Данас сви виде да не постоје никакве шансе да Србија једног дана постане чланица Европске уније, али актуелна власт једнако опстаје на том путу. Феномен је и шири и дубљи него што би то била оријентација саме владе, па је утолико и озбиљнији. Штавише, овде постоји и један апсурд. Ево већ седам година српску политику европских интеграција воде политичке снаге које су више од две деценије пре другог заузимања власти (2012) свој политички идентитет стицале на антиевропској оријентацији. Оне стога не могу бити никакви еврофундаменталисти, који би слепо заступали једну прилично пропалу политику. Проблем је, дакле, много сложенији.

Данас се из редова Владе чује запомагање због застоја у преговорима о приступању Унији. Кажу, не дају нам ни једно поглавље, па камче бар једно за текуће полугодиште. Зашто, питаће се неко, кад од приступања нема ништа. Политички коректан одговор је – морамо остати на путу ма колико дуго трајао, јер алтерантиве нема. Резервни одговор је – Србија само тако може да изврши унутрашње реформе па макар и не постала чланица ЕУ. Овакви одговори имају један догматски призвук ако погледамо стање у самој ЕУ. Али, сама политика српских власти није толико догматска. Између данашње политике проширења Уније и става званичне политике у Србији постоји једно сазвучје.

Када је о ЕУ реч, она је своје проширење закључила 2013. године, примивши последњу чланицу. Много пре тога, у време великог проширења (2004-2007), расположење према овој политици нагло је пало не само међу становништвом, него и унутар политичког света. Било је то прво проширење (плус оно из 2013, дакле 13 нових чланица) које се одликовало тоталном претежношћу тзв. држава нето добитника. Све оне много више су добијале из заједничког буџета него што су давале. После велике финансијске кризе 2008, која још није окончана, постало је дословце свима у Унији јасно да проширења више неће бити.

У том суштински непроменљивом миљеу, поставило се једно практично питање: шта чинити са политиком проширења? Она је изгубила свој разлог постојања, али, испоставило се, не и своју могућу политичку функцију. У настајућем свету конфронтације запада и истока, тзв. западни Балкан не сме се препустити потенцијалном непријатељу, а те „земље“ (пре него државе) треба држати у орбити своје контроле. Чаробна формула гласи: довести их на пут чланства, али пошто је оно реално говорећи нереално, држати их вечито у кондицији приступања без чланства. Што се Србије тиче, ово траје од лета 2008. године, када је био потписан Споразум о стабилизацији и придруживању.

Ако тада многима ова политика Уније није била провидна, то никако није случај после једанаест година. Србија је потпала под тотални утицај ЕУ а да је данас даље од чланства него 2003. године, када је била отворена перспектива чланства за земље региона (о томе више овде). Али, у међувремену нису извршене никакве унутрашње реформе као замена за (објективну) немогућност чланства. Напротив, Србија је постала зависна земља периферног положаја и у регионалним релацијама, са слабом привредом, фрагментираним друштвом и политичким системом личне диктатуре. Поменуто сазвучје постоји управо између актуелне политике ЕУ и општег стања у Србији. Европска унија, наиме, једино у оваквој Србији може да спроводи овакву политику. Да би Србија постала и остала земља утопљена у западнобалканску периферију, која може да послужи још само као тампон зона у постојећим и будућим конфронтацијама „великих простора“, требало ју је анестезирати и одвојити од свега по чему се разликује у овом делу Европе.

Илустрација: Јутјуб/Avanti Traficante

Данашња власт у Србији јесте најзад пронађена формула саобразна европској „политици суседства и преговора о проширењу“ и кључна у поретку шест земаља „западног Балкана“ са полутанским статусом. Али, да проблем буде већи, овде није реч само о данашњој власти у Србији него и о добром делу културног и цивилно-друштвеног погона који покрива системску потребу за одговарајућом европејском идеологијом. Она је садржана у давно скованом слогану „Европа нема алтернативу“, који је чвршћи од ма какве стварности. Није битно да ли овај „проактивни“ сегмент нашег друштва верује у своју идеологему или преовлађује лична материјална корист, битно је да он густо испуњава простор јавног говора као да „Европа“ стварно нема алтернативу.

Тако говор о алтернативи обитава на маргини. Са те позиције он не може да се извуче из јавно му намењене улоге источног тројанског коња, најчешће руске провенијенције. С друге стране, алтернативни говор није ништа друго до заступање становишта здравог разума. Ако ствари у владајућем кључу већ деценијама не иду, зар их не треба мењати. Ако Србија не може да постане чланица ЕУ, зар не треба управо са њом да отвори питање алтернативне политике. Па зар Србија треба да испуни сва преговарачка поглавља, да уђе у свеопшти регулаторни поредак ЕУ, а да у њој нема  баш никакав утицај на поступке одлучивања. То би била формула политичког ропства. Али, ма колико били критични према ЕУ, промена овог фаталног пута је ствар Србије. О њеној будућности је реч, а не о будућности ЕУ.

Ако би се наставило овим рутинским бауљањем, Србија би за дуго време остала не само у „западнобалканском“ логору, него би и била сведена на ту меру. Нека те мере осталима; колико видим, сви је (меру) љубе без алтернативе. У таквом друштву није тешко остати сам, што подразумева да Србија сама треба да са ЕУ отвори и решава питање међусобних односа. У супротном остаје нам, по свој прилици, перспектива „западнобалканске уније“ (вид. овде), тј. стварног савеза-логора који би могао послужити још само као резервоар људских и природних ресурса за империјални центар.

Данас у Србији нема политичке снаге која би убедљиво покренула питање српске европске алтернативе. Владајућа структура је сувише задовољна собом, тј. својим политичким пленом, да би и помислила на то. Савез за Србију још обитава у илузији о правој ЕУ која је, наводно, природно склонија „цивилизованој“ Србији. Трећи начин јавног мишљења постоји, али је на политичкој и јавној маргини. Било би на корист општем добру да се мисао и стратегија другачије европске политике што пре политички артикулише.


Извор: Србија и свет

Оставите коментар

Оставите коментар на Србија и „западнобалкански“ логор

* Обавезна поља