sinisa ljepojevicКриза Европске уније (ЕУ) све више подсећа на сапунску оперу, а у најновијој епизоди која је крајем минуле недеље трајала 30 сати главни глумац је британски премијер Дејвид Камерон. Он тврди да је са лидерима ЕУ постигао договор који Британији обезбеђује „специјални статус“ у европској интеграцији. Још увек је, међутим, нејасно шта договор Камерона и лидера ЕУ заиста значи и каква је његова стварна судбина. Већина хроничара оцењује да договор уствари ништа суштински не мења и да није правно обавезујући па је тако то још једно типично европскоунијско замајавање и губљење времена. Али, независно од судбине Камероновог „успеха“, за сада је видљиво и јасно да ЕУ као „унија“ више не постоји и да је будућност европске интеграције очигледно у лабавој вези неколико група земаља формираних на појединачним, а не заједничким интересима. То је оно што је као чињеница важније од британске европске судбине.

У агресивној пропагандној кампањи британског премијера, у којој има много неистина и претеривања, изгледа да се настоји потиснути, или заборавити шта је стварно договорено у Бриселу и какав је статус тог договора. И шта је Камерон тражио, а шта је добио. Хроничари указују да је, насупрот Камероновим великим и претећим речима, он уствари у Бриселу мало тражио, а још мање добио. Британија је тражила да ЕУ мигранти, док раде у Британији прве четири године, немају право на социјалне бенефиције за запослене, као што су дечји додатак и плаћени станови. ЕУ је пристала само на смањење тих бенефиција у складу са ситуацијама ако Лондон нема довољно новца. Та смањена давања могу да буду у року од седам година, а не 13, колико је тражио Камерон.

То чак није ништа ново. После уласка у ЕУ Пољаци и остали нису имали та права прве четири године, а Румуни и Бугари пуних седам година, па се није постављало питање останка Британије у ЕУ. Тражено је такође да радници из ЕУ немају право на дечји додатак ако им деца живе у земљама порекла, на шта иначе имају право на основу правила Уније. То није прихваћено, него је компромисно договорено да тај дечији додатак буде у складу са трошковима живота у земљама где деца живе. Камерон је тражио да Британија буде изузета из одлука о финансијској политици које доносе земље еврозоне и да не учествује у санирању губитака у тој зони. То је само делимично прихваћено. Прихваћен је и Камеронов захтев да се ЕУ и еврозона не мешају у регулативе пословног лондонског Ситија, који сада може да ради готово самостално. Али све то под условом да се Британија не меша у одлуке еврозоне као и да садашње попуштање Британији не може да буде део било којег будућег правно обавезујућег споразума о целој ЕУ.

Другим речима, то је за сада само политички договор без икакве правно обавезујуће основе. Британија је тражила да буде изостављена из било којих одлука које воде ка дубљој политичкој интеграцији ЕУ. Лидери ЕУ су, како је формулисано, „примили к знању“ да Британија није обавезна у даљој политичкој интеграцији ЕУ. Али одлучено је да таква позиција не може бити унета у будућа правна документа ЕУ, а то је управо оно што је Камерон тражио и обећао Британцима. То је Камерон тражио и добио, а британској јавности је обећавао да ће тражити и промену Поглавља о основним правима, закона о социјалној и радној и пољопривредној политици. То није ни поменуо.

Другим речима, све што је договорено нема правну основу и не значи да ће бити и примењено. Јер на крају коначну реч имају земље чланице и њихове владе и свемоћни Европски суд правде, врховни правни орган ЕУ. У том смислу оно што је Камерон добио представља „козметику“ и не значи никакву промену саме структуре ЕУ, а он је месецима управо обећавао да ће Британија реформисати европску интеграцију. То се није десило јер то не желе лидери ЕУ. Земље чланице из Источне Европе биле су спремне да блокирају цео процес и комплетно одбаце Камеронове идеје, што би онда довело до још већег хаоса.

Није, међутим, суштина у самој британској егзибицији, количини захтева, одбијеног и добијеног, него у чињеници да је једна земља ипак, барем за сада, на политичком, а не правно обавезујућем нивоу добила нешто што није у складу са правилима ЕУ, што значи да ЕУ није више оно шта је била и да је њена разградња сада и званично почела. И да актуелни политички лидери немају снаге а изгледа ни жеље да ту разградњу спрече. То је суштина британске улоге у „реформисању ЕУ“.

Мало је вероватно да британска влада није од раније знала да њени захтеви не могу да прођу. Британци традиционално добро знају и да процене и шта се стварно дешава, па се намеће за многе кључно питање зашто је Британија баш сада кренула у „европску реформску офанзиву“ и шта је њен крајњи циљ? И зашто се баш сада наједном Британија намеће као европски реформатор и лидер незадовољних?

kamerun-bregzit

ДВА ЈАКА РАЗЛОГА

У Британији, треба подсетити, никада није било великог расположења према европској интеграцији, али све је некако функционисало уз неке изузетке које је Лондон у закулисној политичкој трговини са другим европским силама успевао да добије.

Утисак је да су два основна разлога. Један је темељна процена да се ЕУ у основи као организација, као интеграција, дефинитивно распала и да сада Британија жели да се наметне као један од лидера стварања неке нове европске интеграције. Притом, она жели да тај распад и убрза, јер је за то очигледно већ спремна, за разлику од неких других европских моћних земаља, чија се политичка елита још увек уљуљкује да је ЕУ вечна и да су јој с времена на време потребна нека дорађивања, као што је стварање неке врсте европске супердржаве. Из многих земаља лидера евробирократије стижу изјаве како ће ЕУ да се „незаустављиво распадне“ ако Британија оде, оптужујући индиректно Лондон да је крив за тај распад.

Британија, међутим, не руши ЕУ, те рушевине су већ створене, него само на свој доминантно енглески начин настоји да искористи и рушевине и убрза процес распадања. У убрзавању распада ЕУ Британија верује да би могла да се од у великој мери маргинализоване чланице ЕУ наметне као један од кључних играча.

Други разлог није ништа мање важан. То је финансијски разлог. Међу кључним британским захтевима је и самосталност лондонског Ситија, који је још увек највећи финансијски центар Европе. Очигледна је процена да се ЕУ финансијски и економски неће опоравити за још дуго времена и лондонски Сити, који обезбеђује скоро трећину британског буџета, сада се потпуно окреће глобалном тржишту, пре свега Кини и Индији. У Европи више нема довољно пара. Британија је успела да направи договор са Кином да Лондон постане главни светски центар за трговину јуанима, а то је сада од изузетне важности не само због економске моћи Кине него и чињенице да је јуан, према одлуци Међународног монетарног фонда, званично постао резервна светска валута. А сви светски финансијски послови у јуанима ће ићи преко Лондона. Лондонски Сити једноставно не жели више да на глобалном тржишу буде спутаван разним регулативама и ограничењима Европске уније. Део тог разлога и процене озбиљности економске кризе ЕУ је и амбиција лондонског Ситија да према својим, а не бриселским правилима омогући одлив европског капитала и његов прилив у Лондон.

Како криза буде већа – а такав развој је неизбежан – велики део европског капитала из еврозоне ће бежати на друга места, а очигледно Лондон се нуди као најбоља дестинација. За ту амбицију лондонски Сити мора да има другачију регулативу од бриселске. То су, чини се, суштински разлози, а јавности се нуде другачије приче – од мигрантске до слобода и људских права и граничне контроле, па до скупе цене чланства. Британија ни до сада није била део Шенгена и има контролу својих граница. А, када је реч о високој цени чланства у ЕУ, она је и до сада била висока, па се није постављало питање на овако радикалан начин.

ЗАШТО ЈЕ АМЕРИКА ПРОТИВ БРЕГЗИТА?

И сада би о свему томе требало да се изјасне грађани Британије на референдуму крајем јуна. Нејасно је о чему ће уствари бити референдум. Председник владе Камерон тврди да ће се Британци изјашњавати о томе да ли желе да остану у „реформисаној ЕУ“. Али ЕУ уопште није реформисана, она је по форми остала иста, само што су њени лидери показали расположење да учине „козметичке“ уступке Лондону. И то на типичан бриселски начин, што народ каже, ни вино ни вода, па је све остало за каснија закулисна мешетарења и тумачења. Да ли ће ти уступци бити и стварност, још увек је неизвесно пошто о томе тек треба да се изјасне локални парламенти чланица и, што је најважније, Европски суд правде, који је нека врста врховног суда ЕУ и чије одлуке су далеко од очију јавности минулих деценија креирале европску интеграцију и живот њених грађана.

Политички блок насупрот Камерону тврди да ће референдум бити генерално изјашњавање за или против ЕУ, била реформисана или не. За сада, ако је судити по медијима, већу подршку у јавности има блок који се залаже за потпуно напуштање ЕУ. Ко ће победити зависи, тврде хроничари, од тога ко ће бити успешнији у ширењу страха у јавности, страха од изласка или страха од напуштања ЕУ. Посебно је занимљива улога Америке у овом британском европском послу, што је помало апсурдно, јер тврди се да је овде реч о очувању суверенитета и независности Британије а истовремено се широм отварају врата утицају Америке. Та врата је отворио сам премијер Дејвид Камерон који је у помоћ позвао и америчког председника Барака Обаму, који би ускоро требало да посети Лондон и, како се најављује, поручи Британцима да треба да остану у ЕУ, јер је то „амерички стратешки интерес“.

brexit03

Камерон који предводи кампању за останак у ЕУ очигледно нема довољно аргумената, па је позвао у помоћ Обаму а окренуо се и ширењу страха од руског председника Владимира Путина, због којег би, тврди британски премијер, требало остати у ЕУ. Американци признају да су против изласка Британије, јер је она њима, а не Британцима, потребна у ЕУ. Камерон уз то манипулише и старом британском опсесијом да има утицај у свету, који наводно обезбеђује ЕУ, што је у овом времену потпуно бесмислено.

Утисак је да је у јавности већ створена клима изласка из ЕУ и кампања напуштања, такозвани „брегзит“, је далеко ефикаснија од Камеронове. Тој кампањи највише помаже сама ЕУ, јер она свакога дана показује да, прво, не постоји као таква, што су директно показали сами преговори са Камероном, и, друго, да је свако даље надање у њено преживљавање само губљење времена. Наравно, још увек је тешко предвидети исход референдума, али на неки начин, ако се има у виду шира слика, то више и није толико важно. Ни изазлак ни останак Британије не може да промени процес разградње Европске уније.


Извор: Нови Стандард

Оставите коментар

Оставите коментар на Шта су стварни разлози Брегзита

* Обавезна поља