aa balaban milovanКада прочитамо расуђивање старог аутономашко-сепаратистичког „вука“ Живана Берисављевића, представљено у тексту написаном пре неколико дана, а објављеном на сајту Аутономија под називом „Силовита антивојвођанска кампања“, не можемо се отети горком утиску који овај пропагандни памфлет оставља на све нас. Живен Берисављевић беседи у добро познатом и опробаном антисрпском, али и антидржавном стилу, практикованом нарочито последњих двадесетак година (али и много дужи период) у свим републикама бивше СФРЈ, а идеолошки уобличеним још давних дана у „кухињи“ бечког ћесара како би се исти ратосиљао „великосрпске“ државне идеологије, која је угрожавала територија аустријске царевине са претежно српским и јужнословенским становништвом.

Уф та „великосрпска“ политика

Истичући готово све српске покушаје решења нагомиланих криза на просторима бивше Југославије као ретрогадне, великосрпске, национал-централистичке и нада све антивојвођанске, Берисављевић сву кривицу за југословенске турбуленције током XX века по старом добром обичају сваљује на Србе. Можда још тачније речено на београдско-србијанску агресивну политику, покушавајући тиме, између осталог, и да додатно продуби наводну разлику међу Србима ове две географске и делимично политичке регије (импутирајући им пресудне културолошке разлике). Истовремено он тенденциозно продубљује комунистички (а у суштини ватиканско-бечко-лондонски) конструк по ком су Срби из централне Србије и Срби из Војводине нешто различито. Или у најмању руку ентитети са значајним посебностима, које могу, када за то дође време, да послуже као основ за формирање нових нација. Овакво расуђивање, и делатност која је у складу са њим често следила, свакако није непознато на овим просторима (последњи пример новокомпонована црногорска нација).

Но, он се посебно острављује на нову власт па објашњавајући њену националистичку суштину, као и тренутак у ком је она преузела кормило Србије, наглашава да је ово, услед наводних притисака на посебност (хоће да каже државотворност) покрајине, иделан тренутак за Војводину да буде један од инспиратора уставних промена, које по њему у овом турбулентном времену постају нужност. Дакле да Војводина понуди решење за устројство државе Србије. Оно би наравно било федералистичко, у складу са закључцима „Четврте војвођанске конвенције“. Дакле нова држава би се звала Савезна Република Србија, а Војводина би била република у оквиру такве државе. Више је него јасно да је његова визија новог уређења државе управо таква. За Војводину од републике ништа мање.

Непрестана борба за подржављење Војводине

Зашто Живан Бесисављевић у овом тренутку (када у Војводини уз помоћ страног фактора суверено влада Пајтић контролишући и позиционе и опозиционе политичаре) излази са оваквим захтевом, упакованим у  посве некаквалитетан и нижеразредни текст, односно политички памфлет. Захтев за федерализацијом, односно даљим цепањем Србије, треба пре свега разумети у контексту свеукупне и континуиране борбе различитих интелектуално-политичких групација за подржављење покрајине, или њено што независније позиционирање у односу на Србију. Нарочито је ово битно пред одлучујућу борбу за очување ингеренција које је покрајина добила неуставним Статутом из 2009.г.

Како су те ингеренције угрожене, пре свега јер не проистичу из самог Устава Републике Србије, војвођански аутономаши-сепаратисти схватају да би само покушајем одбране уставности 22 одредбе Закона о утврђивању надлежности АПВ, као и самог Статута, у овом спору препустили иницијативу држави Србији (или како они кажу централистичком Београду), а очување актуелног статуса Војводине у оквиру Србије озбиљно довели у питање. Због тога по оној народној, да је напад најбоља одбрана, они врше иницијативу радикализујући своје захтеве за статусом покрајине, излазећи практично са предлогом доношења новога Устава по ком би Војводина добила статус републике, односно коначно могла да заврши процес подржављења започет још давне 1945.г. Улогу онога који пробија лед излазећи са најрадикалнијим захтевима одавно је добио, или сам узео на себе, Берисављевић, некрунисани гуру војвођанске посебности.

Али сем Берисављевићевог иступа, у истом контексту спремања завршне борбе за подржављење Војводине, треба сагледавати све активности аутономашко-сепаратистичких странака, про-сепаратистичких војвођанских НВО, наводних независних интелектуалаца, новинара и медија, и на крају саме покрајинске администарције, која на суптилан и латентан начин лобира у региону и ЕУ за продубљивање одвојености покрајине из државно-правног система Републике Србије. 

Сви имају своју улогу, а нијансирано различита сагледавања војвођанског питања не угрожава јединство у постизању заједничког циља. Због тога ће притисци на Србију, како се буде ближило време изјашњавања Уставног Суда о Статуту покрајине бивати све координисанији и снажнији (Упркос томе што се рецимо Пајтић се неизјашњава децидно за Војводину Републику, као и неки новинари и интелектуалци, али и странке које се нису изјасниле за републиканизацију Војводине, што ипак не би требало да нас вара у погледу њиховог заједничког фронта и циља). Заједнички циљ је свакако да се изјашњавање о Статуту обесмисли те да се терен распараве, уз помоћ свих прозападних структура како у Србији тако и ван ње, пренесе на иницијативу за доношење новог Устава, у ком би северна покрајина добила статус и ингеренције које до сада никада није имала, а које би је дефинисале као потпуну државу у држави.

Имају ли Србија и Срби одговор?

Но, зарад истине, морамо констатовати да делимо страхове Живана Бесрисављевића када је у питању нова власт, али са сасвим супротних позиција. Наиме аутономашко-сепаратистичка перјаница Берисављевић се плаши националистичког силовитог насртаја старе, а сада европејски прикривене, како он каже, неодеснице на субјективитет Војводине. Но, ми се плашимо, управо супротно од Берисављевића, пасивности српске власти, те њеног искључиво маркетиншког залагања за очување Војводине у оквиру државе, све у циљу рехабилитације свог угроженог родољубивог и државотворног имиџа.

Оправданост овог страха налазимо у догађајима из априла месецу ове године, када је организован митинг за Војводину послужио сврси патриотске рехабилитације странака на власти, која је нарушена Бриселским Споразумом и политиком која омогућује наставак лаганог издвајања Косова и Метохије (последњим догађајима и севера Косова који су до сада контролисали Срби) из састава Србије. Истина тада је Пајтић изашао са сепаратистичком декларацијом на коју се морало одреаговати. Али стишавање и готово предавање забораву свих циљева који су прокламовани на митингу ствара основану зебњу да су мотиви и намере главних организатора били ограничени, и да су се сводили на тренутно стицање страначких поена и рехабилитацију, као што смо већ напоменули, косовском политиком угроженог патриотског имиџа.

svetozar-miletić-novi-sad

Дакле текст Живана Берисављевића нам непобитно показује да се на продубљивању државоликости северне српске покрајине интензивно и координирано ради, као и што нас опомиње да морамо ове активности озбиљно схватити и дефинисати против-стратегију оваквој аутономашко-сепаратистичкој делатности. Пре свега сви који су заинтересовани за Војводину у Србији морали би почети да континуирано делују (не само ад-хок), затим да у другој фази координишу своје акције. Такође би све државотворне организације, којима је стало до Војводине и до интегритета Републике Србије, морали да за овај проблем заинтересују све државне структуре у Београду, којима очито војвођанска проблематика није јасна у свој својој дубини.

Све ово набројано у условима дубинске окупације државе, подељености Срба по готово свим питањима и уопште снажној поларизованости српског друштва, је изузетно тешко. Но, уколико тако не будемо чинили бићемо изненађени величином проблема, када он вољом првенствено страног фактора дође на ред за решавање, а то ће по свој прилици бити на крају године. И то онда када се одраде пресудне ствари поводом имплементације Бриселског Споразума, а Статут Војводине дође пред Уставни Суд. Ако дотле ништа не урадимо наћи ћемо се у још тежој ситуацији, готово немогућим условима да се проблем реши колико толико повољно за српску, али и државотворну друштвену опцију. Да не би дошли у тако тешку, готово безизлазну ситуацију потребно је да почнемо нешто да радимо, јер ако сачекамо крај године седећи скрштених руку врло је могуће да ће за много шта бити касно.


Извор: Видовдан

Оставите коментар

Оставите коментар на Шта бива са Србијом кад беседи Живан Берисављевић

* Обавезна поља