Srpski narod je u 20. veku doživeo tri vojne agresije (1914, 1941, 1999), najmanje jedan genocid (1941-1945) i ko zna koliko talasa etničkih čišćenja. U 21. vek je ušao sa polurazorenom matičnom državom kojoj je 12 odsto teritorije faktički okupirano, sa odgovornošću za odbranu teškom žrtvom stvorenog srpskog državnog entiteta zapadno od Drine, ali i sa blokom „komšija“ solidarizovanih u srbofobiji. Sve ovo bi trebalo da u startu obesmisli bilo kakvu polemiku o svrsishodnosti obaveznog služenja vojnog roka u Srbiji, ali avaj, to nije slučaj.

Tako je nesumnjivo dobra, pa i hvale vredna inicijativa državnog vrha za vraćanje obaveznog služenja vojnog roka, kojom se implicitno iskazuje opredeljenje za definitivni raskid sa pogubnim tekovinama samoubilačke postpetooktobarske „reforme“ oružanih snaga, izazvala, ne baš buru ili lavinu negodovanja, ali svakako primetnu dozu zastrašivačke drame dežurnih oponenata svega onoga što doprinosi jačanju srpskih pozicija. Zanemarujući infantilne besmislice koje je ovaj segment društva u proteklim danima izneo (poput „neću da idem u Vučićevu vojsku“ ili „mir se brani ljubavlju, a ne puškom“), u ovom tekstu ćemo se usredsrediti na one naizgled racionalne argumente kojim se negira potreba vraćanja obaveznog služenja vojnog roka .

Oni se uglavnom svode na sledeće: 1) Srbija nema bezbednosne pretnje koje bi iziskivale postojanje regrutne vojske, a profesionalna vojska je pravi garant mira, 2) Besmisleno je jačati vojsku kada je Srbija okružena NATO-om, 3) vraćanje obaveznog služenja vojnog roka je preskupo za državu, a struktura Vojske Srbije nije adekvatna za vraćanje obaveznog vojnog roka, 4) građani zapravo ne žele da idu u vojsku i 5) posledična militarizacija društva koju bi obavezni vojni rok proizveo bila bi opasna.

FALIČNA BEZBEDNOSNA PERCEPCIJA

Prvi argument govori o užasavajuće faličnoj bezbednosnoj percepciji njegovih zagovornika. Protivnici vraćanja obaveznog služenja vojnog roka obično svoj stav iznose u formi pitanja – sa kakvim je to rizicima i pretnjama suočena Srbija da bi joj bila potrebna regurtna vojska. Odgovor je očigledan, ali je isto tako očigledno neophodno ponavljati ga. Srbija nije zemlja koja se nalazi u miroljubivoj Skandinaviji ili na nekom izolovanom ostrvu, nego na geopolitički izrazito turbulentnom Balkanu na kojem još nije rođena generacija koja nije iskusila rat. Geografska pozicioniranost Balkana na strateški značajnom raskršću civilizacija i kontinenata čini ga konstantno interesantnim za spoljne sile koje se ne libe da na njemu intervenišu silom, što im je olakšano upravo odsustvom vojno i ekonomski jakih država na ovim prostorima.

U tom kontekstu je naročito bolno srpsko istorijsko iskustvo. Upravo ono nas uči da je Srbiji za fizički opstanak neophodno posedovanje jakih i narodno utemeljenih oružanih snaga sposobnih za dugoročno istrajavanje u otporu potencijalnim agresorima. Pri tome, istorijski razlozi nisu jedini. Razgoropađeni albanski ekspanzionizam, koji je sada već uveliko zagledan u srpske krajeve izvan Kosova i Metohije, neskrivene težnje sarajevske političke elite i pojedinih drugih centara moći za ukidanjem Republike Srpske, kao i kipteće srbomrzačko raspoloženje u Hrvatskoj su, nažalost, stvar sadašnjnosti, a ne prošlosti. Da i ne govorimo o nekim egzotičnijim bezbednosnim pretnjama kao što su migrantski talasi i klimatske promene koji takođe mogu zahtevati veliki angažman regruta.

Opisane bezbednosne i geopolitičke okolnosti govore da su pretnje i rizici sa kojim se naša zemlja suočava pre svega narušavanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta i etničko čišćenje našeg stanovništva, kako u neposrednom državnom okruženju, tako i unutar državne teritorije. Osim toga, činjenica da je 55 odsto srpskih državnih granica raspoređeno duž geopolitički nestabilnog susedstva, kao i da je naša zemlja okružena članicama NATO alijanse, govori da se takvi napadi mogu dogoditi simultano iz nekoliko pravaca. Kredibilne matematičke analize govore da je za efikasnu odbranu Srbije, sa teritorijom od 88.361 kvadratnim kilometrom, potreban ratni sastav vojske od gotovo 400.000 ljudi (Maksimović, S., ,,Procena veličine oružanih snaga“, Institut ratne veštine, 1992). Jasno je da Srbija ne može imati profesionalnu vojsku pomenute veličine, pa je formiranje obučenog i pouzdanog regrutnog sastava imperativno. No, kako su u srpskom diskursu proteklih dvadesetak godina dominirale nebulozne tvrdnje da „Srbija nema neprijatelja“, da „više neće biti ratova“ i da „Srbiji ne treba vojska“, naš regurtni fond se od ukidanja obaveznog služenja vojnog roka umanjio za nekih pola miliona ljudi. Takvu devastaciju nacionalne bezbednosti Srbije nije ostvario nijedan agresor, već domaća naivnost kakvu moramo da iskorenimo ako želimo stabilnu državu.

Tesno povezano sa svime ovime je i uverenje da je jačanje vojske uzaludno kada je Srbija okružena NATO članicama, među kojim su i Hrvatska i Albanija. Iako je tačno da bi Srbija morala da izbegava bilo kakvu vojnu konfrontaciju sa ovom alijansom, skorašnje istorijsko iskustvo nas uči da to nije uvek moguće iz prostog razloga što ne zavisi samo od Srbije. Štaviše, upravo bi članstvo pomenutih država iz našeg susedstva u Severnoatlantskoj alijansi moglo da ih podstakne da ga zloupotrebe na štetu srpskih nacionalnih interesa. Opasnost od takve zloupotrebe raste srazmerno opadanju srpske vojne moći. Zato je važno da Srbija, kao vojno neutralna zemlja, poseduje dovoljno jake oružane snage da ni u jednom trenutku ne deluje kao „lak plen“.

Korisno je podsetiti se i da je jedan od glavnih razloga zbog kojih se NATO agresija 1999. nije pretvorila u kopnenu agresiju bila procena da bi takav korak sa sobom nosio rizik od neprihvatljivo velikih gubitaka na strani napadača. Tada smo imali veliku narodnu vojsku, a motivisanost za odbranu bila je izrazito visoka, kako u vojsci, tako i u narodu. Sve to je predstavljalo snažan faktor odvraćanja za agresora koji je stoga svoje aktivnosti ograničio na domen u kojem je bio najmanje ranjiv, odnosno na vazdušni prostor. Države koje uspevaju da se obezbede i u tom domenu posedovanjem savremenih sistema PVO u velikoj meri uspevaju da odstrane vojne pretnje, pa agresor onda pribegava finansijskim i ekonomskim pritiscima, što je tema za neku drugu analizu.

IMAGINARNE „TERITORIJALNE BRIGADE“

Treći argument naizgled je najracionalniji jer barata ekonomskim činiocima. Zaista, uvođenje obaveznog služenja vojnog roka, odnosno regrutne vojske može biti veoma skupo. Regrute je potrebno negde smestiti, opremiti, hraniti, lečiti u slučaju bolesti ili povreda, transportovati, itd. Državni funkcioneri iznosili su različite procene troškova ovog poduhvata koje su, u zavisnosti od predviđenog trajanja vojnog roka, varirale od stotinak miliona do 700 miliona evra (pri čemu je važno imati na umu da bi izdaci bili najveći u početku jer bi obuhvatali čitav niz jednokratnih troškova kojih potom ne bi bilo, kao što su izgradnja kasarni i nabavka opreme), ali tačne brojke neće biti poznate sve dok Ministarstvo odbrane ne završi svoje analize. Međutim, koliko god koštalo vraćanje obaveznog služenja vojnog roka, nema sumnje da bi nas neka nova agresija na našu zemlju koštala daleko više. Neki novi gubitak teritorije i prirodnih i industrijskih resursa za Srbiju bi bio višestruko skuplji. A najskuplje bi bilo stradanje naroda nesposobnog da se brani.

Pored troškova, govori se i o tome da ustrojstvo Vojske Srbije danas nije takvo da bi bilo kompatibilno sa uvođenjem vojnog roka. Istina, u procesu reforme Vojske Srbije po NATO standardima ukinute su armije i korpusi koji su se popunjavali kombinovanjem regruta i profesionalaca i uveden je brigadni sistem – gotovo u celosti oslonjen na profesionalce. Međutim, pored čuvene četiri brigade kopnene vojske, dve brigade ratnog vazduhoplovstva, jedne brigade raketne PVO i drugih jedinica kao što su Garda, Specijalna brigada, Mešovita artiljerijska brigada i ostale, često se zaboravlja da (makar na papiru) postoji i osam tzv. „teritorijalnih brigada“ (Bačka, Banatska, Beogradska, Braničevska, Drinska, Rasinska, Timočka i Jablanička) koje u miru imaju ulogu centara za obuku, ali bi u ratnim uslovima trebalo da budu popunjene hiljadama rezervista. Na šta bi one ličile sa rezervistima koji nikada nisu naučili da rukuju vatrenim oružjem ili savladali osnovne taktičke radnje i postupke? Na kraju krajeva, čak i da je tačna tvrdnja da vojska zaista nije ustrojena tako da se vraćanje vojnog roka može realizovati, to samo znači da je potrebno restruktuirati vojsku u skladu sa bezbednosnim izazovima.

Četvrti argument protivnika vraćanja vojnog roka – onaj da građani u stvari ne žele da služe vojsku, iako gotovo sva istraživanja javnog mnjenja u Srbiji pokazuju da najmanje dve trećine ispitanika želi obaveznu regrutaciju – polazi od toga da je od 2,7 miliona vojno sposobnih muškaraca od ukidanja obaveznog služenja vojnog roka do sada svega desetak hiljada građana oba pola dobrovoljno odslužilo vojni rok. Iz toga se izvlači zaključak da ne samo da građani zapravo ne žele da idu u vojsku, nego i da su licemerni kada se izjašnjavaju u prilog regrutaciji. Zanemarujući to da je u kontekstu nacionalne odbrane manje-više irelevantno šta građani žele (malo ko želi da plaća poreze pa je to ipak obavezna stvar), ovde je na delu vrlo površno baratanje regrutnom matematikom. Pre svega, cifra od 2,7 miliona vojno sposobnih muškaraca govori o ukupnom broju vojno sposobnih muškaraca u Srbiji, a ne o broju onih koji su mogli, a nisu otišli u vojsku od ukidanja obaveznog služenja vojnog roka. Osim toga, za dobrovoljno služenje se redovno javlja neuporedivo više kandidata nego što je vojska u stanju da primi, pa brojka od dosadašnjih desetak hiljada dobrovoljaca samo govori da je to onoliko koliko je vojska mogla da primi. Dakle ovaj argument se pretvara u svoju suprotnost – mladići i devojke žele, ali ne mogu da služe vojni rok zbog nedovoljnih regrutnih kapaciteta oružanih snaga. Shodno tome, potrebno je uvećati regrutne kapacitete.

Konačno, dolazimo i do poslednjeg „argumenta“, onog o „opasnoj militarizaciji srpskog društva“. Za njega se već godinama hvataju „Žene u crnom“ i ostatak „stare garde“ drugosrbijanskog NVO sektora, međutim ovih dana je nešto slično izjavio i bivši ministar odbrane Dragan Šutanovac. „Jednostavno, ne treba vojska da nam vaspitava mlade“, pojasnio je on zabrinuto. Iako je besmisleno govoriti o militarizaciji društva u kojem je prigovor savesti ustavna kategorija, a razni Egzit, Lav, Bir i ostali alko-narko festovi glavne kulturne manifestacije za najveći deo omladine, upravo histerično posezanje za ovim argumentom govori o tome šta najviše boli protivnike vojnog oporavka Srbije – vraćanje vojske narodu i naroda vojsci, što je reformom veštački razdvojeno, sa svim pogubnim posledicama po odbrambene kapacitete zemlje.

ŠTA JE KONCEPT „TOTALNE ODBRANE“?

Po svemu sudeći, aktuelna vlast namerava da ovo ispravi. Ministar odbrane Aleksandar Vulin je ovog četvrtka izjavio da je usvojena doktrina „totalne odbrane“. „Mi smo se opredelili za koncept totalne odbrane. To znači da cela zemlja u slučaju rata učestvuje u odbrani svoje zemlje, ali kako da učestvuje kada je nismo obučili za to“, izjavio je on povodom inicijative za vraćanje obaveznog služenja vojnog roka. Iako „totalna odbrana“ budi asocijacije na stari socijalistički sistem odbrane iz perioda SFRJ, ona je i danas na snazi u zemljama kao što su Finska, Švajcarska, Austrija, Singapur i druge. Radi se o sveobuhvatnom i dugoročnom pristupu nacionalnoj odbrani u kojem se optimalnim i maksimalnim angažmanom svih raspoloživih ljudskih i materijalnih resursa u slučaju rata ili kakve druge egzistencijalne pretnje država pretvara u tvrđavu u kojoj svaki pojedinac zna svoju ulogu. Takav pristup odbrani garantuje da će država biti „tvrd orah“ za svakog potencijalnog agresora, bez obzira na disparitet u materijalnoj snazi, što predstavlja i glavni garant odvraćanja agresora.

Međutim, da bi on funkcionisao, nepohodno je ne samo da građani budu obučeni u skladu sa svojim ulogama u sveobuhvatnom sistemu odbrane, nego pre svega da osećaju zdravu dozu poštovanja, lojalnosti i požrtvovanosti prema svojoj zemlji, što se, između ostalog, stiče u okrilju vojske. U ovom domenu naše društvo pati od izvesne krize, na šta je vrlo precizno ukazao Aleksandar Radić: „Vojska oličava državni identitet i integritet, a u Srbiji se razvio kult nepoštovanja državnih institucija. (…) Vojni rok je jedini mehanizam za stvaranje obaveze kod mladih generacija prema državi“. Iako vojni rok ne bi trebalo da bude „jedini mehanizam“ za formiranje potrebnog mentaliteta (naročito u konceptu „totalne odbrane“ vaspitanje omladine i uopšte stanovništva za odbranu zemlje mora početi dosta ranije, kroz adekvatne nastavne programe u srednjim i osnovnim školama, kulturnu i informativnu politiku i drugo), problem je u osnovi ispravno identifikovan – ljude je potrebno ponovo naučiti da imaju odgovornost prema svojoj državi, da država nije nekakva prirodna datost, nego nešto teškom mukom i velikom žrtvom stvoreno; nešto što iziskuje svakodnevno staranje kako bi se razvijalo na zdrav način. A to neće uraditi niko drugi osim nas samih, njenih stavnovnika.

Ovo nisu nekakve romantizovane fraze. Studija Programa za istraživanje komande i kontrole pri američkom ministrastvu odbrane o tzv. „efektno baziranim operacijama“ (Effects Based Operations – EBO) iz 2002. godine navodi sledeći zaključak: „Učesnik rata ne mora biti moćan i odlučan kako bi pobedio. Dovoljno je da bude odlučan onoliko koliko je potrebno da prevaziđe disparitet u resursima između njega i njegovog protivnika. Drugačije rečeno, što je odlučniji (odnosno fanatičniji ili očajniji) protivnik, manje će zavisiti od sredstava koja su mu na raspolaganju“. Kao potvrda ove konstatacije stoje brojni primeri savremene istorije ratovanja, od partizanskog otpora u Drugom svetskom ratu, preko vijetnamskog rata, do sovjetskog i američkog debakla u Avganistanu. U stvari čitav niz tzv. „asimetričnih ratova“ u svojoj suštini predstavlja sukobe između subjekta velike materijalne snage ali male spremnosti na žrtve sa jedne, i subjekta male materijalne snage i velike požrtvovanosti i odlučnosti sa druge strane. Istu stvar je drugačijim rečima objasnio i čuveni Džozef Naj kada je rekao da je „mnogo skuplje koristiti vojnu silu protiv nacionalno osvešćenih naroda“, iz prostog razloga što oni pružaju daleko žešći otpor.

Međutim, značaj odlučnosti kao odbrambenog resursa nije vezan isključivo za rat. U današnjem svetu hibridnih pretnji, odlučnost za odbranu zemlje igra ulogu u čitavom nizu nacionalnih izazova kao što su ekonomska izolacija, demografski problemi, obojene revolucije, elementarne nepogode i drugo. Kako je odlučnost psihološka kategorija, to znači da je u savremenom svetu, odnosno informacionoj eri, kognitivna sfera zapravo prva linija nacionalne odbrane.

Obavezno služenje vojnog roka u tom kontekstu može dati značajan doprinos, ali on neće biti dovoljan ako ga ostali društveni trendovi podrivaju. Pripreme države za odbranu sadrže skup normativno-pravnih, organizaciono-vaspitnih, moralno-psiholoških, kulturnih, informativno-propagandnih, materijalnih, zdravstvenih, vojnih, ekonomskih, tehničko-tehnoloških i drugih mera u kojim učestvuje čitava zajednica. Samo tako se formira održiv, pouzdan i stabilan sistem odbrane koji je imun na promene političke graniture. U protivnom rizikujemo da o obaveznosti vojnog roka polemišemo prilikom formiranja svake nove vlade.


Izvor: Novi Standard

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Srbija i obavezni vojni rok

* Obavezna polja