Postoje pisci i pisci. Postoje, na prvom mestu, u prvom redu na bini, pisci-laureati: pisci ovenčani nagradama, priznanjima i lovorom, za koji su, izgleda, predodređeni već samim svojim rođenjem; za njihove glave se i pletu ti silni lovorovi venci. To su oni koji primaju odlikovanja i lente, počasna zvanja i titule, večiti članovi komisija i prestižnih foruma; veliki i svuda uvažavani službenici književnosti, omiljeni sagovornici medija, čiji se autoritet nikad ne dovodi u pitanje, i koji, voleli bismo da u to verujemo, predstavljaju glas moralne savesti čovečanstva. (Upravo s tim „glasom moralne savesti čovečanstva“, koji presuđuje i oslobađa krivice bez prava na žalbu, valja biti krajnje oprezan.)

Ali postoje i oni drugi: oni koji remete prividni sklad i koji, čak i ne želeći to, izazivaju skandale i uvek se, nekako neobjašnjivo, nađu u centru pometnje. Te „pometnje“ su velika pitanja vremena, ili to samo tako izgleda njihovim savremenicima. Oni su ti koji, kršeći intelektualni bonton i njegova stroga nepisana pravila, postavljaju pitanja koja ne treba postaviti i jednom utvrđene istine – a to su istine koje možemo pročitati u bilo kojim novinama – dovode u sumnju.

NISKI, PODMUKLI UDARCI

Ovi drugi nisu kao oni prvi: neprijatni su, uporni i čak dosadni. Njih dočekuju s indignacijom, kao nezvane goste, i raduju se kad im vide leđa. Ne pozivaju ih na debate i okrugle stolove gde su zaključci unapred poznati. Postoji razlog za to. Možda zato što govore drugačijim jezikom – lako ih je prepoznati, ali teško ih je ućutkati. Ne mare za loš glas koji ubrzo počinje da ih prati; s vremenom, stiču neku vrstu crne slave; to su primeri koje ne bi trebalo slediti (i ne slede ih; lagodnije je utopiti se u prijatnoj struji konformizma). Ne nagrađuju ih i ne čestitaju im; na njih se uvek gleda s loše prikrivenim nepoverenjem. Ili im čestitaju samo retko i „posle svega“ – posle bitke u kojoj gotovo da nisu imali saveznike.

Ako su, nekom greškom ili zabunom žirija, nekad i nagrađeni, njihove nagrade se kasnije bučno osporavaju. Ponekad im traže da te nagrade vrate. I obično to rade u gomili – čak i pisci mogu da čine gomile i čopore – koje im dobacuju pogrde i izvikuju plitke i jeftine parole. Šta može da uradi jedan osamljen čovek naspram drske svetine koja bukom zaglušuje njegove reči? Ako takvi pisci dobijaju priznanja, ona su zakasnela. „Sada se kajem što sam u mladosti bio toliko žustar i prek…“, priznao je, ne bez gorčinea, Miloš Crnjanski u svom londonskom egzilu. „Sad je kasno raspravljati o negdašnjim greškama i obračunima. Nisam zaboravio one od kojih sam primio toliko niskih, podmuklih udaraca, ali ne želim da se svetim“.

Ima li, najzad, sve to veze s politikom? Očigledno, ima. Ali ne s onom politikom „male koristi“, u kojoj se unosno trguje položajem, uticajem i sinekurama. Nisu to ni disidenti Hladnog rata koji, proganjani u svojoj zemlji, primaju izdašnu pomoć spolja i stiču književnu reputaciju od koje se, na koncu, ipak lagodno živi. To su naprosto ljudi koji vode svoje bitke protiv drugih – protiv „svih ostalih“ – s dubokim ubeđenjem da su u pravu, ne sklapajući oko toga sumnjive kompromise. Ništa neobično ako u toj borbi naprave i poneku grešku.

KO POTKOPAVA ISTINU?

Pisac Peter Handke je nesumnjivo jedan od takvih. Njegovo ime je već dugo u centru debate koja se vodi ne oko naroda i uzavrelih nacionalističkih strasti u bivšoj Jugoslaviji (i sve više van ove „bivše zemlje“), već o književnosti, istini i pravu na nju. „Ne znam da li postoji istina, ali to nisu bile laži“, izgovorio je Handke o svojim knjigama. A takođe i: „Svet, takozvani svet, zna sve o Jugoslaviji i Srbiji“, i taj „takozvani svet zna sve i o istini“. Zadatak pisca daleko je skromniji; on „ne zna“, osuđen je na to da beleži ono što čuje i vidi, na sopstveni doživljaj, na sopstvene misli i na sopstveni jezik; da istražuje i propituje, i da „oseća“ na koncu. Nije li to isto što i osporiti ili dovesti u pitanje zvanični narativ, uzdignut na istinu jedne epohe?

Zašto je Handke već neko vreme na nišanu „eminentnih zapadnih žurnalista“ i svojih kolega – pisaca? Čime je zaslužio toliku pažnju i u čemu se sastoji njegova stvarna krivica? U tome, saopštio je bez okolišanja američki PEN, što je svojim „jezički domišljatim delom potkopavao istorijsku istinu“. Ovakva osuda poražava; izrečena je krutim i sterilnim jezikom visokih činovnika književnosti, književnih birokrata, političkih komesara. Ko, uostalom, poseduje isključivo pravo da određuje šta je istina a šta ne, i da presuđuje u tome? To, van svake sumnje, smatra američki PEN, nisu pisci. Da li su to korporativni mediji i interesi neimenovanih lobija, ili sumnjive sudske instance, koje su u međuvremenu učinile sve da kompromituju same sebe?

Dobitnik Nobelove nagrade za književnost za 2019. godinu Peter Handke, pozira na svom imanju u Šavilu, predgrađu Pariza, 10. oktobar 2019. (Foto: Alain Jocard/AFP via Getty Images)

Za Volfganga Išingera, nemačkog diplomatu i političara – političkog komesara par excellance – dodela nagrade takvom piscu je upravo „sramotna“. Njegova (Handkeova) krivica je još i teža, jer u „slučaju Handke“, dodaje ovaj komesar koji se možda ne svojom voljom našao u ulozi književnog arbitra, nije moguće odvojiti delo od ličnosti pisca (kao da je to uopšte moguće u velikoj književnosti).

Sam Handke, kao i njegovo literarno delo, duboko su angažovani i „upleteni u političke događaje“ (doduše, na drugačiji način nego sam Išinger, koji je bio zamenik ministra inostranih poslova Nemačke u vreme ilegalnog rata NATO-a protiv Jugoslavije). Ta činjenica se ovde računa u ozbiljne nedostatke, u moralne defekte pisca. U tome se, dakle, sastoji Handkeov neuporedivi zločin. Da li je Peter Handke u stvari kriv zato što Išingera i njemu slične ne oslobađa njihove realne – i nimalo knjiške – krivice u događajima, već nas stalno i iznova podseća na nju? Eto o čemu je reč: gospodin Išinger, uvaženi diplomata, jedan od moćnika prljavih ruku, podučava pisca Handkea moralu.

OSINJE GNEZDO

Handke pri tom nije ideolog, ni bučni propagandista rata, poput Bernara Anri-Levija ili Alana Finkelkrota. On je pisac koji je zavirio „iza ogledala“ kojeg nam nude veliki zapadni mediji skrivajući i falsifikujući realnost: „Gotovo sve slike i izveštaji iz protekle četiri godine stizali su s jedne strane fronta ili granice, a ako su ponekad stizali i s druge, činile su mi se, s vremenom sve više, kao uobičajene uigrane slike, kao ogledalo u ogledalu naših zenica, a u svakom slučaju ne kao svedočenje očevica. Neodoljivo me je vuklo iza ogledala. Vuklo me je u zemlju Srbiju…“

Odnosno, u zemlju koja je na taj način postajala sve „nepoznatija i dostojnija istraživanja ili makar samo posmatranja“. Nije li to, uostalom, prava uloga i zadatak pisca: da govori ono što misli i oseća, i da piše o onom što je video, o sopstvenom doživljaju i iskustvu – o proživljenom? I da svedoči o događajima po sopstvenoj savesti, ne obazirući se na takozvane „više razloge“ – koji nalažu da se istina prećuti ili iskrivi – odnosno na naloge komesara književnosti, kakve predstavljaju i PEN i Išinger bez ikakve sumnje?

„Handkeova literatura“ (a tu je Volfgang Išinger nesumnjivo u pravu) zaista „ne postoji u umetničkoj izolaciji“. Uopšte, velika književnost ne postoji u izolaciji od stvarnosti, čak i kad nam izgleda kao hermetička, niti može da postoji odvojena od ličnosti svog autora i vremena u kome je nastala. Razotkrivajući svojim knjigama tu, naizgled malu i benignu laž, Handke je dirnuo u osinje gnezdo, izazivajući bes „pravovernih“. Upravo „iz te perspektive“, primećuje pisac Muharem Bazdulj, „treba posmatrati i Handkeovu kritiku jednostranog izvještavanja zapadnjačkih medija kad je riječ o ratnom raspadu Jugoslavije, a naročito (kontra)kritike Handkeovih stavova koje su potpisivali prominentni zapadni žurnalisti“.

Handke je, konstatuje Bazdulj,  još na početku rata u Jugoslaviji, u „malom slovenačkom ratu“ (u kome su, uzgred, svi poginuli, njih oko 70, bili pripadnici „agresorske JNA“), uočio one tendencije „koje su globalno procvetale tek krajem te decenije, a zatim dodatno metastazirale u XXI stoleću“. Za razliku od mnogih drugih, etabliranih ili ne, on je imao hrabrosti da o tome piše i govori javno. Mnogi drugi nisu; „moralna većina“ je povlađivala narativu koji je preovladao, a koji je u međuvremenu, zahvaljujući galami propagandista, pretvoren u nepobitnu „istorijsku istinu“.

Takav Handkeov ispitivački stav – stav dubokog saosećanja i napregnute pažnje, a ne moralni razlozi, u stvari moralni sofizmi iza kojih se skrivaju njegovi oponenti, izazvao je odijum. I, „kako vrijeme prolazi“, zaključuje Bazdulj, „očitije je: nije srž Handkeove inokosnosti u disonantnom tonu na našu konkretnu lokalnu temu, ona je mnogo šira. Mada ovdje skoncentrisan na malu tačku na Zemljinom šaru, njegov je pogled više teleskopski nego mikroskopski. Taj esejistički (da ne kažem – analitički) dio Handkeu je donio najviše odijuma pravovjernih i uvijek politički korektnih čuvara pečata ‘novog svjetskog poretka’“.

Kosovski Albanac drži plakat sa precrtanim likom Petera Handkea tokom protesta ispred švedske ambasade u Prištini, zbog uručivanja Nobelove nagrade austrijskom piscu, 17. oktobar 2019. (Foto: Armend Nimani/AFP via Getty Images)

NERAVNOPRAVNA BORBA

Nemoguće je ne primetiti: u toj neravnopravnoj borbi, dugoj bezmalo tri decenije, Handke je stavio na kocku sve čime raspolaže jedan pisac: ime, reputaciju, mogućnost da objavljuje ili da se igraju njegove drame. Sredinom 90-ih, Handke se već našao pod unakrsnom paljbom, koja s nesmanjenom žestinom traje sve do danas. Umesto da ustukne ili da se pokaje, kao što su očekivali njegovi moćni protivnici, Handke je učinio nešto jedva zamislivo: nastavio je da piše, ne podižući ton, ne podilazeći publici i žirijima, i ne odstupajući ni za pedalj. Iza ovog pisca danas ne stoje žiriji ni počasti, već knjige koje je napisao i objavio, uprkos otporima i na momente zaglušujućoj buci, uprkos vrištećim glasovima osude koji su pristizali sa svih strana. U tome se, a ne u nagradi, pa bila ona i Nobelova, sastoji jedina moguća pobeda pisca. Konačno, to i samo to je ono što pisca čini piscem.

U pravu su, naravno, oni koji smatraju da Nobelova nagrada za Handkea, kao i za bilo kojeg drugog velikog pisca, nije presudna i da zapravo ne znači mnogo. U pitanju je samo priznanje, u ovom slučaju pomalo zakasnelo, te ionako očigledne činjenice. Pisca Handkea ne spasava nagrada, već Handke prihvatajući je spasava Nobelovu nagradu, njenu reputaciju i ugled. A od tog ugleda i njene časti, zahvaljujući izborima proteklih godina, treba priznati, nije ostalo mnogo.

Šta je promenila činjenica da je Handke na koncu ipak dobio ovo zasluženo i visoko prizna nje? Možda ništa. Da li se svet, moguće je i to, promenio na bolje? Moguće da jeste: „Moglo bi se i tako reći“, kaže Handke. „To je, možda, iluzija, ali ponekad i iluzije postaju realnost. Volim neke iluzije, inače, bez njih ne bismo mogli da živimo. Iluzije su opipljive. Kad ih nemamo, gubimo mentalno zdravlje.“

To svakako nije bilo moguće pre samo nekoliko godina, kad je Nobelovu nagradu za književnost dobila izvesna Svetlana Aleksijevič, jedan krajnje osrednji beloruski publicista, koji svoju sumnjivu slavu duguje žučnim paskvilama protiv Putina i optužbama protiv Rusije – još jedne „zemlje agresora“ – ili prošle godine, kada Nobelova nagrada za književnost, zbog skandala u korumpiranom komitetu, nije ni dodeljena.

VELIKI PISAC JE UVEK OTPOR

To je, dakle, najteži i neoprostivi greh koji se spočitava piscu, njegov magnum crimen; to što je, stvarajući veliku literaturu, osporio zvanični narativ, jedinu dozvoljenu istinu, i odbranio jedan narod, prikovan na stub srama, ali ne unižavajući pri tom druge. „Sve je sada“, konstatuje pisac posle odluke ove komisije, „malo manje crno i glupo“. Braneći taj narod, istini za volju, jedan među mnogima i verovatno ne manje ili više „izuzetan“ nego drugi – Handke je odbranio i književnost, koja je u međuvremenu postala potpuno podređena „prljavom političkom diskursu“. Tvrditi da je reč o velikom piscu ali lošem političaru, primećuje Handkeov prevodilac Žarko Radaković, u najmanju je ruku neumesno – u stvari, to je najgora podvala samoj književnosti i čitaocima.

I zato je sada, kad je pobedio u ovoj neravnopravnoj borbi, „uistinu nemoguće ne setiti se svih neprijatnosti koje je pisac Peter Handke doživljavao u nastojanju mnogih da često prljavi politički diskurs upletu u umetnost“. Vredi se podsetiti na to i zbog pouke za budućnost: „Nikako ne tvrdim da je umetnost“, dodaje Radaković, „svet ‘ni na nebu ni na zemlji’. Ali nijedan pisac, a pogotovo ne ovaj, nikada ne može, niti sme, da bude samo funkcioner u određenom ideološkom, političkom ili ekonomskom sistemu. Veliki pisac je uvek i otpor opštem, utvrđenom, a pogotovo neproverenom mišljenju“. „Slučaj Handke“ je na taj način postao velika književna afera našeg doba, koju možemo porediti s onom koju je svojevremeno isprovocirao Emil Zola, ili sa slučajem Aleksandra Solženjicina, progonjenog najpre u svojoj zemlji, a potom, s ništa više obzira, i na Zapadu, koji ga je saterao u skoro potpunu izolaciju.

Važno pitanje našeg vremena glasi: da li su se pisci, pre svega na Zapadu – uz samo retke izuzetke – sveli na funkcionere političkog sistema, na puke činovnike književnosti, na komercijalne agente koji samo prodaju i krčme svoju uvek korektnu robu? To je uloga na koju nikako ne bi smeli da pristaju. I to je ono bitno, nešto od presudne važnosti, na šta nas podseća Handke; ono što je evropska književnost, podređujući se „prljavom političkom diskursu“, zaboravila krajem XX veka.


Izvor: Novi Standard

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Slučaj Handke – Velika afera našeg vremena

* Obavezna polja