aa balaban milovanKada pročitamo rasuđivanje starog autonomaško-separatističkog „vuka“ Živana Berisavljevića, predstavljeno u tekstu napisanom pre nekoliko dana, a objavljenom na sajtu Autonomija pod nazivom „Silovita antivojvođanska kampanja“, ne možemo se oteti gorkom utisku koji ovaj propagandni pamflet ostavlja na sve nas. Živen Berisavljević besedi u dobro poznatom i oprobanom antisrpskom, ali i antidržavnom stilu, praktikovanom naročito poslednjih dvadesetak godina (ali i mnogo duži period) u svim republikama bivše SFRJ, a ideološki uobličenim još davnih dana u „kuhinji“ bečkog ćesara kako bi se isti ratosiljao „velikosrpske“ državne ideologije, koja je ugrožavala teritorija austrijske carevine sa pretežno srpskim i južnoslovenskim stanovništvom.

Uf ta „velikosrpska“ politika

Ističući gotovo sve srpske pokušaje rešenja nagomilanih kriza na prostorima bivše Jugoslavije kao retrogadne, velikosrpske, nacional-centralističke i nada sve antivojvođanske, Berisavljević svu krivicu za jugoslovenske turbulencije tokom XX veka po starom dobrom običaju svaljuje na Srbe. Možda još tačnije rečeno na beogradsko-srbijansku agresivnu politiku, pokušavajući time, između ostalog, i da dodatno produbi navodnu razliku među Srbima ove dve geografske i delimično političke regije (imputirajući im presudne kulturološke razlike). Istovremeno on tendenciozno produbljuje komunistički (a u suštini vatikansko-bečko-londonski) konstruk po kom su Srbi iz centralne Srbije i Srbi iz Vojvodine nešto različito. Ili u najmanju ruku entiteti sa značajnim posebnostima, koje mogu, kada za to dođe vreme, da posluže kao osnov za formiranje novih nacija. Ovakvo rasuđivanje, i delatnost koja je u skladu sa njim često sledila, svakako nije nepoznato na ovim prostorima (poslednji primer novokomponovana crnogorska nacija).

No, on se posebno ostravljuje na novu vlast pa objašnjavajući njenu nacionalističku suštinu, kao i trenutak u kom je ona preuzela kormilo Srbije, naglašava da je ovo, usled navodnih pritisaka na posebnost (hoće da kaže državotvornost) pokrajine, idelan trenutak za Vojvodinu da bude jedan od inspiratora ustavnih promena, koje po njemu u ovom turbulentnom vremenu postaju nužnost. Dakle da Vojvodina ponudi rešenje za ustrojstvo države Srbije. Ono bi naravno bilo federalističko, u skladu sa zaključcima „Četvrte vojvođanske konvencije“. Dakle nova država bi se zvala Savezna Republika Srbija, a Vojvodina bi bila republika u okviru takve države. Više je nego jasno da je njegova vizija novog uređenja države upravo takva. Za Vojvodinu od republike ništa manje.

Neprestana borba za podržavljenje Vojvodine

Zašto Živan Besisavljević u ovom trenutku (kada u Vojvodini uz pomoć stranog faktora suvereno vlada Pajtić kontrolišući i pozicione i opozicione političare) izlazi sa ovakvim zahtevom, upakovanim u  posve nekakvalitetan i nižerazredni tekst, odnosno politički pamflet. Zahtev za federalizacijom, odnosno daljim cepanjem Srbije, treba pre svega razumeti u kontekstu sveukupne i kontinuirane borbe različitih intelektualno-političkih grupacija za podržavljenje pokrajine, ili njeno što nezavisnije pozicioniranje u odnosu na Srbiju. Naročito je ovo bitno pred odlučujuću borbu za očuvanje ingerencija koje je pokrajina dobila neustavnim Statutom iz 2009.g.

Kako su te ingerencije ugrožene, pre svega jer ne proističu iz samog Ustava Republike Srbije, vojvođanski autonomaši-separatisti shvataju da bi samo pokušajem odbrane ustavnosti 22 odredbe Zakona o utvrđivanju nadležnosti APV, kao i samog Statuta, u ovom sporu prepustili inicijativu državi Srbiji (ili kako oni kažu centralističkom Beogradu), a očuvanje aktuelnog statusa Vojvodine u okviru Srbije ozbiljno doveli u pitanje. Zbog toga po onoj narodnoj, da je napad najbolja odbrana, oni vrše inicijativu radikalizujući svoje zahteve za statusom pokrajine, izlazeći praktično sa predlogom donošenja novoga Ustava po kom bi Vojvodina dobila status republike, odnosno konačno mogla da završi proces podržavljenja započet još davne 1945.g. Ulogu onoga koji probija led izlazeći sa najradikalnijim zahtevima odavno je dobio, ili sam uzeo na sebe, Berisavljević, nekrunisani guru vojvođanske posebnosti.

Ali sem Berisavljevićevog istupa, u istom kontekstu spremanja završne borbe za podržavljenje Vojvodine, treba sagledavati sve aktivnosti autonomaško-separatističkih stranaka, pro-separatističkih vojvođanskih NVO, navodnih nezavisnih intelektualaca, novinara i medija, i na kraju same pokrajinske administarcije, koja na suptilan i latentan način lobira u regionu i EU za produbljivanje odvojenosti pokrajine iz državno-pravnog sistema Republike Srbije. 

Svi imaju svoju ulogu, a nijansirano različita sagledavanja vojvođanskog pitanja ne ugrožava jedinstvo u postizanju zajedničkog cilja. Zbog toga će pritisci na Srbiju, kako se bude bližilo vreme izjašnjavanja Ustavnog Suda o Statutu pokrajine bivati sve koordinisaniji i snažniji (Uprkos tome što se recimo Pajtić se neizjašnjava decidno za Vojvodinu Republiku, kao i neki novinari i intelektualci, ali i stranke koje se nisu izjasnile za republikanizaciju Vojvodine, što ipak ne bi trebalo da nas vara u pogledu njihovog zajedničkog fronta i cilja). Zajednički cilj je svakako da se izjašnjavanje o Statutu obesmisli te da se teren rasparave, uz pomoć svih prozapadnih struktura kako u Srbiji tako i van nje, prenese na inicijativu za donošenje novog Ustava, u kom bi severna pokrajina dobila status i ingerencije koje do sada nikada nije imala, a koje bi je definisale kao potpunu državu u državi.

Imaju li Srbija i Srbi odgovor?

No, zarad istine, moramo konstatovati da delimo strahove Živana Besrisavljevića kada je u pitanju nova vlast, ali sa sasvim suprotnih pozicija. Naime autonomaško-separatistička perjanica Berisavljević se plaši nacionalističkog silovitog nasrtaja stare, a sada evropejski prikrivene, kako on kaže, neodesnice na subjektivitet Vojvodine. No, mi se plašimo, upravo suprotno od Berisavljevića, pasivnosti srpske vlasti, te njenog isključivo marketinškog zalaganja za očuvanje Vojvodine u okviru države, sve u cilju rehabilitacije svog ugroženog rodoljubivog i državotvornog imidža.

Opravdanost ovog straha nalazimo u događajima iz aprila mesecu ove godine, kada je organizovan miting za Vojvodinu poslužio svrsi patriotske rehabilitacije stranaka na vlasti, koja je narušena Briselskim Sporazumom i politikom koja omogućuje nastavak laganog izdvajanja Kosova i Metohije (poslednjim događajima i severa Kosova koji su do sada kontrolisali Srbi) iz sastava Srbije. Istina tada je Pajtić izašao sa separatističkom deklaracijom na koju se moralo odreagovati. Ali stišavanje i gotovo predavanje zaboravu svih ciljeva koji su proklamovani na mitingu stvara osnovanu zebnju da su motivi i namere glavnih organizatora bili ograničeni, i da su se svodili na trenutno sticanje stranačkih poena i rehabilitaciju, kao što smo već napomenuli, kosovskom politikom ugroženog patriotskog imidža.

svetozar-miletić-novi-sad

Dakle tekst Živana Berisavljevića nam nepobitno pokazuje da se na produbljivanju državolikosti severne srpske pokrajine intenzivno i koordinirano radi, kao i što nas opominje da moramo ove aktivnosti ozbiljno shvatiti i definisati protiv-strategiju ovakvoj autonomaško-separatističkoj delatnosti. Pre svega svi koji su zainteresovani za Vojvodinu u Srbiji morali bi početi da kontinuirano deluju (ne samo ad-hok), zatim da u drugoj fazi koordinišu svoje akcije. Takođe bi sve državotvorne organizacije, kojima je stalo do Vojvodine i do integriteta Republike Srbije, morali da za ovaj problem zainteresuju sve državne strukture u Beogradu, kojima očito vojvođanska problematika nije jasna u svoj svojoj dubini.

Sve ovo nabrojano u uslovima dubinske okupacije države, podeljenosti Srba po gotovo svim pitanjima i uopšte snažnoj polarizovanosti srpskog društva, je izuzetno teško. No, ukoliko tako ne budemo činili bićemo iznenađeni veličinom problema, kada on voljom prvenstveno stranog faktora dođe na red za rešavanje, a to će po svoj prilici biti na kraju godine. I to onda kada se odrade presudne stvari povodom implementacije Briselskog Sporazuma, a Statut Vojvodine dođe pred Ustavni Sud. Ako dotle ništa ne uradimo naći ćemo se u još težoj situaciji, gotovo nemogućim uslovima da se problem reši koliko toliko povoljno za srpsku, ali i državotvornu društvenu opciju. Da ne bi došli u tako tešku, gotovo bezizlaznu situaciju potrebno je da počnemo nešto da radimo, jer ako sačekamo kraj godine sedeći skrštenih ruku vrlo je moguće da će za mnogo šta biti kasno.


Izvor: Vidovdan

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Šta biva sa Srbijom kad besedi Živan Berisavljević

* Obavezna polja