćena je od srpskih vlasti i jednoglasno izglasana u Savetu bezbednosti UN“ (https://sr.wikipedia.org/sr/Euleks). Ovaj ugovor je vremenom potpuno legalizovao ucene Brisela. Želja prozapadnih vlada u Beogradu da se približe Uniji su permanentno slabile odbranu 15 odsto državne teritorije. Prvo je to stajalo u slogan „I Kosovo, i EU“, a onda se pretopilo u krik gubitnika – „EU nema alternativu“. I kad se taj slogan pretvorio u ciničnu ludost sadržanu u reči

„datum“ (što označava vreme za početak pregovora o ulasku u Uniju), kojoj su se svi podsmevali, vlasti nisu odstupale ni za milimetar. Čak se u istorijskoj samoprojekciji išlo toliko daleko da je „državni vrh“ očigledan gubitak koji se cinično i simbolički realizuje dobijanjem datuma na dan 28. juna proglašava „prvi pobednički Vidovdan u srpskoj istoriji“ (A. Vučić, na BN-televiziji, 13. jun i na RTS 15. jun 2013). Tu odanost ideji autoamputacije partijske oligarhije su jedino prekidale u predizbornim kampanjama, a kako bi se ustoličio ko od njih – nastavljao bi da stupa napred u „evropsku budućnost“. Bilo je sve manje odbrane Kosova i Metohije, a sve više kamufliranja stalnog odstupanje kroz panično izvikivanje obećanja da se ne radi o promeni statusa.

II

Ne može se kao činjenica u rešavanju „srpskog pitanja“ prenebregavati ni „srpski usud“ kao realna činjenica, iako je ona na mitskim osnovama. Opservacija spoljnog posmatrača srpskog društva neposredno pred NATO-bombardovanje 1999. je dobar primer. „Srbi su istinski ratnici protiv jedinstvenosti i neponovljivosti istorije. Istorija za njih nije istorijski tok ni hronologija“, pisaće austrijski politički pisac Malte Olševski.

„Istorija nije za njih samo ponavljanje već spirala i ponavljanje: 1914, 1941 i 1999. su krvave reprize bitke iz 1389… Porazi, katastrofe i potoci krvi za Srbe su uvek bili nužna žrtva radi trijumfa budućnosti… Vazdušni udari NATO-a od 24.03.1999. su peti napad jedne nadmoćne koalicije moći na Srbiju u ovom veku“ (Olševski, 1999: 190-191).

A ko bi tako temeljno i surovo primoravao srpski „državni vrh“ na postupke koji poništavaju srpsku suštinu? I na kojim se to geopolitičkim činjenicama temelje razlozi? Logično „treba poći od onih koji su najviše profitirali od rata na Kosovu: od Sjedinjenih Država. One su blokirale nemački uticaj na Balkanu i svele očekivanja Rusa, najboljih srpskih saveznika… na minimalnu meru“ (Čula, Romano, 2010: 134). SAD su početak i kraj, moć i pravac. Ali SAD su globalna sila i u njihovim planovima Balkan nije prioritet. Pobede koje se konstatuju su prolazne kapije. U svim operativinim američkim planovima za urgentnu kontrolu „energetskih centara“ cilj je – Iran, četvrti izvoznik nafte na svetu, država koja drži 10% svetskih rezervi nafte. Kontrola nad tim resursom, za američki dolar koji ubrzano gubi poziciju svetske valute, a koji je posle zlatne obezbeđivao „naftnu podlogu“ – čini se kao nezamenjiv pojas za spasavanje. Na takvom dolaru SAD su u vreme Hladnog rata, na račun svih, mogle da troše za vojni budžet kao sve zemlje sveta zajedno. Zato se, uz ovaj pokušaj Amerike – posle likvidacije Iraka, Libije i nasrtaja na Siriju, saveznika Irana, sve manje izbegava spekulacija – o Trećem svetskom ratu. Rusija i Kina imaju sve manje prostora za odstupanje.

A u tom velikom loncu i mi, mali i izranjavani, neizbežno činimo deo opasne igre. Jer i današnja Srbija jeste produkt tzv. svetske korporativne revolucije [pokrenute dolaskom na vlast Margaret Tačer 1979. i Ronalda Regana 1981], a koja je politikom globalne „kontrolisane dezintegracije“ (controlled disintegration) stvorila svet novog feudalizma posle „spetakularnog dezintegrisanja svetskog, a posebno istočnoevropskog poretka kakav je bio uspostavljen 1945“ (Kljakić, 2011:26-27). Ova Srbija je rezultat „paralelno… s jedne strane podsticanog procesa kontrolisanog integrisanja zemalja prvo Zapada, a odmah potom i Istočne Evrope, u novoosnovani međunarodni entitet, Evropsku uniju (Ugovor o Evropskoj uniji, tzv. Mastrihtski ugovor, potpisan je u Mastrihtu, Holandija 7. februara 1992, a stupio je na snagu 1. novembra 1993), a s druge strane, bila je pokrenuta (i uspešno dovedena do kraja) kontrolisana dezintegracija još jedne dotadašnje evropske federacije, SFRJ. Posle desetogodišnjeg kontrolisanog rata za jugoslovensko nasleđe (19912001), na teritoriji ove nekadašnje evropske federacije do sada je proglašeno sedam novih država“ (Kljakić, 2011:27-28). A uvek se mora imati na umu, da „nijedan od mirovnih sporazuma u regionu, od Dejtonskog i Kumanovskog do Ohridskog, nisu istinski mirovni. Oni su doveli do prekida ratnog nasilja… do uspostavljanja poluprotektorata i protektorata, ali nisu rešili korene sukoba“ (Nakarada, 2008: 273). SAD su ovde ostavile sistem „buradi baruta“, koji se mogu aktivirati i spolja i iznutra. Verovatnije je spolja.

III

Novi feudalizam je imperijalni supstitut za „suspendovanu novovekovnu republiku sa njenim konstitutivnim načelom suverenog i slobodnog građanina i demokratskim ustanovama… Nosilac imperijalnog suvereniteta u takvom poretku jeste transnacionalna ‘super klasa’, svetski savez moći u kome liberalna oligrahija SAD ima odlučujuću ulogu“ (Kljakić, 2011:29). U interesu tog suverena u lokalnim režimima ‘’meke okupacije’’ ustoličuju se grupe, kompradorske po ulozi, u kojima dominiraju „osobe kojima se zbog njihovih posebnih ličnih svojstava dodeljuju nominalno glavne uloge. To su korisni idioti svetskog korporativnog poretka“ (Kljakić, 2011:29).

Korisni idiot (useful idiot) je izvedenica od grčkog značenja reči idiot, a ukazuje na „svakoga ko je suštinski neupućen u poslove od značaja za zajednicu, ko se ne bavi politikom zbog zajednice, javnog interesa i opšteg dobra, nego poslove od javnog interesa obavlja isključivo zbog sebe, izvan zajednice i u vlastitom interesu“ (Kljakić, 2011:30). Te lokalne elite imaju funkcionalnu ulogu: servisiraju, brane i održavaju režim „meke“ okupacije. Zadatak je sadržan u dvopolnom idiomu „slamanje nacije – izgradnja nacije“ (breaking the nation – building the nation), a to konkretno znači da „‘stara’ Srbija mora biti radikalno deregulisana, dezintegrisana, poništena i najzad pretvorena u privatizovani prazan prostor na kome se posle tog velikog postignuća ‘slamanja nacije’, mirno može prionuti na još veći posao ‘izgradnje nacije’ („promena svesti“, kako to vole da kažu ljudi iz „državnog vrha“, prim. S.R.) jedne ‘nove’ Srbije. ‘Čisti’, idealno zamišljeni korporativni poredak (sa ili bez Srba, kao što je to već neko rekao), može se uspostaviti tek u toj i takvoj ‘novoj’ Srbiji“ (Kljakić, 2011:16). Osnova njihovog delovanja je sadržana u bestidno formulasanoj doktrini T.I.N.A. (there is no alternative) [ne postoji alternativa], što će čitaoca podsetiti na slogan „Evropa nema alternativu“. U tom (anti)logičkom sklopu „uloga vlasti ovdašnjih korisnih idiota i nije drugo nego da, sledeći doktrinu T.I.N.A… stvari dovede do kolapsa. Drugim rečima, pravi kolaps Srbije jeste krajnji cilj pregalaštva ovdašnjih korisnih idiota“ i to uprkos tome što „događaji na svetskoj sceni pokazuju tokom proteklih deset godina, nesumnjivo da alternativa zaista postoji. To pokazuju slučajeva zemalja udruženih u asocijaciju BRIK (Brazil, Rusija, Indija a naročito Kina…), ali to pokazuje i razvoj događaja u samim SAD i EU“ (Kljakić, 2011:43). Tako vođena Srbija je zemlja koja nema strategiju, ali postoji strategija za Srbiju,određen je pravac kretanja i projektovano trpljenje.

Iako obavljaju veliki posao za „svetsku vladu“ lokalni prokuratori – to se već iz ciničnog imenovanja grupacije kao useful idiots vidi – ne zavređuju ni minimum poštovanje korporativnih struktura. Veliki igrači na Velikoj šahovskoj tabli (Bžežinski) žrtvuju ih kao pione. To je najjeftiniji potrošni materijal svetske korporativne revolucije. To su samo „objekti kojima se u okvirima režima ‘meke’ okupacije uspešno upravlja primenom jednostavnih tehnika ‘štapa i šargarepe’ iz Pavlovljevih neuro-psiholoških eksperimenata“ (Kljakić, 2011:40).

Iako je tehnički usvaršena i kvalitativno nova, ova pojava u koordinatom sistemu „srpskog pitanja“ nije istorijski nepoznata. U svim fazama Istočnog pitanja, kroz XIX vek „velike sile su se držale onih motiva koji su bili karakteristični za njihovo ponašanje u vreme uspostavljanja novog evropskog poretka na Bečkom kongresu 1815. Britanska politika će tada odbiti da podrži predlog ruskog cara da velike sile zaštite Srbe, nakon vojničkog poraza 1813… Postoji jedno gotovo uniformisano gledanje svih diplomata u osudi ruske politike u Istočnom pitanju, kao opasnosti pada civilizacije, ukoliko bi Rusi tamo pobedili… Iako je to na površini bila klasična deoba interesnih sfera s Rusijom, cela je duhovna racionalizacija ove politike pravdana filozofijom koju je 1884. formulisao Čezare Balbo“, a koja je bila osnovana na strahovanju „da bi panslavistički pokret na Balkanu kao opravdanje ruske penetracije, mogao lako naći saveznika u republikanskim i anarhističkim nemirima u zapadnoevropskim zemljama“ (Ekmečić, 2002: 359). Kad se uz ovu konsekventnu i nepromenjivu anti-rusku politiku – dodaju detalji kao, na primer, onaj kako je „austro-ugarska okupaciona vlast u Bosni i Hercegovini pokušala da uvede hrvatski naziv za jezik u administraciji i školama, pa je nakon otpora od toga odustala i od 1902. počela da vodi politiku stvaranja veštačke ‘bosanske nacije’“ – onda akademik Ekmečić sve vodi ka zaključku da „današnjim savremenicima sve ovo (i) ne liči na istoriju nego na sadašnju politiku zapadnih država na Balkanu“ (Ekmečić, 2002: 360).

Razvijajući teoriju o „korisnim idiotima“ Kljakić konstatuje da je današnja Srbija stigla u „strukturalno identičan položaj“ kao Kneževina a posle Kraljevina Srbija posle Berlinskog kongresa 1879. i 28. juna 1881. kada je potpisana tzv. Tajna konvencija sa Austro-Ugarskom. „Matrica koja je postavljena za zavisnu, kontrolisanu, zaostalu i nadziranu Srbiju 1879–1881. danas je ponovo na sceni istorije. Ovdašnji korisni idioti u svemu su pristali na tu veliku reviziju i travestiju istorije“ (Kljakić, 2011:3). Stanje postaje očigledno i zastrašujuće u projekciji. Jer „današnja Srbija nema prava na samostalnu unutrašnju i spoljašnju politiku, nema prava na sopstvenu razvojnu strategiju, pa konsekventno nema pravo ni na sopstvenu budućnost“ (Kljakić, 2011:3).

IV

Akademik Ekmečić u zaključku rasprave „Istorijske i strateške osnove Republike Srpske“ (2007, prilog na naučnom skupu Republika Srpska – 15 godina opstanka i razvoja), iznosi da je globalno stanje „slično kao pred rat 1914, kada su se velike sile spremale za rat, nijedna ga nije želela i on je izbio zbog ćorsokaka u kome je jedna od sila gubila ako vojnički ne interveniše“. Ovo je svet u kome uz povećanje napetosti ide i ubrzano „opšte naoružavanje“ iako „rat niko ne želi i svi strahuju da ne dođe do tačke od koje nema povratka“ (Ekmečić, 2007:35). Svi se nadaju da ta „tačka“ sada nije Sirija, iako Zapad ne može da odoli, a da „vojnički ne interveniše“. Jer, ne može se danas govoriti da se o napadu na Iran – razmišlja. To je već odlučeno. I to dosta davno, u sklopu plana koji nadilazi odlučivanje pojedine vlade ili određenog generalštaba. To je bio podtekst i „2002, kad je u potaji spreman detaljan plan za moguću invaziju na Irak“, i u mutljagu od naftnog biznisa, vojno-industrijskog kompleksa, političkih interesa, stvaran paralelni sistem informisanja tako što Pentagon plaćao stotine hiljada dolara privatnoj firmi Omnitec Solutions, a da „hrani“ analitičare i medije – od čuvenog šoua

The O’Railly Factor do intervjua za Dejli inter lejk u Montani sa tiražom od 20 hiljada primeraka“, a principom osmoze se iz dominatnih američkih medija iste laži šire na sve četiri strane sveta. I tad je zabeleženo da je „gospodin (Donald) Ramsfeld (državni sekretar za odbranu SAD) za medije i unajmljene analitičare napisao poverljiv memorandum usmeravajući grupno interesovanje na glavne tačke. Dve su bile podvučene:

‘Usmerite se na globalni rat protiv terora – ne samo Irak. Širi rat – dugi rat.’

‘Povežite Irak i Iran. Iran je preokupacija. Ako padnemo u Iraku ili Avganistanu to može pomoći Iranu’“ (Barstow, 2008). Ali, može li se sa Iranom kao sa Irakom, Libijom? Čak se i Sirija, uz podršku drugog pola svetskih sila – Rusije i Kine, pokazuje kao tvrd orah.

U tom nizu opasnih frontova je i „pitanje prava srpskog naroda na demokratsku državu, koja mu po tradicionalnom poimanju demokratije i međunarodnom pravu pripada“ (Ekmečić, 2007:35). Kontekst je da su „strategija i interesi zapadnih velikih sila bili da se zbog budućih odnosa sa Rusijom, kao i položaja koji će ona zauzimati u budućem svetu, ovi međunarodni standardi ne poštuju“ (Ekmečić, 2007:38). A za jednog od ključnih geopolitičkih igrača oko „srpskog pitanja“ akademik konstatuje: „Za Rusiju je Balkan uvek bio prostor na kome se ona potvrđivala kao velika sila ili je upravo tu gubila taj status“ (Ekmečić, 2007:27).

Ovoj skici balkanske aktuelne „šahovske table“ dodajemo i činjenicu da je Nemačka situirala Hrvatsku i tako okončala zaokruživanje svog tradicionalnog geostrateškog prostora. To nije Lebensraum, ali promena sredstava ne znači odustajanje od geostrateških ciljeva. Najvažniji elementi te geopolitike su konstanta. Verener Dajc (Werner Daitz) šef spoljnotrgovinskog odeljenja Ministarstva spoljnih poslova Nacionalsocijalističke partije Nemačke 1936. objavio je viziju Evrope zasnovane na proširenju na Istok, jer samo to pokreće „ciklus novog kontinentalno-evropskog razvoja koji jedino može podizati životni i kulturni standard evropskih naroda. Evropa Evropljanima!“ I taktika podseća na savremenost: „ako hoćemo da predvodimo evropski kontinent“, upozoriće Dajc, „ što nužno proizilazi iz ekonomske snage evropskog kontinenta kao jezgra bele rase, ne smemo, iz razumljivih razloga, javno to proglašavati nemačkim ekonomskim prostorom. Moramo uvek iznova govoriti o Evropi, jer nemačko vođstvo proizilazi samo od sebe i iz političke, ekonomske, kulturne i tehničke ogromne težine koju Nemačka ima, kao i iz njenog geografskog položaja“ (Hofbauer, 2004:32-33). Duh tog plana nadživeo je nacističko vreme.

Na tu taktiku nastupa u našem regionu podsetio je Čomski navodeći da je „Nemačka, koja je postala apsolutno središte Evrope, oduvek imala bliske odnose s Hrvatskom. Nemačkom inicijativom je započeo raspad Jugoslavije. Nemačka je priznala nezavisnost Hrvatske bez ikakvog obzira prema međunarodnom pravu i bez brige za srpsku manjinu u Hrvatskoj… Nemačka sada želi da rekonstruiše svoje dugoročne dobre odnose sa Hrvatskom i to što ju je uvela i u NATO-savez i u Evropsku uniju deo je toga“ (Čomski, 2013).

V

Uspostavljene pozicije nisu cementirane i nad našim sluđenim glavama sad se „vodi bitka između zapadnog sveta, koji predvode Sjedinjene Države, i ostatka(sveta)“, a u ovom trenutku i ovde pre svega se radi o Rusiji. Zato ne treba da čudi što je iz Moskve Briselski sporazum upoređivan sa onim najzlokobnijim Minhenskim (sporazumom), a koji je primer uvođenja sveta u nekontrolisani rizik kad „političari nisu pitali za mišljenje ni stanovnike Sudeta, ni građane Čehoslovačke čiju su teritoriju delili“ (Ponomarjeva, 2013). Ekspert Moskovskog državnog instituta za međunarodne odnose Ministarstva inostranih poslova Rusije Jelena Georgijevna Ponomarjeva se pita kako NATO može biti garant Briselskog sporazuma? Zar to nije „organizacija koja je 78 dana bombardovala Srbiju i okupirala KiM“ i kako da srpski ministri „ne shvataju da ‘garancija’ NATO znači prelazak datog dela balkanskog regiona u potpunu nadležnost evroatlantske strukture“?

I analitičar ruskog Fonda strateške kulture Zoran Čvorović nalazi da „model balkanske politike u kojem će Srbi, kao najveći narod, a po zapadnoevropskom političkom sudu i ‘remetilački faktor’ disciplinovati i kažnjavati sami Srbi nije nov“, a istorijsko povezivanje se opet kači na kralja Milana (Obrenovića), „‘krunisanog agenta Beča’, kako ga je okarakterisao jedan engleski istoričar“ (Čvorović, 2013). „I dok su tadašnji naprednjaci štitili austrijske interese i težnje na Balkanu, suzbijajući svaku nacionalnu radnju usmerenu na oslobađanje Bosne i ujedinjenje s Crnom Gorom, današnjim naprednjacima je palo u zadatak pacifikovanje Srba od K. Mitrovice, preko Podgorice, do Banje Luke, kao ključno ispitno pitanje za dobijanje sertifikata NATO članstva“ (Čvorović, 2013). Zašto se politička elita u Srbiji odlučuje za takve ponižavajuće uslove? To pitanje lebdi i danas nad srpskom „borbom za datum“. Mogući odgovor jeste da je „jedini interes za vođenje ovakve politike, kao što je pokazala Tajna konvencija iz 1881. između Austro-Ugarske i Srbije ima vladajuća nomenklatura u Srbiji koja usled političkog razmimolilaženja s sopstvenim narodom traži potporu svog položaja na strani“ (Čvorović, 2013). To već vodi zahlađenju odnosa Moskve prema vladajućim strukturama u Beogradu. Što, naravno, nije povlačenje Rusije iz geostrateškog nastupanja na Balkan, ali jeste „pregrupisavanje“ i menjanje pravaca nastupanja.

Opasnost uspostavljanja evroatlantskih struktura ozbiljna je primedba i ona ulazi u aktuelnost velikog rata za uspostavljanje energetskih koridora budućnosti, jer „geopolitički značaj Balkana uvećavaju i dugoročni strateški planovi u oblasti energetske bezbednosti SAD, Rusije i evropskih zemalja“ (Proroković, 2012: 721). Kod nas je gotovo nezapaženo prošla vest s kraja aprila ove godine da se veliki nemački energetski trust RWE povukao iz projekta „Nabuko“, što je neka vrsta konačnog uspostavljanje ruske dominacije u snabdevanju Evrope gasom. Istorija potvrđuje „da je Balkan, kao saobraćajni koridor između Zapadne Evrope i Bliskog istoka imao nemerljiv značaj za kopneni transport robe u XIX veku, zbog čega je pitanje izgradnje železničke pruge od Zapada ka Carigradu tada imalo provorazredni geopolitički značaj“. Pruga danas nije tog značaja, ali jesu „rute cevovoda koji su planirani da budu izgrađeni preko teritorija balakanskih država“ (Proroković, 2012: 721).

Razmatrati „srpsko pitanje“ i budućnost Srba i Srbije izvan toga konteksta nema smisla. Pa i polurazumno „licitiranje datuma” pregovara eventualnog učlanjenje Srbije u Evropsku uniju liči na dimne zavese za ozbiljne i tvrde geopolitičke odluke. Noam Čomski, pita srpskog novinara (sredinom marta 2013.) koji ga intervjuiše: „‘Taj sporazum … kojim Srbija praktično priznaje Kosovo, izvestan je?’ ‘Pa, kažu da jeste…’ ‘Pa, nisam to mogao da predvidim. Ali ne mogu da kažem da sam iznenađen’“, kaže Čomski, pa dodaje – da je „pristupanje Evropskoj uniji u ovom trenutku prilično dubiozan potez. Čak i pod uslovom da vas Evropa prihvati, što ni u kom slučaju nije izvesno. Znate, Evropa je veoma rasistički nastrojena prema ideji da u Uniju uđu Srbi… A s druge strane, nije očigledno da je to prava stvar koju treba da radite. Evropa trenutno srlja u samoubilačkom pravcu“ (Čomski, 2013). Reč je o procesu tzv. konsolidacije „merama štednje“ koje se nameću, a što predstavlja „ekonomsku katastrofu… čak ni MMF više ne nameće štednju. To uništava siromašne zemlje, periferne zemlje Evropske unije, poput Grčke, Španije, Irske, Portugala, Italije… A ako bi Srbija ikad išla u Evropsku uniju bila bi deo periferije. Zato je to vrlo ozbiljan problem“ (Čomski, 2013).

VI

U geopolitičkom mozaiku „srpsko pitanje“ neće biti izvan „glavnih“ tokova. Koliko god budemo davali – a nije daleko od istine „da je Srbija jedina od bivših jugoslovenskih republika izgubila praktično sve što je vekovima sticala: autoritet, međunarodni uticaj, teritoriju, duhovnu snagu“ (Ponomarjeva) – nećemo moći da kupimo „mišju rupu“ u kojoj bi mogli da se sklonimo od talasa koji će udariti svet u krizi velikih razmera. Može se verovati akademiku Ekmečiću da se „ponovo – kao pre 1914. godine – preko srpske kože rešava pitanje hoće li diplomatija biti u stanju da na miran način stvori novi sistem odnosa i podjednake odgovornosti svake velike sile ili će doći do velikog ratnog pustošenja, koje će čovečanstvo unazaditi više nego svi ratovi od početka sveta do danas“ (Ekmečić, 2007:36).

Srbija jeste „u geopolitičkom smislu, značajna zemlja“ (Proroković, 2012: 721), ali to što je zemlja geopolitički značajna, ne znači dobar geopolitički položaj. Jer „geopolitički položaj Srbije na početku druge decenije XXI veka je loš“, složiće se poznavaoci (Proroković, 2012: 722). To zahteva odgovorno i znalačko ponašanje – i nacije i političke elite. Kako ga racionalizovati u uravnoteženu strategiju i smislenu taktiku? Akademik Ekmečić je određen: „Srpskom narodu su ruke vezane, pa upravo zbog toga ne sme se trčati pred rudu, nego čekati da nam događaji rešavaju stvari budućnosti više nego mi sami“ (Ekmečić, 2007:36). Dakle, sve suprotno od onoga što naše dve poslednje vlade govore o načinu rešavanju geostrateških problema – njihov pristup je sadržan u ciničnoj frazi „da ne možemo našoj deci ostaviti da rešavaju istorijske probleme“. Kao da srpski vlastodršci veruju da su čuveni udžbenici građanskog vaspitanja napisani u DOS-ovskoj antiotadžbinskoj „novoj“ zemlji, a u kojima „reč ‘Srbija’ nije postojala ni u jednoj knjizi, ni u jednom tekstu – delovali na srpsko društvo. Čak i pridev ‘srpski’ pominjao se samo jednom, u priči o Sv.Savi“ (Antonić, 2008: 156).

Ova neverovatna činjenica nosi bar dva paradoksa. Prvi, da iza nade da je proces „rasterećenja od nacionalnog identiteta“ doneo rezultate stoje političke organizacije i lideri koji su na sav glas kritikovale Ministarstvo prosvete Srbije koje je 2002. u naše škole bezobalno unosilo „znanja“ u kojima „tamo gde treba da stoji nacionalna država“ – između lokalne zajednice i zadatog globalnog cilja (EU, na primer, ako zaslužimo!) – „ne postoji ništa“ i to se prikazuje kao „rupa, ambis, prazno mesto, nigdina nevredna pomena“ (Antonić, 2008:159).

Drugi paradoks je da je sva ta „nauka“ dovedena do „gotovo komičnih razmera“ (Antonić), što istorijski gledano vodi urušavanju projekta. Antonić koji je pažljivo čitao te knjige uočava naglašeno izvođenje procesa „denacifikacije“. Na primer, „navedene su (i još uokvirene) lepe misli Pola Valerija, Gandija, Bekona… Uz svakog od njih, u zagradi, stajalo je i ime zemlje: Francuska, Indija, Engleska… Međutim, uz imena Ive Andrića, Marka Ristića ili Radomira Konstantinovića stajalo je ime: Jugoslavija. Dobro, mislio sam, to možda u osnovi i jeste istorijski tačno. Ali, odmah sam utvrdio da, bez obzira na istorijsku doslednost, uz Galileja ipak nije stajalo ‘Papska država’, već Italija (koja u 17. veku nije postojala), a uz Kanta, nije pisalo ‘Pruska’ već ‘Nemačka’ (koje takođe nije bilo u 18. veku)“ (Antonić, 2008:158). Urnebesna je priča o slučaju Dositeja Obradovića. Staviti „Jugoslavija“ bilo bi mnogo i za ovakvu knjigu, „Srbija“ logično „nije dolazila u obzir“, a „Austrija“ – bez obzira što bi lepo moglo da pokaže kako smo mi nekad bili „deo Evrope“ – „bi svakako mogao da zbuni i najdenacifikovanije učenike“, pa se evrograđanski pedagog na specijalnom zadatku „menjanja svesti“ mladoj Srpčadi setio solomonske mudrosti: uz Dositej Obradović stoji – „književnik“!? Dositej koji nije kompradorski razumeo evroprgres tražio je da mu na grobu bude napisano: „Ovde leže njegove srpske kosti“. Takva nesmotrenost se mogla desiti prvom srpskom ministru prosvete. Današnjim – izvesno ne. Oni će pridev srpski izgovarati samo u predizbornim kampanja. Jer, rad kompradora na „promeni svesti“ ne drži poželjnim vanizborne kvalifikovane rasprave. Danas promena svesti naroda nema alternativu.

VII

U takvoj situaciji ove 2013. profesor Nenad Kecmanović, u jednoj od svojih političkih analiza, može da, sledeći logiku, postavlja pitanje koje u sebi nosi i neupitnost: „Nije li pritisak na Beograd da se ne samo približi Prištini nego i udalji od Banjaluke najava konačnog američkog rešenja srpskog pitanja na Balkanu? Rešenje po kojem će i Kosovo i Srpska biti razmenjeni za dobijanje datuma pregovora o pridruživanju Evropskoj uniji, koje za Srbiju nema alternativu?“ (Kecmanović, 2013).

U košmarnom javnom mnenju ova pitanja deluju zloslutno. Ipak, izvesno je da se „srpsko pitanje“ ne može rešiti jednim parafom, pohvalama Ketrin Ešton, željom da se ignoriše tok istorije, neuverljivim političkim obećanjima ćutljivom narodu, ultimatumom nemačkih parlamentaraca. Mnogo je to složenija materija. Nalazimo se usred jedne globalne krize – ekonomske, sistemske, društvene, moralne – kad Zapad, kao najagresivniji igrač a čiji je interese egzistencijalno ugrožen, tako olako izlazi iz područja prava i pravila, pa to i današnje parafe i većinska glasanja lako može učiniti – nelegitimnim. Kontrolisano javno mnenje neće dozvoliti da se to učini jasnim, ali će biti mašina za obesmišljavanje svake ozbiljne odbrambene akcije. Zaista, ne postoje ni „najmanji izgledi … u ovoj borbi protiv dezinformacije… da je istina sveta, nepovrediva, možda najdragocenija stvar, i da, kad nam je predana na ruke da je prenesemo bližnjemu, moramo da je tretiramo sa pobožnom predanošću i strepnjom, poput zavetnog kovčega, te da onaj koji ugrozi njenu čistotu ima da ustukne kao pogođen gromom“ (Sokolov, 2005: 239). Ovaj zdravi ideal je daleko od stvarnosti. Ovde istina nije ni cilj.

Na delu je totalitarna manipulacija koja, zaista, kao što nalazi Žak Elil, „može da čini skoro sve, ali sigurno je da ne može da stvara slobodnog čoveka a ni onaj niži nivo, demokratskog čoveka“ (Ellul, 1973:256). Ukida se i kredibilitet sredstva koja bi mogla da upozoravaju na „put bez povratka“. „Rat u Jugoslaviji istovremeno je i razorni poraz slobodnog žurnalizma koje se sada potpuno stavio u službu moći“, tvrdi austrijski pisac i ugledni novinar Malte Olševski. „Nije slučajno što su mediji zapadnog sveta tako jednostrano i bez istorijske perspektive izveštavali o Balkanu. Nakon kraja komunizma sloboda mišljenja je kao jedno od najvećih dostignuća zapadnog sveta lagano i neprimetno zavrtana. Iza šarolikosti i medijske raznolikosti stoji dominantna volja… Sve više tema postaje tabu. Sve je razjašnjeno. Ništa više ne treba da se pita. Ekrani su saglasni. Disident mora zajedno sa žrtvama američke agresije da propati duhovnu pometnju“ (Olševski, 1999: 177-178).

Ova slika sveta znači da javno mnenje, kao „dnevno reagovanje ljudi na određene politike i probleme“, uopšte ne garantuje da će se „srpsko pitanje“ rešavati kao demokratsko pitanje svesti. Tako i se i narodi i pojedinci uglavnom opredeljuje da ćute i okreće glavu i od velikih tema. U zapadnom civilizacijskom krugu prezreno je i govoriti o uzvišenosti. A kal i živi pesak se prikrivaju đinđuvama raspojasane porodukcije potoršačkog društva.

VIII

Odnos nadgledane srpske javnosti prema Briselskom sporazumu je pun grozničavog odobravanja koje se latentno pretapa u cinizam i u egzistencijalno strahovanja. Uz njega ide ultimatum koji su doneli nemački parlamentarci, koji su sebi dali za pravo, da nam ispostave kao uslov za datum – „promenu svesti“ naroda. Za tren se deo naše javnosti setio austro-ugarskog ultimatuma iz 1914. „Državni vrh“, ipak, u tome nije našao ništa provokativno, a kamoli razlog za kakvu „protestnu notu“. Naprotiv, „promena svesti“ je u izjavama najmoćnijih političara postala – nova strategija. Pa je u naš politički mutljag uguran i Maks Veber, kao najvažniji putokaz na magistrali „promene svesti“. U fusnotama grubih i banalnih političkih TV-tokšoua se provukla teza o „protestantskoj etici“, ali se to, ubrzo, svelo na činjenicu da Srbin ako hoće da postane Evropljanin ne sme ni u primisli vrludati oko „genocida u Srebrenici“ ili usuđivati se da svoj narod ikad i ikako zamišlja izvan horde „udruženog zločinačkog poduhvata“ u raspadu SFRJ. Siroti Veber, nije mogao ni da pretpostavi čemu će sve njegov umni napor služiti.

U toj atmosferi je u javni diskurs uletela reč „izdaja“ i kao krpelj se zalepila za „implementatore“ te „nove svesti“ i frontmene „operacije paraf“, za koju su ih pohvalili svi oni koji su u tokovima „srpskog pitanja“ bili na drugoj obali i čija se dosadašnje akcije oko „Srbije na Istoku“ uvek podrazumevala usitnjavanje srpskog nacionalnog korpusa – nisu nalazili problem što su Srbi u Sloveniji tretirani kao „nepostojeći građani“, nisu podizali ton kad su Hrvati proterali Srbe koji su do juče bili „konstitutivni narod“ u Hrvatskoj, zauzimaju se otvoreno i konskeventno za reviziju Dejtonskog sporazuma i slabljenje položaja srpskog entiteta u BiH, ne vide problem u javnom obespravljivanju Srba u Crnoj Gori. Bez obzira što se u srpskom parlamentu ovakva politika ima podršku četiri petine poslanika, jedan NVO-analitičar je, nabranih obrva, primetio kako se dugo, dugo stvarana „konstruktivnost“ može urušiti samo jednim uzvikom: Izdaja! I to zvuči tačno.

Uzvik Izdaja! pojavljuje s u srpskom nacionalnom diskursu posle jednog značajnog događaja. Naime, do majskih izbora 2012, Srbijom je vladala ogoljena kompradorska elita, koja je javno priznavala da ne vidi alternativu bezuslovnoj saradnji sa Zapadom. Izbore 2012. je dobila grupacija koja bi se po programima i predizbornim obećanjima mogla svrstati u nacionalno-modernizatorsku političku elitu. Međutim, odmah po konstituisanju vlasti dobitnici su se dali u javno i ubrzano odstupanje od svog imidža i pozicije. Godinu dana kasnije potpisan je Briselski sporazum koji je potpuno odricanje od slike koju je o pobednicima imalo javni mnenje u Srbiji i inostranstvu. A pošto se odricanje odnosi na ključna nacionalna pitanja, sve je skliznulo do – izdaje.

I u srpskom nacionalnom diskursu izdaja je jedan od najtežih oblika našeg ugrožavanja. To je kad „jedan od nas“ povredi interese grupe kojoj pripada. I tu u srpskom pristupu nema nikakvog ekskluziviteta. „Kroz vjekove izdaja je smatrana jednim od najgorih činova koje osoba može uraditi za grupu kojoj pripada (državu, narod, pleme, vojsku itd.) i uglavnom se rigorozno kažnjavala. Iako se danas ubistvo smatra najgorim zločinom, u prošlosti se politička izdaja (države, naroda itd.) smatrala gorom. U engleskom zakonu srednjeg vijeka izdaja se kažnjavala vješanjem, davljenjem i, na kraju, sječenjem na četiri dijela za muškarce, odnosno spaljivanjem na lomači za žene (zakon koji je važio sve do 1814)“ (http://sr.wikipedia.org/wiki/Izdaja).

U mitologijama naroda iz evropskog cilizacijskog kruga raspon izdaje kreće se od Jude koji je izdao Hrista do Vidkuna Abrahama Laurica Jonsona Kvislinga, norveškog kolaboracioniste sa nacistima u Drugom ratu. Pojam kvisling, se odnosi na izdaju „građanina koji pomaže naprijatelju da osvoji njegovu zemlju“, nanosi štetu sopstvenom narodu. Prvi put je u svom značenju upotrebljen u toku Drugog svetskog rata u londonskom „Dejli mejlu“, a radio-program Bi-Bi-Sija je popularizovao i u ostalim jezicima. U srpskoj mitologiji ključna ličnost koja simbolički ispunjava taj pojam je Vuk Branković čiji lik i delo su jedan od najdominatniji sadržaja narodnog pevanja u sećanjima na Kosovski boj. Pokušaji istoričara da narodnom verovanju suprotstave istorijske činjenice, nikada nisu uspevali da ugroze mit – tek su mogli da zabavljaju čitaoce novinskih feljtona. Odnos prema izdajnicima je uvek ispunjen jakim i usmerenim kolektivnim emocijama. Toliko jakim da „najčešće uzrokuje jake osude i (izdaja) nije omiljena ni među onima kojima ide u korist“. Izdaja se, inače, ne otkriva na sudovima i u sudskim procedurama. To je kolektivni doživljaj nekog čina i njegovih protagonista. Sam izdajnik, izopšten i moralno slomljen, teško može da izbegne svojevrsnu traumu, jer kako je to rečeno „ako izdate nekoga, gubite jedno od najvećih blaga života, gubite sposobnost da verujete“(ibidem, rs.wikipedia).

Strah od izdaje koji egzistira u današnjoj Srbiji – permanentno izloženoj najgorim spoljnim pritiscima i sankcijama koje čak i oni koji ih primenjuju ne pokušavaju da povežu s Pravdom – generiše gotovo neupitno razumevanje da nam pokazuje da „sa siledžijama i njegovim hijenama nema sporazuma. Nema ‘polu-kapitulacije’. Kada jednom dozvolite da vam otkinu komad države, sa vašim državnim suverenitetom je svršeno. Uskoro će hijene i glavni siledžija doći po još. Zato izdaji nema kraja. Kad jednom izdate, niste završili – tek počinjete“, piše Slobodan Antonić početkom juna 2013. Na srpskoj političkoj sceni taj događaj će ostaviti teške i traumatične posledice.  „Izdaja“ je kao virus koji se može privremeno izolovati, ali on mutira, ponire i pojavljuje se u toku koji se ne može predvideti. Ništa neće promeniti to što „danas samo par ljudi – koji vide malo dalje od ostalih, koji se ne boje ucene, a sramota ih je da ćute – sme javno da kaže da su potpisnici briselske kapitulacije izdajnici“. Jer, „tako neće ostati zauvek… iako neizgovoreno, već sad se to zna. I već sad to svi znaju. Čak i kad se kaže – glavni izdajnik – zna se ko je to. Zna se da to nije ni žovijalni premijer, ni lisičasti predsednik. Nije to, naravno, ni prethodni, veliki žuti lider, pa ni ovaj novi, mali. (Jer, da bi neko izdao, on mora prethodno biti naš. A ova dvojica suštinski to nikad nisu bili. Zato oni samo mogu biti kapitulaniti.)“ (Antonić, 2013).

IX

Šta se u današnjoj Srbiji još može izdati? Poslednje što je ovom narodu ostalo – njegov identitet, ono što staje u pojam srpstvo. To je i najveća kumulirana vrednost, što se najbolje i vidi u velikim krizama koje vrednosti zapadne potrošačke civilizacije pretvaraju u mučninu i pobunu. „Borimo se protiv Srba u ime jedne multikulturalne Evrope. Pri tome će se žrtvovati jedno društvo koje se sa svojim vrednostima usprotivilo praznom svetskom poretku“, reći će u jednom intervjuu francuski filozof Žan Bodrijar 1995. godine, čija bi misao valjda trebalo da bude više cenjena od brutalnog ali misaono banalnog ultimatuma nemačkih parlamentaraca. „Zapad hoće da pod mantil univerzalnosti strpa odsustvo vrednosti… Svuda gde preživi jedinstveno, naročito i svojeglavo, ostaje manjina, mali jezik. Strast, neiscrpna vera, svuda gde se suprotan pogled na svet još kreće, mora jednakovažni svetski poredak da sprovede… Mi radimo na tome da stvorimo jedan beskrvni i jednaki svet… To je terorizam kulture bez temelja. To je integrizam praznine“ [magazin Weltwoche, 14.07.1995] (Olševski, 1999: 190).

„Čast i slava, nacija i narod, zavičaj i porodica, odricanje i žrtva. Srbi još imaju ono što drugi nemaju, pošto se to nepromišljeno proigrava i Zapad se žrtvuje“, konstatovao je Austrijanac koji stiže u Srbiju temeljno pripremljen da shvati i objasni sebi i drugima „srpski kosovski usud“ . Dakle, „koristio sam sve konvencionalne izvore. Vodio sam otprilike stotinak intervjua o Kosovu. Moj literarni indeks upućuje na sva dela o Kosovu i raspad Jugoslavije. Pročitao sam sve publikacije i memoarsku literaturu. Svakodnevno sam proučavao vesti beogradskog Tanjuga…. i datoteku vesti različitih novinskih agencija. Upisivanjem datuma mogu se dobiti sve vesti od željenog dana, počev od 1988. godine. Putem upisivanja podataka sa mešovitom šifrom mogu se dobiti sve vesti na određenu temu iz određenog prostora. Proveravao sam i internet. Iz spoja konvencinalnih i modernih informativnih tehnika razvija se diferencirana slika. Preko sinteze starog i novog put vodi u blizinu istine. Konačno sam bio spreman da na licu mesta, u Beogradu i Prištini, sačinim jednu sliku. Vazdušni napadi NATO-a su skratili sve ove napore. Poslednjim vozom Avala-ekspres otputovao sam 24.03.1999 iz Beograda u Beč“ (Olševski, 1999: 10-11). Tako opremljen i s tim iskustvom Austrijanac je zaključio: „Srbi su osenčeni jednim mitom. Ovo još nije kažnjivo od strane suda u Den Hagu. Međutim, globalizacija će ugasiti sve mitove. Mitovi u Moderni važe kao nekorektni, pošto su koreni u nacionalnom biću i označavaju posebnost jednog naroda… Internacionalni ili međunarodni mit je protivrečnost po sebi. On u globalizaciji mora sve sa svim da poveže i fuzioniše. Tako Srbima kao buntovnicima Evrope preti sudbina da se u svojoj različitosti i jednostavnosti ujednače i poopšte“ (Olševski, 1999: 189190).

Izgledalo je kao mit odumre. Nije bilo malo modernista, koji su se spremali da igraju kolo na njegovom grobu. Ali deceniju u po kasnije sasvim je korektna dijagnoza da – globalizaciji nije baš dobro, a mit i „duša“ (Marta Nusbaum) se obnavljaju kao šansa za normalizaciju čoveka i uravnoteženje potpkopanog društva. Takav tok se direktno protivi „normalizacije izdaje“, koja je u beogradskom kompradorskom establišmentu u toku. „Bojim se da naš današnji kolaboracionista neće ostati zapamćen ni kao despot Stefan Lazarević (što bi želeo da bude), ni kao Vuk Branković (čime mu njegovi nekadašnji radikalni drugovi prete), nego će pre ostati zapamćen kao „izdajnik Miladin“ (lik iz stripova iz serije „Nikad robom“ – „jedna karakterna i estetska mizerija“)“, piše Slobodan Antonić. „Oni, dakle. misle da su glavi posao odradili, da je ostalo da ‘normalizuju izdaju’ i da će onda biti gotovo. Ali nema normalizacije izdaje. Ima samo smešnih Miladina“ (Antonić, 2013). Ni smešna ni ozbiljna izdaja se ne mogu izbaciti kroz prozor. Tu ne pomaže silovanje moći parlamenta, niti medijski demanti. To je nevolja od drugog materijala. Ona posle može postati i deo procesa rekovalescensije nacije. Ali, pre toga ona postaje mera zaoštravanja odnosa u jednom društvu. Vreme, pred obrt posle koga pravo na samodobranu dolazi na sam vrh mogućih društvenih pokreta.

Autor je novinar, publicista i komunikolog iz Beograda

_____________________________________

Literatura:

Antonić, Slobodan (2008) Kulturni rat u Srbiji, Beograd: Zavod za udžbenike Antonić, Slobodan (2012) Loša beskonačnost – prolozi sociiologiji srpskog društva, Beograd: Službeni glasnik, Dosije

Antonić, Slobodan (2013) Normalizacija izdaje, NSPM, http://www.nspm.rs/ kolumne-slobodana-antonica/normalizacija-izdaje.html

Barstow, David (2008) Message Machine – Behind Military Analysts, the Penatgon’s Hidden Hand, New York Times, April 20, 2008

Volkov, Vladimir (2005) Dezinformacija – od Trojanskog konja do interneta, Beograd: Naš dom

Ekmečić, Milorad (2002) Eseji iz istorije, Beograd: JP Službeni list SRJ Ekmečić, Milorad (2007) Istorijske i strateške osnove Republike Srpske,

Nova srpska politička misao – Analize, godina III, broj 5-6, str. 19-37

Ellul, Jacques (1973) Propaganda – the Formation of Men’s attitudes, New York: Vintage Books

Jović, Radoman (2013) Briselski sporazum i Amerika – RS sledeća na redu, sajt NSPM http://www.nspm.rs/politicki-zivot/briselski-sporazum-i-amerika-rs- sledeca-na-redu.html

Čvorović, Zoran (2013) Davljenje sopstvenog naroda u službi NATO pkata, Fond strateške kulture, http://srb.fondsk.ru/news/2013/03/12/davlene- sopstvenog-naroda-u-sluzhbi-nato-pakta.html

Čomski, Noam (2013) Samo je pitanje vremena kada ćete priznati Kosovo, intervju s N. Čomskim, „Nedeljnik“, 21. mart, 2013

Čula Đ, Romano V. (2010) Vukovi u magli – Kosovo: OUN talac mafije i SAD, Beograd: Jasen

Kecmanović, Nenad (2013) Kirbijeva analogija i „zavera proitiv Republike Srpske“, Fond strateške kulture www.srb.fondsk.ru/pview/2013/03/13/ nenad-kecmanovih-kirbijeva

Kljakić, Ljubomir (2011) Korisni idioti i kolaps Srbije, Fond Slobodan Jovanović, http://www.slobodanjovanovic.org/2011/02/23/lj-kljakic-korisni- idioti-i-kolaps-srbije/

Nakarada, Radmila (2008) Raspad Jugoslavije – problemi tumačenja, suočavanja i tranzicije, Beograd: Službeni glasnik

Nusbaum, Marta (2012) Ne za profit: zašto je demokratiji potrebna humanistika?, Beograd: Reč No. 82/26, 2012, str. 349-363

Olševski, Malte (1999) Rat za Kosovo – Novi boj Srbije na Kosovu, Klagenfurt – Novi Sad: Nidda Verlag – Prometej

Ponomarjeva, Jelena Georgijevna (2013) Geopolitička situacija Balkana – Briselski sporazum kao Minhenski, magazin „Pečat“ 266/2013

Proroković, Dušan (2012) Geopolitika Srbije – položaj i perspektive na početku XXI veka, Beograd: Službeni glasnik

Hofbauer, Hanes (2004) Proširenje EU na Istok – od Drang nach Osten do integracije periferije u EU, Beograd: Filip Višnjić


Izvor: Stanje stvari

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Senka Briselskog sporazuma nad Republikom Srpskom

* Obavezna polja