MIT O EVROPSKOJ UNIJI

Kad Srbin  čuje reč „unija“, odmah mu na pamet pada unijaćenje njegovih predaka, koje je Vatikan sprovodio uz pomoć Mletaka i Habzburga, primoravajući decu Svetog Save da priznaju papu rimskog, a nudeći im, da sačuvaju svoj „grkoistočnjački“ obred. Reč „unija“ nas podseća na Matavuljevog Pilipendu, koji neće da pređe u „carsku viru“, makar umro od gladi; takođe, ne možemo ni izgovoriti ovu reč, a da se ne setimo svih lukavstava i podlosti kojima su se služili latinski misionari da bi Srbe preverili.

Ni o čemu se kod nas, od početka devedesetih godina XX veka do ove, 2017. godine, nije toliko raspravljalo kao o Evropskoj Uniji. Ne uđemo li u Evropsku Uniju, u koju je ušla skoro sva Evropa (izuzev „siromašnih“ država poput Norveške i Švajcarske), čeka nas „ledena smrt“ u zapećku „Zapadnog  Balkana“.  Nismo u Evropi ako nismo u Evropskoj Uniji. Svi zločini koje je Evropska Unija, skupa sa Sjedinjenim Američkim Državama, počinila prilikom raspada SFRJ, proterujući Srbe sa njihovih vekovnih ognjišta, zaboravljaju se da bi se „ušlo u Evropu“. Čak i sada, kada EU jasno kaže da joj ne pada na pamet da se dalje širi, EU mantra ostaje na snazi. Primoravaju nas na nekakvu „Balkansku Uniju“, od koje mi nećemo imati nikakave koristi, ali će zato Imperija Vašington – Brisel moći, preko naših leđa, da rešava svoje probleme (poput prihvata migranata sa Bliskog Istoka).

Baš zato, i uvek zato, ovaj mit o EU kao jedinoj Evropi vredi preispitivati.

PRVOBITNO JEDINSTVO EVROPE I VIZANTIJA

Evropa je, na svojim počecima, bila jedno, kao Rimsko carstvo. Rimsko carstvo nije „isparilo“: ono je nastavilo da postoji kroz Sv. ravnoapostolnog cara Konstantina, koji osniva Novi Rim, Carigrad. Kako kaže Georgije Ostrogorski, govoreći o situaciji Zapada koji je, u doba „seobe naroda“, pao pod vlast varvara: „Car (u Carigradu, nap. V. D.) se i dalje smatrao poglavarom celog Rimskog carstva i cele hrišćanske vaseljene.“

Zemlje koje su nekad bile delovi Rimske imperije smatrane su za večiti i neotuđivi posed rimskog cara u Carigradu. Zato je Sv. car Justinijan (526–565), po Ostrogorskom, krenuo da „povrati svoje rimsko nasleđe, da oslobodi rimsku zemlju od vlasti varvara i arijanskih jeretika i da uspostavi Imperiju u njenim starim granicama, kao jedino rimsko i pravoverno carstvo“. Osnova te jedinstvene Evrope bilo je „rimsko državno uređenje, grčka kultura i hrišćanska vera“ (pri čemu ovaj red navođenja u delu Ostrogorskog treba obrnuti: hrišćanska vera, grčka kultura i rimsko državno uređenje). Zato Vizantinci sebe nisu smatrali „Grcima“, nego „Rimljanima“ – Romejima, čuvajući celokupno evropsko nasleđe neokrnjenim. Kao što uočava naš ugledni geopolitičar Miloš Knežević: „Vizantija nije mogla, niti htela, da sruši Zapadno Rimsko carstvo, ona je bila njegov odvojeni, drugi i moćniji deo. Rim je pao pod najezdama i usled razaranja severnih varvara. Rimski Zapad je revarvarizovan, dakle, primitizovan. Između kulture pridošlica i rimskih tekovina nije bilo kulturne neposrednosti i sabiranja, te tekovine posredovala je i nasledila Vizantija. Neposredna naslednica Vizantije je kasnije postala Rusija i neke zemlje i narodi istočne, tj. jugoistočne Evrope“.

Ali, šta se desilo sa Vizantijom?

Ona je, na Zapadu, prezrena i odbačena i poreknuta kao Evropa. Hegel celu istoriju Istočnog Carstva Romeja svodi na „odvratnu sliku slabosti, u kojoj bedne, štaviše, apsurdne strasti nisu dale da nastanu velike misli, dela i individuumi“. Miloš Knežević ukazuje na činjenicu da „Zapadna Evropa prećutkuje, potcenjuje i nepodaštava Vizantiju, i to čini veoma dugo“, mada je Vizantija trajala duže od starog Rima; previđa se da se „romanstvo za mnogo vekova produžilo u romejstvu“.

MITROPOLIT JEROTEJ VLAHOS SVEDOČI

Ugledni grčki teolog, mitropolit Jerotej Vlahos, jasno nam to tumači u svom ogledu „Međusobni uticaj bogoslovlja i politike u Evropi“:“Očigledno je da današnjom Evropskom Unijom uglavnom vladaju papaisti i protestanti, jer pravoslavci čine manjinu. Sigurno, trebalo bi da se podsetimo da, kao što kažu mnogi savremeni istoričari, glavninu Evropljana čine potomci starih Rimljana koje su porobila germanska plemena, zauzevši zapadni deo vizantijskog Carstva. Tako danas, glavnina Evropljana ima romejsko poreklo, dok takozvanu vladajuću klasu čine potomci franačkih osvajača. Dakle, podizanjem zdanja današnje Evrope, ponovo izranja Evropa kao carstvo Karla Velikog, a on je, uzgred budi rečeno, otac savremene Evrope, koji je smrtno mrzeo romejsku tradiciju. Poznato je da francusko–nemačke snage danas rukovode Evropom.

Međutim, s druge strane, mnogo evropskog sveta u svojoj nacionalnoj podsvesti nosi sećanja i arhetipove iz jelinstva i zbog toga poštuju i cene pravoslavnu tradiciju.“

S tim i takvim, probuđenim Evropljanima vredelo bi sarađivati u pokušaju da se prvobitno jedistvo duha i kulture obnovi, na opšte dobro svih Evropljana.

PET RAZLIKA IZMEĐU ISTOKA I ZAPADA

Istok i Zapad su se, po mitropolitu Jeroteju,  razvijali u različitim pravcima, što se vidi i danas. Pozivajući se na profesora Mariosa Begzosa, on ukazuje na te razlike: Zapad se opredelio za materijalizam, Istok za ličnost; Zapad je racionalizam, Istok apofatizam kao nadilaženje puke racionalnosti; Zapad je juridički moralizam, Istok etika kao isceliteljstvo duše; Zapad je papizam i papoliki centralizam, Istok je sabornost; Zapad je počeo kao rasistički feudalizam, Istok je znao za državu kao jemstvo pravne jednakosti građana. Zato Vlahos kaže: „Postaje, najzad, očigledno da postoji ogromna razlika između zapadne i istočne tradicije na svim poljima: mišljenja, državnog uređenja i ponašanja. Ovo je, naravno, posledica velike promene koja se dogodila na Zapadu, posle premeštanja prestonice Vizantijske države sa zapada na istok (Konstantinopolj) i nastanka duhovne praznine na Zapadu.“

Dakle, mitropolit Jerotej Vlahos govori  o najvećoj tragediji Evrope: u prvom milenijumu, nju objedinjuje ista vera i blagodat Božja, od Severne Afrike do Irske. U drugom milenijumu, ona je surovo podeljena, i ta podela traje do danas. Jer, istinsko jedinstvo moguće je samo u Hristu i svetima Njegovim, kojima se Crkva Istoka i Zapada krasila u prvom hiljadugođu od rođenja Gospodnjeg.

PAPA I KARLO VELIKI KAO OCI EVROPSKE UNIJE

Jedinstvo Evrope prvi je narušio papski Rim, uvodeći nove, Istini tuđe dogmate (poput filioque) i objedinjujući franačke varvare u borbi protiv prestonice Istoka i Zapada, Novog Rima, Konstantinopolja. Papa Lav III krunisao je nepismenog franačkog vladara, Karla Velikog, krunom Svetog Rimskog carstva, da bi podigao svoj autoritet i očuvao moć i vlast. Žak Le Gof, u svom delu „Srednjovekovna civilizacija Zapadne Evrope“, smatra da je Lav III imao nameru da preko Karla Velikog (inače revnosnog borca za jeretičko filioque) iskoristi da bi „uspostavio primat rimskog pontifeksa nad celom Crkvom“. Austrijski sociolog Hanes Hafbauer, u svojoj studiji „Proširenje Evropske Unije na Istok. Od Drang nach Osten do periferije EU integracije“, ističe da je Karlo Veliki svoje carstvo „shvatao kao vaskrs Imperium Romanum, a njegovi podanici su ga zvali Pater Europae“.

Dakle, rimski papa je ustao protiv jedinstva Rimskog carstva i vasilevsa u Konstantinopolju, uzurpatora Karla Velikog proglasio za cara Rimske imperije i državu predaka Nemaca i Francuza proglasio „Evropom“. Zar je slučajno da se kao „Dan Evrope“ u današnjoj Evropskoj Uniji slavi dan krunisanja Karla Velikog u Ahenu, i da se onima koji su doprineli „evro–integrisanju“ dodeljuje nagrada „Karlo Veliki“ (koju je, između ostalog, primio i Bil Klinton)? Zar je onda slučajno što je potomak Karlovih nastavljača, Habzburga, Oto fon Habzburg, jasno govorio da „posedujemo evropski simbol koji podjednako pripada svim narodima, a to je kruna Sv. rimskog carstva u kojoj je otelotvorena tradicija Karla Velikog, vladara ujedinjenog Zapada“?       I zar je slučajno što italijanski evrointegrativac Romano Prodi tvrdio da su „Evropljani tragali za jedinstvom koje je izgubljeno i nikad povraćeno posle pada velike imperije Karla Velikog“?

Zapamtimo: „Kao evropska kultura u striktnom smislu reči podrazumeva se, naime, germano–romanski kulturni konstrukt, dok se vizantijska, tj. grčko–slovenska sinteza marginalizuje i povlači iz evropskog značenja“ (Miloš Knežević). Naravno, jasno je zbog čega je onda Vizantija, kako uočava Ernest Benu, razvoj Zapada posmatrala kao zajedničku pobunu rimskog biskupa i zapadnih varvarskih kraljeva, koji jedni drugima daju pozicije vlasti i pravne titule na koje nemaju legitimno pravo.

EVROPSKA UNIJA: SAVEZ VAŠINGTONA I VATIKANA

Suština današnje Evropske Unije jeste u tome da se ona predstavlja kao prava i potpuna Evropa, Evropa osim koje druge nema. U stvari, kako je to zapazio još knez Nikolaj Trubeckoj, u svojoj knjizi „Evropa i čovečanstvo“, Romanogermani su svoju civilizaciju proglasili najboljom, najvišom i jedinom dostojnom čoveka, i počeli tu i takvu civilizaciju (nazvanu „Evropa“). Kao što pokazuje Hanes Hofbauer, u svojoj studiji o proširenju EU na Istok, romanogermanska evropeizacija leži u osnovi savremene ideje stvaranja Evropske Unije. U stvari, Evropska Unija kakvu danas znamo nastaje na osnovu velikog sporazuma između Sjedinjenih Američkih Država i Vatikana, postignutog krajem Drugog svetskog rata, kada Ruzveltova Amerika dobija pristanak pape Pija XII da Vatikan napusti podršku Silama osovine zarad sporazuma sa Vašingtonom. Bela kuća se obavezuje da će gledati kroz prste rimokatoličkim klerofašistima i kleronacistima i da će nastaviti osovinsku borbu protiv boljševizma, a Vatikan obećava svesrdnu pomoć Beloj kući u amerikanizaciji evropskih integracija posle Drugog svetskog rata. Izvrsnu studiju o tome napisala je, na osnovu arhivske građe, Ani Lakroa Riz, francuska istoričarka (A. L. Riz: „Vatikan, Evropa i Rajh od I svetskog rata do Hladnog rata, Službeni glasnik, Beograd 2006.) Iz knjige saznajemo da se papa Pije odlučno angažovao u zaustavljanju procesa denacifikacije u Nemačkoj, jer je to, navodno, „osveta“. Od Poljaka, rimokatolika, tražio je da oproste Nemcima, što treba da učine i drugi narodi koje je Hitlerova čizma gazila: „Iako su ti narodi za vreme rata pretrpeli od Nemačke surove i teške jade, oni treba da budu velikodušni, da zaborave prošlost i da vam, isto kao i ostatku Evrope i čovečanstva, pruže nadu u jedno bolje sutra, obeleženo ljubavlju“. Poznati štićenik pape Pija XII, monsinjor Hudal, pronacistički „vođa nemačke katoličke zajednice u Rimu“, nedvosmisleno je podržavao Hitlera u borbi protiv boljševizma, zbog čega je dobio pohvale od samog Alfreda Rozenberga. U posthumno objavljenom dnevniku, pod naslovom „Životna ispovest jednog ostarelog biskupa“, Hudal se divio nemačkom narodu u borbi protiv boljševizma i zahvaljivao Bogu što mu je omogućio da nabavi lažne legitimacije uz pomoć kojih su nacisti bežali u „srećnije zemlje“ (izraz samog Hudala). Dotični štićenik je spasao, davši mu pasoš Crvenog krsta, i Franca Štangla, upravnika logora u Sobiboru i Treblinki. U poslu je bio i monsinjor Munh, nemačko–američki biskup, rođen u Viskonsinu, koji je bio „sveštenik američkih okupacionih snaga“ u Nemačkoj. Uz pomoć Vatikana, Amerikanci su obnovili rad nemačkih demohrišćanskih partija, i angažovali kao državnike nove Nemačke (koja će postati „pogonska sila“ Evropske unije) rimokatoličke političare, od kojih su neki svojevremeno podržali i naciste, među kojima su se isticali ljudi poput Konrada Adenauera, gradonačelnika Kelna, Golbaha, gradonačelnika Minhena, Zibekea, gradonačelnika Marburga, itd. To je bila dragocena pomoć Vašingtonu.

BEDEM PREMA RUSIJI

General vojske SAD, Dvajt Ajzenhauer, posetio je papu Pija XII i izrazio želju da Amerika svoju politiku u Nemačkoj izgradi na saradnji s Vatikanom, čime se ispunio papin plan: „rehristijanizacija nemačkih masa, učešće katolika u političkom životu, konsolidacija onoga što je ostalo od nemačkog organizma, koga je Vatikan smatrao bedemom pred sovjetskim prodorom, i odbrana jedinstva Nemačke“.

Čuveni obaveštajac Huver dolazi kod pape Pija XII 1946. i 1947, po zaduženju bankara sa Vol Strita, da se raspita o mogućnostima ulaganja u nemačku privredu. Zatim je učinjeno sve da se stvori mit o tobožnjem otporu rimokatoličkih biskupa Hitlerovoj politici. Nemačka nije ostala dužna: recimo, oko 1965. isplaćivala je Vatikanu trista miliona dolara godišnje, u znak zahvalnosti.

Papa je radio na ujedinjenju Evrope pod američkim protektoratom. Ruska istoričarka Ana Filimonova kaže: „U posleratnom periodu Pije XII nastojao je da konsiluduju katoličku Evropu kao protivtežu komunističkom sistemu, putem ujedinjavanja zemalja – agresora (iz Drugog svetskog rata, nap. V. D.) sa drugim evropskim zemljama u raznim savezima. Nije slučajno dogovor o Evropskom ekonomskom savezu bio potpisan u Rimu 25. marta 1957, s blagoslovom pape Pija XII. Štaviše, pontifeks je u Vatikanu sabrao mnogo uglednih ekonomista, koji su razradili program ekonomskog razvoja, čija je glavna tačka bila široka ekspanzija ekonomije katoličkih zemalja. Papina inicijativa naišla je na podršku u SAD: predsednik Truman i dva najveća autoriteta američke politike –  Dales i Dejvid Rokfeler izrazili su spremnost da učestvuju u finansiranju pomenutog projekta i odobrili su ideju kombinovanja religije i politike“.

Sredinom osamdesetih godina XX veka, papa Ivan Pavao II i predsednik SAD Regan nastavili su saradnju u oblasti „evroatlantskih integracija“: dogovarali su rušenje komunizma u Istočnoj Evropi. Rušenje komunizma podrazumevalo je i razaranje Jugoslavije, u kojoj su Srbi živeli sa nadom da će moći da sačuvaju državu koja ih je, prvi put u istoriji, objedinila.

Evropska Unija je, već poodavno, totalitarni projekat, koji državama i narodima oduzima slobodu. Nije slučajno: vidimo kako je nastala. Ostavimo po strani činjenicu da, danas i ovde, masonski Brisel ipak više sluša masonski Vašington nego papsku državu. Ali, Vatikan JESTE država, i, mada briselska vrhuška radi sve što može na potiskivanju bilo kakvog hrišćanstva iz Evropske unije, ipak se papina reč sluša, a Vatikan, Vašington i Brisel se udružuju kad se treba boriti protiv zajedničkog neprijatelja – pre svega, pravoslavnog Istoka.

 UNIJA NEKAD I SAD

Ako je tako, šta onda Evropska Unija ostavlja državama i narodima? Privid slobode i različitosti. A to i jeste sekularna verzija unije sa papskim Rimom. Jer, Unija je uvek bila: priznaj papu, a zadrži svoje obrede i običaje. Dovoljno je pogledati dokument Unije u Brestu (1595.), koji su potpisali negda pravoslavni jerarsi. Oni zahtevaju da sva bogosluženja i Sv. Tajne zadrže svoje „pravoslavne forme“: pričešćivanje treba obavljati pod oba vida (hleba i vina), krštenje mora ostati isto, ne prihvata se učenje o čistilištu, niti litije posvećene specifično rimskom obredu poklonenja Telu Hristovom (Corpus Christi.) Sveštenici moraju da se žene, Rusi i Grci se biraju za vladike, pravoslavne litije se i dalje vrše. Novi kalendar se usvaja, ali da Pashalija ostane pravoslavna. A zašto sve? Bivši pravoslavni episkopi vele: „Sve ove stvari potpisasmo, želeći sveto jedinstvo u proslavljanju Božjeg Imena zbog mira Svete Crkve Hristove“. Sve je, kod unijata, „isto“ – samo je papa glava Crkve, a ne Hristos. Sve je „isto“, samo će blagodat Božja odstupiti od izdajnika vere…

PRIMER IZ ISTORIJE VIZANTIJE

Prosto je zapanjujuće koliko se istorija ponavlja, i koliko naši evrounijati–ekumenisti to ne vide (ili neće da vide.) Uvek je Pravoslavlje trebalo podrediti zemaljskim interesima – jer, zaboga, to „nije ništa“, to je „sitnica“!

Tako je potpisnik Lionske unije, Mihail Paleolog, u 13. veku, po rečima Georgija Pahimera, ovako ubeđivao episkope Vizantije da uniju prihvate: „Sva stvar sjedinjenja s Rimskom crkvom sastoji se samo od tri tačke: priznavanja prvenstva papi, apelacije na njegovo ime i proiznošenja njegovog imena na bogosluženju. Ako se pažljivo razmotri, sva ta preimućstva su samo prazne reči. Hoće li papa doći ovamo da predsedava drugima? Ko će od onih koji se sude hteti da plovi tamo i nazad po ogromnom morskom prostranstvu da bi samo dobio presudu od ljudi kojima je dato pravo prvenstva? Pominjati papu u našoj prvoj crkvi i u drugoj vašoj – velikoj, prilikom služenja patrijarhovog – šta je u tome protivzakonito? Zar se nisu oci blagorazumno prilagođavali okolnostima, kad je korist to zahtevala? Na to nas pobuđuje primer Samoga Boga, Koji je postao čovek i pretrpeo raspeće i smrt. Mada je Bogu bilo neprilično da na Sebe primi telo, ipak je On, po najvišem Domostroju, postao čovek; a kroz to je, uprkos onome što priliči, kroz Boga telonosca, spasenje primila sva vaseljena. Tako je čudesan Domostroj! Ako i mi, kroz blagorazumnu ikonomiju (snishođenje), izbegnemo opasnost koja nam preti, to ne samo da nam se neće uzeti za greh, nego će poslužiti kao dokaz da umemo da postižemo svoje ciljeve“.

Emisari cara Mihaila potpisali su 1274. godine Lionsku uniju iz političkih razloga – vasilevs je hteo da izbegne sukobe s Latinima, koji su dugo držali carstvo Romeja pod okupacijom. Mihail Paleolog je tvrdio da je jedini cilj njegov da „izbegne krvave ratove“ i sačuva svoje podanike od prolivanja krvi (mir, kao i uvek – mir, brate, mir! Give peace a chanse!)

Međutim, nastala je velika pometnja i podela u narodu Božjem. Po rečima Pahimera, od kada je potpisana Lionska unija, „crkveni poslovi dođoše do potpunog haosa; ljudi se počeše tuđiti jedan od drugoga, i, mada su jedni želeli opštenje na Božanskim sabranjima, drugi su govorili: „Ne dodirni, ne opipaj“, i otuđenje se prostiralo dotle da nisu hteli ni iz iste posude da piju, ni da uzajamno razgovaraju. Podela se svakodnevno uvećavala, i s kim je neko juče razgovarao, sutradan se od njega odvraćao“.

Sam car je počeo da goni protivnike unije, da ih hapsi i da im oduzima imanja. Dovodi na patrijaršijski presto latinomudrujućeg Jovana Veka. Na Svetoj Gori revnitelji Predanja trpe progone. Hrabri ispovednici se susprotstavljaju caru. Kada je pred cara stao Sveti Teolipt Filadelfijski, i kad ga je car pitao zašto ga ovaj podvižnik osuđuje, Teolipt mu je odgovorio da to čini jer car izvrće Sveto Pismo, na šta je imperator odgovorio: „Sveto Pismo! Svešteni smo – mi“ (misleći na sebe)! Zatim je Sveti Teolipt pretučen.

Ali, šta je Mihail Paleolog postigao? Ništa. Papa Martin Četvrti se razočarao u vasilevsovu unijatsku politiku, isključio ga iz rimokatolicizma kao jeresijarha i zabranio svim zapadnim vladarima da s carem Istoka imaju bilo kakvo opštenje. Kad je car saznao za to, sprečio je đakona da pomene papu na Liturgiji, i s gorčinom rekao: „Eto šta sam dobio šta sam i tražio mir s Latinima i ratovao protiv svojih bližnjih“. Uskoro je Paleolog skončao i sahranjen je bez carskih počasti. A sve je počelo od priče o miru i „evropskim integracijama“. Srednjovekovnim, doduše, i to posle Četvrtog križarskog rata, kada je Vizantiji zaista bio neophodan predah od ratovanja s Latinima. Ali, Sveti Grigorije Bogoslov je govorio da je mir koji odvaja od Boga opasniji od rata.

EKUMENIZAM I „EU INTEGRACIJE“

Početkom XXI veka, Evropa je videla usvajanje „Ekumenske povelje“, koju su potpisale gotovo sve Pomesne Pravoslavne Crkve, protestantske, anglikanske, starokatoličke i druge grupacije, kao i Savet evropskih biskupskih konferencija. „Ekumenska povelja“ sastoji se od tri dela: „Verujemo u jednu Svetu, Sabornu i Apostolsku Crkvu; 2. Na putu ka vidljivom zajedništvu crkava Evrope; 3. Naša zajednička odgovornost u Evropi“.

U „Ekumenskoj povelji“ se tvrdi da potpisnice dokumenta imaju zajedničku veru: „Sa Evanđeljem Isusa Hrista, prema svedočenju Svetoga Pisma, i kao što je izraženo u vaseljenskom Nikeo–carigradskom Simvolu 381. godine mi verujemo u Trojičnoga Boga: Oca i Sina i Svetoga Duha“. U povelji se tvrdi da smo „u Svetome Pismu pozvani da ispovedamo našu zajedničku veru i da zajedno delamo u skaldu sa istinom…“ Jedan od zadataka je izražen ovakvom formulacijom: „U duhu jevanđelja, moramo zajedno preispitati istoriju hrišćanskih Crkava, koja je obeležena mnogim blagotvornim iskustvima, ali i raskolima, neprijateljstvima, pa čak i oružanim sukobima. Ljudski greh, manjak ljubavi i česta zloupotreba vere i Crkve za političke interese ozbiljno su poljuljali ugled hrišćanskog svedočenja. Otuda, za hrišćane, ekumenizam počinje obnovom naših srca i sprečenošću da se pokajemo i da produbimo naš način života… Važno jeda se ovde uočavaju duhovna blaga različitih hrišćanskih predanja, da učimo jedni od drugih, i da tako primimo ove darove“.

Osnovni stav „Ekumenske povelje“ da je „zajednička molitva hrišćana srce ekumenizma“; takođe, kaže se: „Mi se obavezujemo, da se molimo jedni za druge i z hrišćansko jedinstvo; da učimo da upoznamo i poštujemo bogosluženje i druge vidove duhovnog života koji se praktikuju kod drugih Crkava, da stremimo prema cilju evharistijskog opštenja“.

U ovoj „Povelji“ najvažniji je stav da „Crkve podržavaju integraciju evropskog kontinenta“, pri čemu jedinstvo ne može opstati bez „zajedničkih vrednosti“. Sve potpisnice dokumenta nude „duhovno nasleđe hrišćanstva“ kao „sopstveni izvor nadahnuća i obogaćenja za Evropu“, što treba da bude „izvor nade za moralnost i etiku, za obrazovanje i kulturu, i za politički i privredni život. Sve „Crkve“ su dužne i „pozvane da zajedno služe u delu pomirenja među narodima i kulturama“, za šta je „mir među Crkvama važan preduslov“. Sve „Crkve“ treba da rade na „unapređivanju procesa demokratizacije u Evropi“, da rade na „mirotvorstvu“, „društvenoj pravdi“, suprotstavljanju nacionalizmu i borbi za ljudska prava, naročito prava žena.

PRIHVATLJIVOST  „EKUMENSKA POVELJE“  ZA PRAVOVERNE?

Iako zvanična EU nastoji da iz svoje svesti ukloni svaki pomen hrišćanstva, pozivajući se na svaki mogući paganizam, od antičkog do prosvetiteljskog, vrhuški evroglobalizma očito je vrlo stalo da se sve „Crkve“ postroje i disciplinuju da bi radile na ostvarivanju ciljeva evrounijatske ideologije, od integracije do ljudskih prava. Zato je naš kanonista, Željko Kotoranin, u svom tekstu „Ekumenska Povelja – Sveto predanje o njoj“, jasno rekao: „Šta znači to u Povelji da „Crkve“ podržavaju integraciju Evrope u političkom, ekonomskom, kulturnom, etičkom i obrazovnom smislu; da udružuju snage u unapređivanju procesa demokratizacije Evrope; da se suprotstavljaju svakoj vrsti nacionalizma? Da li je to u duhu politike? Jeste. To podržavanje svakovrsne integracije Evrope zahteva mir među „Crkvama“, odnosno zajedničarenje „Crkava“ bez obzira na osnovne razlike u veri, i zahteva međusobno crkveno opštenje pravoslavnih sa jereticima bez obzira na utvrđene granice crkvenog opštenja. Da li je ovakav mir u Duhu Crkve? Nije. To je čisti političko–demokratski mir. Mir je to bez Hrista. Mir je to, koji se uvodi ucenama, sankcijama, izopštenjem. Takav je mir Evropske unije i Ekumenskog pokreta. U Srpskoj Crkvi mnogi mu podlegoše. „Lude će ubiti mir njihov, a bezumne će pogubiti sreća njihova“ (Priče Sol. 1, 32). – Mir njihov, a ne Hristov, i sreća njihova, a ne blaženstvo Carstva Božijeg. Zbog povinovanja duhu vremena, zbog podržavanja jedne od političkih opcija (demokratije), zbog zalaganja za jedan projekat ujedinjenja Evrope, zbog saobražavanja eklisiologije svemu ovome, Ekumenska Povelja je potpuno neprihvatljiva za Pravoslavne. Pitamo se da li sastavljači i potpisnici njeni Crkvu smatraju političkom i kulturnom institucijom, koja se bori za ostvarivanje ne božanske, već svetovne pravde?“

POUKA ZA KRAJ

Tako je u oblasti mističkog evrounijaćenja. A u oblasti političkog (koje je, naravno, uvek povezano s mistikom)? Tu se od Srba očekuje zaborav. Da bismo postali „Europejci“, moramo da zaboravimo sve zločine Evroamerikanaca prema nama, počev od kroatopapističkih. Jer, sećajući se, nećemo stići u Evropu. Potrebna nam je i „higijena nesećanja“ (Sima Pandurović).

Baš zato se treba sećati. Recimo, ovoga.

Prva masonska loža u Vojnoj granici osnovana je 1754. godine u Glini. U njoj su bili i pravoslavni i rimokatolici. Oni su pričali o bratstvu bez obzira na konfesije. Današnja himna Hrvatske, „Lijepa naša domovino“, prvi put je izvedena 1846. godine u glinskoj pravoslavnoj crkvi. Na reči Antuna Mihanovića, komponovao ju je Glinjanin – Srbin Josif Runjanin, a otpevao ju je srbski pravoslavni hor iz ovog mesta.

Godine 1941, u srbskom pravoslavnom hramu u Glini poklano je 1200 Srba, kojima je jedan ustaša, posle tolikih godina života pod parolom „Brat je mio koje vere bio“, rekao:“Na ovo ste osuđeni 1918. godine!“

Tako je, dakle, plaćen rani srbski ekumenizam.

Dakle, pamet u glavu i Hrista u srce. Nema nikakve potrebe da žurimo u trulež Evrope koji za sebe tvrdi da je prva i poslednja Evropa. Jednu Evropsku Uniju smo imali – zvala se Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija, bila je integrisana više no što će briselska tvorevina ikad biti, imala je i svoj kulturni i privredni prostor, i komunizam i ekumenizam – i raspala se, u krvi i užasu. A zašto? Zato što je, po Svetom Nikolaju Žičkom, bila „prkos Bogu i Svetome Savi“. Hoćemo li, žureći u Evropu bez Hrista, a sa „namesnikom Hristovim“ u Rimu, opet da prkosimo Bogu i Svetom Savi? Ako hoćemo, onda je naš nestanak neminovan. I niko, pa ni Bog, Koji nam je dao slobodu da biramo, neće moći da nam pomogne i spase nas od nas samih.


Izvor: Fond Strateške Kulture

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Srbi, Evropska Unija i smrt prave Evrope

* Obavezna polja