Има неке горке ироније у томе што се Александар Вучић састаје са Хашимом Тачијем у Паризу баш 11. новембра, на стогодишњицу од краја Првој светског рата, да се договарају о „разграничењу”. Док је Александар Карађорђевић пре сто година утврђивао са савезницима границе нове државе, Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (која је проглашена 1. децембра), сто година касније Александар Вучић у Паризу разматра услове под којима српска страна треба да прихвати границе које подразумевају губитак дела територије.

У Паризу би могло да дође и до сусрета руског и америчког председника, могућност коју је најавио Сергеј Лавров. Тако ће на једном месту бити кључни актери у преговорима Београда и Приштине. Улог ЕУ је у међувремену ослабљен због кризе у којој се налази и неизвесности која влада око избора у мају следеће године, када се очекује продор снага које доводе у питање њену досадашњу политику.

Улогу незваничног посредника између Београда и Приштине коју је до сада имала Ангела Меркел, преузео је француски председник Емануел Макрон, након што је немачка канцеларка ослабљена у својој земљи. О томе сведочи сусрет Макрона и Вучића у Паризу 17. јула, разговор француског председника са Тачијем у Јерменији, на маргинама самита Франкофоније (11. и 12. октобра) и позив обојици на скуп у Паризу, као и начелни договор да Макрон посети Србију. Исход овог посредовања је неизвестан.

Од када је у августу постало јасно да Вучић и Тачи преговарају о размени територија (у зависности од прилке у употреби су још и изрази „корекција граница”, „разграничење”, „демаркација”), позиције са којих наступају домаћи и страни актери су донекле јасније, иако процес прате договори иза затворених врата и политички маневри којима се скреће пажња јавности и заташкава смисао преговора.

ЕУ верује да би разграничење смањило безбедносне ризике за остатак континента, САД да би зауставило руски утицај, Русија да би се тако наставила агресивна кампања НАТО. Вучић види у разграничењу могућност да се Србија ослободи потенцијалних проблема и сукоба, а Тачи начин да спречи дељење Косова на север и остатак.

У интервјуу француској телевизији Франс 24, гласу званичне Француске у свету, за време самита у Јерменији, он је рекао да је уверен да ће до споразума да дође до пролећа и да је од Макрона добио подршку за споразум са Београдом који не искљућује промену граница. Тада је објаснио и шта је за њега смисао ових преговора.

„Моја идеја је да се, пре него што дође до размене територија, постигне споразум о узајамном признању и улазак Косова у УН”, рекао је француском новинару. „Када ЕУ и САД добију гаранцију од Србије да признаје Косово, потписаћу мировни споразум”, саопштио је своје услове.

О подели Косова говорило се, незванично, и у време преговора у Бечу које је водила „тројка” Контакт групе, који су се завршили неуспехом и приштинском декларацијом о независности. Друга рунда преговора или „бриселски дијалог” који траје од 2011. године – од 2012. на највишем политичком нивоу – своди се на мучан процес уступака изнуђених од српске стране, који су довели до даљег преношења државних ингеренција Косову. Заузврат је Србији понуђен напредак ка ЕУ.

Овакав приступ преговорима водио је ка постепеном признању Косова, што се од Србије очекује на крају „дијалога о нормализацији односа”

У последњој фази преговора на сто су изнете карте. Идеју о разграничењу српска страна је видела као могућност да не изађе из „дијалога” потпуно поражена.

„Ја се залажем и то не кријем, то је политика коју представљам (…) за раграничење са Албанцима. То да имамо територију за коју се не зна ко је како третира и шта коме припада, то је увек извор потенцијалног сукоба, потенцијалних недаћа и много проблема”, рекао је Вучић новинарима у Шиду 9. августа. На идеју о разграничењу се крајем августа надовезао Ивица Дачић: „Овде је реч хоћемо ли нешто да добијемо или ћемо све да изгубимо. Ништа ми сада не држимо у својим рукама и то исто и Приштина, проблем је у томе што су реалност и живот на Косову далеко ван папира које држе у својим рукама и Београд и Приштина”. Српски министар спољних послова је нешто касније рекао да Србија може да разговара о томе да Косово буде чланица УН само под условом да то буде део договора за трајно мирно решење.

Српска страна верује да би, уколико би јој био враћен север Косова, пораз био мањи. Тачи је, међутим, изашао са новим територијалним захтевима, да се Косову припоји Прешевска долина, на шта је председница Владе Србије Ана Брнабић одговорила да „то никакве везе са животом нема”.

До промене у Вучићевом ставу дошло је након инцидента на Газиводама, када се Тачи провозао језером док су га штитиле специјалне јединице косовске полиције Росу, а председник Србије се понашао као да је изигран. Тачи је овим потезом хтео да покаже да не одустаје од овог дела Косова, у тренутку када су испред његових просторија у Приштини демонстранти узвикивали да нема легитимитет да преговара са Вучићем. Председник Србије је изгледао увређен, рекао је да се у Бриселу нико није јављао на телефон, да су „неки знали шта ће да се догоди” и да су „ову акцију одобрили” и да ће   „тражити помоћ од Путина.

Након састанка са руским председником у Москви 2. октобра изјавио је да нема ништа од плана за разграничење и да су га одбациле и земље ЕУ и Албанци и Срби.

„Мислио сам да је то рационално решење, али (то) нико други није мислио”, рекао је. О чему ће онда разговарати са Тачијем у Паризу?

Европска унија ствар са признањем жели што пре да оконча.

Уз Босну, Косово је било тест њене способности да води спољну политику на коме је пала. То што је велики део труда међународних мисија одлазио на заташкавање ситуације, нарочито када је реч о степену корупције приштинских власти и о положају Срба и Рома, на приказивању да постоји напредак у постављању институција и да њихово присуство има смисла, не умањује чињеницу да је реч о неуспелом експерименту стварања државе који је ову регију претворио у зону високог ризика за безбедност, и то не само Балкана.

Али ни по питању како да реши ситуацију којој је у великој мери сама допринела, ЕУ нема јединствен став. Француска је за разграничење, док су Немачка и Велика Британија против – за њих нема промене граница Косова које су признали као државу. Србији је остављено да бира између горег и још горег решења.

За Сједињене Државе са Доналдом Трампом на челу промена граница више није табу. Трамп нема ни најмање наклоности према политици коју су водили Бил Клинтон и његова жена. Његови спољнополитички приоритети су Северна Кореја, Сирија и Иран, а не Косово. Зато је за САД размена територија прихватљива, што је током боравка у Кијеву крајем августа рекао Џон Болтон, Трампов саветник за националну безбедност.

Русија се противи признању Косова и са неповерењем гледа на преговоре Београда и Приштине, што објашњава толики број сусрета Путина и Вучића. Љутња Руса није без разлога, а тога су свесни и они који су томе допринели. Релативизујући донекле разлоге за бомбардовање СР Југославије, Ибер Ведрин, који је у то време био француски министар спољних послова, рекао ми је у интервјуу који сам са њим водила 2008. године да „многи Американци сматрају да је распад Југославије, и Србије на неки начин, добра ствар у односу на оно што је, за њих, пре тога био совјетски систем”. И додао: „То објашњење ми је апсурдно, али мислим да многи Американци тако размишљају.” Ведрин је тада оправдавао неку врсту специјалних веза Србије и севера Косова и Србије и Републике Српске.

Бомбардовање СР Југославије и признавање Косова од стране западних престоница разбило је илузију Русије о повратку у „заједнички (европски) дом”, чему је тежила политика отварања коју је започео Михаил Горбачов а наставио Борис Јелцињ. Одлука НАТО-а, на челу са САД, Великом Британијом и Француском, да крене у напад без мандата Уједињених показала је Русији колико је скрајнута.

Овај преседан, који је Тачи у интервјуу за Франс 24 назвао позитивним, отворио је нову еру интервенционизма и смањио шансе за сарадњу две Европе. За Путина је ово била лекција да је политика његових претходника била наивна. Косово је за њега понижавајући пример маргинализовања Русије на међународној сцени.

Москва види заокруживање граница Косова и улазак у УН као предигру за улазак овог региона у НАТО, а можда једног дана и Србије, што је за њу наставак агресивне политике западног војног савеза која је довела до кризе у Украјини и на другим местима у њеном „дворишту”, широм зоне бившег совјетског утицаја.

Србија није део те зоне, али је у очима запада земља блиска Русији. На њене намере се гледа са подозрењем, иако је далеко одмакла у интеграцији у НАТО војни савез.

Путин је у Москви, према руским медијима, био незадовољан Вучићевим предлогом и рекао му је да Русија неће уложити вето у Савету безбедности Уједињених нација на пријем Косова у ову организацију само уколико Србија пре тога не призна независност Косова.

Подела по етничким линијама више, међутим, није табу. Ову тезу заступају и они унутар ЕУ који су се до јуче клели у мултиетичност, попут Бернара Кушнера и аналитичари попут бившег британског дипломате Тимотија Леса. Овај саветник који води тинк тенк специјализован за процену политичког ризика у Источној Европи сматра да је промена Трампове политике логична у ситуацији у којој нема помака и у којој Србија има све мање интереса да призна Косово, како се од проширења уније одустало до даљњег, па нико не може да јој гарантује чланство као компензацију. За Леса би промена граница могла да буде излаз и за Босну и Македонију – идеја о мултиетничности је мртва, нека се поделе када ионако неће да живе заједно.

Питање је где би се ово распарчавање зауставило и коме би, заправо, ишло у корист.

Сто година након оснивања заједничке државе Јужних Словена, превладало је уверење да заједнички живот народа на овим просторима није могућ.


Извор: Демостат

Оставите коментар

Оставите коментар на Србија и границе сто година касније

* Обавезна поља