Zeljko-Cvijanovic1.

Већ је почело жестоко мешање карата за 2014. годину у Србији, коју ће – држите ме за реч, јер ко би одолео – пре или касније описати Стивен Кинг. Тај филм почеће пригушеном сликом шкрто окићених улица и новогодишњим поклоном српској влади Цеце Ражнатовић (следи кратак флешбек у коме се види како је прошао онај ко је претходно био погођен сличним поклоном). Никоме то неће изгледати као почетак новог циклуса, макар годишњег, него као нешто што је почело много давно, давније од сваког сећања. У следећој сцени – рађеној тако да не носи са собом ништа необично, већ сасвим свакодневно – Ивица Дачић ће у новогодишњој ноћи, загрљен с јелком, саопштити да се избори у Србији неће одржавати све док се не уђе у ЕУ. Већ у следећој секвенци Вучић се на дванаести откуцај сата појављује на вратима код Мишковића и одводи га у ЦЗ. Да ли би вас изненадило, личи ли на Србију? Личи, али не личи мање и на Стивена Кинга.

Мистерија је на сцени од самог почетка: нико не зна да ли овај круг мешања карата својом леденом руком воде странци или узавреле руке полуделих медијских тимова српских политичких првака. Наиме, резултат је исти, таман онако као што је прво направило друго. Јер, кад би читалац само могао да претпостави са којим странци ресурсима – и људским, и материјалним, и креативним – никад мизернијим од Кристифора Колумба наовамо, жестоко љуљају сцену по Србији и како су излудели њене домаће актере, тек тад би могао до краја да разуме профил, приоритете и могућности те сцене и схвати и зашто је све то жанр хорора и зашто ће Србију на крају године и Деда Мраз, и Божић Бата, и Свети Никола заобићи у широком луку.

2.

Елем, шта је онакав, одавно сензибилнији на медије него на живот, могао да помисли Вучић кад је видео да је против њега у контролисаном српском етру за само недељу дана изговорено и исписано више него за годину и по на власти? Могао је да верује како је целу недељу препричавања ствари из његовог приватног живота организовао Мишко; могао је да мисли како тајкун стоји и иза епизоде са забраном једне бесмислене емисије на Радију Б92; могао је тајкун и да му смести оптужбе за смену на челу Специјалног суда; могао је да плати и да Весна Пешић започне свој серијал текстова о Вучићу, врло сличан оном који је писала о Борису Тадићу кад је тамо где треба одлучено да иде на клупу за резерве. ОК, могао је Мишко све то, али, да је могао све то заједно, не би уочи прошле Нове године могао да буде ухапшен.

На крају, и неважно је ко је – странци или полудели Вучићеви људи – тек са његовим скидањем рејтинга – можда је боље рећи умеравањем – је почело. Исто онако како се по медијима назире стабилизовање жутих, где и неће бити најважније хоће ли на челу странке бити Ђилас или Тадић колико да ће она бити у власти Микија Ракића, чувара најмрачнијих жутих тајни од Ђинђића до данас.

Од силе догађања, на која су навучени као деца на шампите, и амока својих тимова, који су постали сами своја храна, српски главари нису ни приметили колико је опао надзор Србије са Запада, а камоли колико се важних ствари у свету догодило у години на измаку, а које би Србима могле да буду од не мале помоћи. Јер, као што ће – кад једном Американци оду одавде, многи од њих стајати пред вратима закључане Амбасаде, уверени да снагом свог ума допиру до неког облика супериорне интелигенције унутра, од које ће добијати налоге – то моћи само потпуно затворени за свет око себе, тако данас нису приметили ни толико да је 2013. година у свету била испуњена превратничким значењима више него иједна још од времена кад је пао Берлински зид.

aleksandar-vucic-zabrinutost1352282064-227099

3.

Опхрване кризом и несмањеним амбицијама, земље политичког запада падале су 2013. из пораза у пораз. Један човек – зове се Башар ал Асад – први је, још од времена Хо Шимина, показао колико се отпор исплати, ако је истински, ако је храбар, мудар и посвећен. Његов и успех његових савезника ојачали су глобалну идеју отпора, а Владимира Путина у истој тој години инаугурисали за лидера (слободног) света конзервативних вредности. Истовремено – а то је можда још важније – све то није само ослабило земље политичког запада него је место решења њихових проблема из иностранства, где су решавали и унутрашње ствари, добрим делом изместило унутар њихове политчке куће. Томе треба захвалити и за чињеницу да су у Србији и околини присутни са својим скраћеним тимовима.

А то значи да ће се тамо једини известан раст производње догодити у индустрији дронова, и то не зато што ће осматрати и пуцати по Авганистану и Пакистану (мада ће их бити и тамо) него да би летели изнад побуњених квартова Детроита, Лондона, Рима и Атине. Јер семе побуне у већини тих друштава је посејано, а хоће ли експлодирати 2014. или ће се све то кувати још неко време, техничко је питање.

Сирија, Египат, Турска, Украјина, Авганистан, Ирак, Мађарска… само су неке од важних земаља у којима је политички запад у овој години губио позиције. Србија није на том списку, јер ствари које су се у њој догађале, као у временској капсули, показале су је одељену од свега што се у свету догађа као ретко када до сад. Али, наравно, свет иде својим правцем, па, и кад хоћеш и кад нећеш с њим, мимо тог тренда не можеш дуго.

4.

Ако је ову годину у Србији обележила национална капитулација, следећу ће обележити социјална, јер такве ствари ретко кад не иду у пакету, готово редовно једна најављује и изазива другу. У 2014. нове десетине хиљада људи остаће без посла, они који га задрже, посебно у приватном сектору, биће толико обесправљени да се неће усуђивати ни плату да траже. Последњи остаци средње класе биће сахрањени и неће бити никакве тампон зоне између богатих и сиромашних. Сукоби унутар политичке класе ће расти, језик насиља – које ће производити без имало талента и полуга да га контролишу – још више ће освајити политичку сцену и медије. Насиље у друшву ће расти и, како неће бити никога ко би могао да га каналише, полако се преливати на улице. Биће убијен и први принудни наплатилац дугова. Србија ће бити на ивици социјалне побуне.

5.

Иако се готово цела политичка класа у 2013. дефинитивно определила између Истока и Запада, ни то опредељење неће бити коначно. Разлог је тај што ће у 2014. бити започето дефинитивно опредељивање народа. Иако ће се народ, без обзира на медије и политичке поруке, у приличној већини определити против ЕУ, а за чвршћу сарадњу са политичким истоком, нико не може да зна ни колико ће оно трајати ни како ће се завршити. Тај тренутак када народ узме ствар у сопствене руке може се, међутим описати. Догодиће се у тренутку кад физичка бол од наставка приључења ЕУ постане већа од страха пред оним што следи кад се томе одупре. Томе ће претходити недеље неконтролисаног отпора и бауљања по улицама једних који ће изгубити сваку наду и других који ће ту наду видети у отимању од првих.

eu-ne-hvala 1

6.

Расплет неће зависити од опозиције, него од власти, из које ће се кроз дуг и буран сукоб профилисати заметци мање-више свих политичких опција будућности. Сагласност власти на опцији политичког запада водиће Србију у крв; сукоб унутар власти прелиће се на грађане, али ће њиме на себе преузети и амортизовати макар део агресије; прелазак власти у простор политичког истока, извешће на улицу Срђу Поповића са његовим „псима револуције“, затим Бориса Тадића и Чеду Јовановића.

7.

Опозиција, због вишегодишњег разваљивања споља и понижавања изнутра – срасла са својим поразима и заљубљена у своје губитке – неће предводити ниједан од тих трендова. Коштуница, велики у политичком катаначу и ношењу ватре на голом длану, није уверен да је још време да у игру убаци играча који може да погоди гол (да ли му је уопште остао неко од таквих на клупи), још мање да од тог драгоценог пламичка са длана запали пожар, играће у најбољем са оним делом власти који се окрене лицем политичком истоку. Двери ће наставити да вишак жеље за променама очитавају мањком разумевања и политичке артикулације. Радикали ће чекати своју шансу из Хага, а, нека ми Бог опрости, добиће је тек када ни она с њима не буде могла ништа ни они с њом.

Руси неће играти на уједињену опозицију, а само они могу да је уједине. Није томе крива само опозиција већ и руски манир да таква игра није њихова, затим руска склоност кампањству уместо систематског деловања, потом чињеница да им мека моћ служи угавном да прави дим, док, кад хоће да се огреју, још увек користе тврду (економија, ипак део тврде моћи, најмекша је од њихових функционалних аспеката моћи). Руси ће дакле играти на власт или на њене делове, свиђало се то некоме или не, а и са њом са доста добре воље и жеља и понешто традиционалне империјалне ароганције, којој време не значи много, док малима често значи све.

Речју, опозиција неће померити Русе; власт, и ако буде хтела, моћи ће мало и недовољно. Русе ће ка Србији померати само потези политичког Запада, што и није тако рђаво како се може на први поглед чинити.

8.

Уколико се заокрет догоди на изборима – осим што ће као могућност бити најневероватније – биће то најбезболније и најмекше иако неће искључити притиске са Запада и изазивање нових криза. Ако пак грађани на изборима буду још једном преварени, заспаће задовољни, а пробудиће се бесни. Тада ће српско опредељивање бити болно, а хоће ли бити крваво, зависиће од ствари у којима ће велику улогу имати срећа.

EU-Kosovo-srbija9.

У 2014. Србија ће ући као у трку два галопирајућа процеса. Један ће бити наставак и ново убрзање државног, друштвеног и социјалног растакања, које ће предводити највећи део политичке класе и домаће олош-елите. Њега ће симболизовати почетак преговора са Бриселом.

Други процес биће стварање алтернативе, који ће у 2014. сићи дубоко у народ и, живећи у њему дубље него у странкама, дефинитивно га конфронтирати са политичком класом. Тај процес симболизоваће градња Јужног тока, и то једнако и ако је буде и ако је не буде. Из тог процеса изаћиће и лице човека који ће наредних година водити Србију. Хоће ли то бити неко ново лице или старо, али у сасвим новом руху, тешко је рећи. Још теже хоће ли сести у следећој или оној тамо години. Тек, у 2014. ћемо знати ко је тај баја.

10.

Ако та два процеса наставе да убрзавају у 2014, судариће се у пуној брзини, и Србија ће свој излаз из негативне спирале плаћати онако како је и навикла – главама. Уколико један од њих успори, и то онај први, имаћемо среће. За пут излаза Србије из те спирале биће одговоран народ, за његову цену биће одговорна политичка класа. Речју, добра вест је да Србија неће завршити на Западу. Лоша је да не знамо којим путем ће се извући из тог загрљаја. Прво зависи, срећом, од народа; друго, нажалост, од политичке класе.

11.

Дочекати и испратити 2014. годину – имаће дакле смисла. Живети у њој неће имати никаквог. Велике ствари нас чекају, не треба да излазимо мали пред њих. Уосталом, није овај текст требало да пише Стивен Кинг због хорора, него због хепиенда. Срећно!


Извор: Нови Стандард

Оставите коментар

Оставите коментар на Шта нас чека у 2014

* Обавезна поља