Kada je ono, pre tačno 52 nedelje, Vrhovnik, po drugi put, posle 2017, najavio svoje povlačenje sa vrha (i iz?) stranke videlista (tako su srpske naprednjake zvali potkraj 19. veka), promptno je, samouvereno, i „u glavu“, poput, ono onomad, Rudolfa Hesa („Država je partija, a partija je Vođa“), reagovala Mihajlović dr Zorana personalno: „Jednostavno, SNS je Vučić i – Vučić je SNS!“

Mislite da sam seirio kada je, na Petrovdan uveče, Vrhovnik, još umoran od video-konferencije, koju je, iz Pariza, gde je zapucao da bi je obavio sa Hotijem koji je sedeo u Prištini (ja naivno bio poverovao da je Brnabina „Digitalna Srbija“ omogućila da se takva veza može uspostaviti i iz Beograda), svratio do ružičastog „Hit – tvita“ samo da bi narodu i građanstvu srpskom saopštio da će „uskoro organi Stranke, pa ću biti samo predsednik građana“?

Vredi, dakle, podsetiti se vizionarske videlističke poruke s naučnim apologom rečene redovne profesorke najpopularnijeg privatnog paradržavnog univerziteta u Srbalja: „SNS neće dozvoliti Vučićevo povlačenje! Uverena sam da Es-en-es neće dozvoliti Aleksandru Vučiću da se povuče sa mesta predsednika stranke! Zamislite da se Angela Merkel, u vreme kada je Ce-de-u bila najjača stranka u Nemačkoj povukla…“

– U Es-en-esu ima sjajnih ljudi, pored Nebojše Stefanovića i Miloša Vučevića, tu su i Jadranka Joksimović, Bata Gašić, Darko Glišić, tu su i mladi potpredsednici stranke, svi oni ljudi za koje javnost i ne zna, a koji završavaju ogroman posao. Ali, nisam sigurna da bi bilo ko od njih želeo da vodi stranku umesto Vučića ili da bude u stranci u kojoj nema Vučića – sve je to, u jednom dahu, dr Mihajlović(eva) poverila jedinom nemačkom dnevnom listu na srpskom jeziku.

Pisah već više puta (npr: Iluzija Vrhovnikovog „velikog plana“, 2.7.2020) da je, više nego očigledno da je, nečijim nemarom, pogrešnom procenom ili sebičnom političkom nakanom, svejedno, pošto je sve rađeno iz i sa znanjem Vrha Vrhova – ugroženo javno zdravlje građana Srbije.

Takođe, da je, bahatošću Vrha Vrhova, Srbija dovedena u protivustavno stanje, da već 41 dan, nema ni zakonodavnu ni izvršnu vlast. Oktroisani izbori su održani u nevreme (protivustavno vreme), 18 dana nakon što je prethodnom sazivu Narodne skupštine i Vladi koju je taj saziv izabrao – istekao mandat; nije, dok je još moglo, tokom maja, izvršeno nikakvo pravno „premošćavanje“ ovog protivustavnog stanja, tako da će, onaj ko pokuša da konstituiše parlament na osnovu rezultata oktroisanih izbora, morati da bude svestan da takav skupštinski savez, osim nedostajućeg legitimiteta, ne bi bio ni legalan!

To jest, biće jednako upitno legalan ili, ako vam je lakše, nelegalan jednako kao i narodne skupštine Petra Čelika, Srđana Noga, sutra „Skupština Slobodne Srbije“ akademika Teodorovića, prekosutra možda tvoja, dragi čitaoče i građanine Srbije, ili, možda, moja, ako i ja odlučim da se samoproglasim za poslanika na izborima koje ću oktroisati za samog sebe i sopstvenom voljom, samom sebi, darovati jedan poslanički mandat ili, zašto da ne, proglasiti se za predsednika Narodne skupštine, pa na taj način postati i ustavni zamenik predsednika Republike!  

I, šta sad? Smejali ste mi se kad sam ono, „kano klisurina“ postojan u veri da predsednik Srbije ovaj put neće pogaziti svoju reč, 10 dana pre oktroisanih izbora, u tekstu „Uoči Vrhovnikovog najavljenog povlačenja sa funkcije predsednika Es-en-esa“, napisao: Za razliku od najbesprizornijih javnih i dvorskih ulizica aktuelnog predsednika Republike koji, panično, sve čine da od Vrhovnika naprave patološkog lažova, ubeđujući ga da bi za njega (a ne za njih oko njega) bilo super da po treći put slaže građane i ne povuče se sa mesta šefa najjače partije ni posle ovih izbora – ja svome predsedniku hoću da verujem!

Aleksandar Vučić i Zorana Mihajlović – Foto: Oliver Bunić

Čak sam i iskazao nadu da će ostavka na javnu funkciju predsednika Partije od 750.000 vojnika uslediti, još tokom izborne večeri, 21. lipnja (u najgorem slučaju, do kraja godine, ali će ovo, svakako, biti poslednji izbori na kojima je pobedio on, a ne njegov Es-en-es), na Svetog velikomučenika Teodora Stratilata, u času saopštavanja velikog izbornog trijumfa njegove partije (prvi sam mu, unapred, čestitao!), uz pokoju suzu radosnicu i ono „Odraslo dete, osamostalilo se“, i ono tadićevsko, šeretsko: „Vidimo se u nekom drugom filmu“.

Omanuo sam taman za onoliko dana za koliko je Vrhovniku bilo potrebno da konstatuje ono što mu je svaki dobronamerni kritičar mogao da savetuje još iste večeri kada je, na znojavoj žurci, naprednom maskenbalu bez maski, kao, proslavljao manje nego Pirovu pobedu, neuspešno navlačeći (sam se takmičio, sam kontrolisao, sam brojao) preko 60 odsto podrške i više od 50 odsto izlaznosti.

Pošto verujem da će se Vrhovnik zaista – kako Ustav nalaže, a kako je i on sam „isposlovao“ u slučaju Njegove eks-ekselencije – i povući sa svoje protivustavne funkcije, šta mu je, po meni, činiti?

Od tog trenutka, on, kao legalno izabrani i legitimni, predsednik Republike, postaje predsednik svih građana Srbije, dakle i onih koji nisu glasali za njega i njegovu, uskoro bivšu, partiju.

Od tog trenutka, on se vraća onome što je prva simbolika, sadržajnost i misija njegove funkcije – da, konačno, prestane da deli, već da sabira i odražava državno jedinstvo. Da se odmah deakumulira i ratosilja i ostalih, uzurpiranih funkcija i hroničnog protivustanog mešanja u sve i svašta…

Najpre, od tog trenutka, predsednik Republike imaće puno pravo da pozove na opštegrađansko jedinstvo u vezi sa organizovanjem svake vrste otpora trenutno najvećem, a nevidljivom neprijatelju naroda i države. A to više neće biti opozicija koju je već isterao na ulicu, već konačno – kovid19, a u cilju očuvanja javnog zdravlja kao najviše vrednosti.

Da bi mogao da zahteva opštu podršku i za najteže mere (čak i za dvonedeljni karantin koji se sve više pominje kao jedina šansa da zaustavimo pandemiju!), neophodno je da povuče nekoliko poteza u susret zahtevima svih onih koji nisu glasali za njegovu i ostale njegove liste, a takvih je blizu 60 odsto od ukupnog biračkog tela.

No, pre toga da vidimo šta je najmanji zajednički sadržilac stavova svih političkih subjekata opozicije – onih koji su bojkotovali izbore zbog izbornih neuslova, ali i svih onih koji su, od POKS-a, DJB-a, Pokreta slobodnih građana, do radikala ili Zavetnika i ostalih, na njima participirali – o proteklim oktroisanim izborima? Svakim danom, i među njima raznorodnima, sve je više jednoglasja da ti izbori nisu bili legalni ni legitimni.
Dakle, predsednik Republike ima obavezu da tim povodom, pozove i predstavnike svoje (uskoro bivše) partije, ali i opozicije i da zajedno konstatuju činjenicu da iz oktroisanih izbora nije rođen parlament koji može da predstavlja istinsku volju građana.

To znači da predsednik Republike, kao, u ovom trenutku, jedini legalni i legitimni nosilac izvršne vlasti, mora da spreči da se bivši najviši državni funkcioneri, kao što su, na primer, Gojković mr Maja i Brnabić (master? bečelor?) Ana, lažno predstavljaju kao čelnice najvišeg zakonodavnog (Skupština Srbije) i najvišeg izvršnog organa vlasti (Vlada Srbije). Jer, 3. juna im je istekao pun četvorogodišnji mandat i prethodnog skupštinskog saziva, ali i bivše vlade koja, po Ustavu i Zakonu o Vladi, traje koliko i saziv parlamenta koji ju je izabrao. Dakle, Srbija nema predsednika Vlade, a nema ni predsednika Skupštine koji, inače, da pravni nonsens bude potpun – u odsustvu predsednika Republike zamenjuje predsednika Republike!

Predsednik Narodne skupštine u prethodnom sazivu, inače, saziva i prvu, konstitutivnu, sednicu novog skupštinskog saziva, ali ko to sada da učini kada Srbija, od 3. juna, ima samo bivše narodne poslanike i bivšu „prvu među jednakima“? Predsednik Republike ima ustavnu mogućnost da raspusti Narodnu skupštinu, čak i pre nego što se ona konstituiše u novom sazivu, pošto ona, na primer,  nije „u roku od 30 dana od dana kada je prethodnoj vladi prestao mandat“ izabrala novu vladu?!

Budući, moj vanstranački, predsednik Republike, može da, uz malu „pomoć prijatelja“ iz, recimo, Republičke izborne komisije i Upravnog suda, naravno uz politički konsenzus svih stranaka, „isposluje“ i poništavanje oktroisanih izbora održanih 21. juna.

Vrh SNS-a pozdravlja dolazak predsednika Vučića u Skupštinu – Foto: Snimak ekrana/You Tube

Jedino takva vrsta „novog dogovora“, kompromisa, između političkih neprijatelja sa dve strane, duboko iskopanog, rova, mogla bi da rezultuje nekim institucionalnim mostom (bio to stalni okrugli sto ili prelazna vlada za jednokratnu upotrebu, da pripreme ravnopravne izborne uslove) koji bi preveo na drugu stranu reke na kojoj se nalazi razrešenje ove eksplozivne situacije.

Ne bih ja da sumnjam u kvantitet i kakvoću molbi, preklinjanja, suza, odvraćanja i ljubavi prema Vrhovniku koja će, kao po komandi, eksplodirati sa strane njegovih dvorjana, skutonoša, čauša i poltrona. Pogotovo kada Vrhovnikova ostavka na najvišu stranačku funkciju bude konkretno na dnevnom redu.

Ali, tek za nauk, koliko je ljubav relativna stvar i kako se obično meri, ne odanošću i osećanjima prema konkretnom čoveku, već najčešće prema stepenu moći i snazi funkcije koju on, u jednom trenutku, obnaša – najbolje je, na primeru vlastite i sudbine svoga muža Slobodana Miloševića koje su, posle 5. oktobra, izdali svi dojučerašnji „prijatelji“, u svojoj autobiografiji, opisala pokojna Mira Marković.

Nisam imao nameru, da prizivam još jednu opomenu iz istorije, ali podseti me jedan potpredsednik Es-en-esa (isti onaj bivši gorljivi de-es-esovac što je, prve dve godine vladavine naprednjaka, sve najgore govorio o svojoj sadašnjoj stranci i njenom današnjem lideru) koji je izbacio tvit u kome je „Đilasa Lopova“ optužio da je „mobilisao decu da se bore za njega“, kao nekada što je radio – Hitler!

Dakle, Hajnrih Himler, šef SS-a (Schutzstaffel; paradržavni, nacionalsocijalistički „zaštitni odredi“), godinama je bio viđen za sigurnog Hitlerovog naslednika na nemačkom tronu. On se bio toliko uživeo u ulogu „Hitlera posle Hitlera“ da je  tradicionalno, za svaki Firerov rođendan, Fireru lično, baš on deklamovao patetične šlihtarske čestitarske govore. To je, poslednji put, zaklinjući mu se na vernost do kraja, samo dan pre nego što će Hitler sići u svoj bunker iz koga nikada više neće izaći, učinio i 20. aprila 1945. Ali, već sutradan, Himler se susreo sa predstavnikom Svetskog jevrejskog kongresa, švedskim Jevrejinom Norbertom Masurom, koga je pozdravio rečima: „Dobrodošli u Nemačku, gospodine Masur! Došao je trenutak da vi Jevreji i mi nacionalsocijalisti zakopamo ratne sekire…“ Masur je zahtevao oslobađanje hiljadu Jevrejki iz logora Ravensbrik i svih holandskih Jevreja iz logora  Terezin. A Himler je, kaneći da „otkupi svoju kožu“ – piše u knjizi „Hitlerovi jahači apokalipse“ (Zoran S. Cvetković) – ispoštovao taj dogovor!

Ali, izgleda da se ni Hitler nije dao prevariti. Pošto je, na osnovu pisanja anglosaksonskih medija posumnjao da ga Himler izdaje i šuruje sa zapadnim saveznicima, Firer ga je, nekoliko dana pre samoubistva, isključio iz svog političkog „testamenta“. Za svog naslednika imenovao je admirala Karla Denica („Himlerov veliki plan“, Heder Pringl) koji će preuzeti operacionalizaciju kapitulacije Trećeg Rajha.  


Izvor: Blog autora

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Srbija i poraslo dete

* Obavezna polja