Željko-CvijanovićNičeg spornog nema u tome da su simpatije većine nas, otkako se odmeravaju Vučić i Srbi sa Kosova i Metohije, na strani ovih drugih. Uostalom, držati stranu slabijem zaboravljeni je temelj ljudskosti, od koje su toliko bili operisani srpski mediji i hor analitičara koji su tumačili karakter Vučićeve nedeljne posete Severu. Biti uz jačeg nije za njih samo formula društvene afirmacije, taj princip oni protežu i na svoj osećaj za nacionani i državni interes. Otuda je – zato što su stranci jači – osetljivost svih tih Bakića i Blagojevića redovno veća za bilo kakav zapadni interes u Srbiji nego za i najelementarniji srpski. Otuda svoj životni kredo – „uvek uz slabije“ – Biljana Srbljanović otelovljuje podrškom LGBT svetu. Dok njeni kosovski sunarodnici ponavljaju sudbinu srednjoevropskih Jevreja iz 30-tih i 40-tih godina prošlog veka, ona zaboravlja da nam otkrije mali detalj motivacije svoje ljudskosti – kako je sva efektivna moć planete na strani LGBT sveta, jednako kao što je i protiv Srba sa Kosova. Naravno, za vrednosni kod narečenih modela srpske ološ-elite ne treba brinuti, jer on nije utemeljen na njihovom krivom odnosu prema Nebu i Zemlji, već na odnosu snaga, pa tako nije slučajno kako su oni koji danas najviše izdižu Vučićevu državničku mudrost zapravo isti oni koji su ga prošle godine u ovo doba opisivali izrazima na granici rasizma, isto kao danas Srbe sa Kosova. Jer on je onda bio slabiji, kao oni danas.

Ali simpatije su jedno, a navijanje nešto drugo. I, kao što su su veliki mediji okupljali Vučićeve navijače, tako su alternativni mahom okupljali navijače Srba sa Kosova, gde su radikalniji među njima čak pokušavali da odvažu šanse „severnjaka“ da sruše vladu. Sasvim je jasan i logički koherentan sled navijanja „vučićevaca“: ako je on pobedio, a „severnjaci“ izgubili, ako je dakle ta konfrontacija dovedena do svojih krajnjih konsekveci – manje je Kosova, manje je Srbije, upravo kako oni žele.

A kako stvari stoje sa navijačima Srba sa Kosova? Ako su oni pobedili, a Vučić izgubio, ako je konfrontacija „severnjaka“ i države dovedena do kraja, tada će biti više Kosova i više Srbije? Neće, i o tome je ovde reč. Jer, ako Vučić pokori Srbe sa Kosova, od Kosova neće ostati baš ništa; ako oni pokore njega, rezultat će opet biti isti – od Kosova neće ostati ništa. I to je ne tako komplikovana formula sa kojom patrioite moraju da računaju.

NE NA ŽIVOT I SMRT

A to znači da Srbima i sa severa i sa juga bez Srbije nema života, čak i ovako slabe Srbije, čak i Srbije koja ima veće brige od njih, čak i onakve koja im je okrenula leđa. I to Srbi sa Kosova moraju da znaju. E sad, da li to znači da oni treba da pristanu na sve što im Srbija odredi, pa makar to nešto značilo i njihov kolektivni nestanak. Ne znači, oni niti moraju niti trebaju da se saglase sa Briselskim sporazumom, oni imaju pred sobom sva sredstava ovog sveta da pritiskaju i Vučića, i Dačića, i Nikolića i treba da ih iskoriste politički umešno i mudro.

Jedino što nikako ne bi smeli je da se sa Beogradom tuku na život i smrt. Jer, ako izgube, ugasili su; ako pobede, opet su ugasili. Srećna okolnost u tom okeanu srpske kosovske nesreće je ta što slična kalkulacija važi i za srpsku vlast: mogu da pobede Srbe sa Kosova, mogu da im prekinu dotok novca, mogu i da ih pohapse, ali to je jedina njihova pobeda koju ne mogu da prežive, utoliko pre što ih sva srpska ološ-elita gura da urade upravo to i ništa drugo.

Koliko god izgledale nemoguće, državne stvari izgledaju upravo tako, sve mimo toga samo je stranačka kalkulacija. Upravo je stranačka kalkulacija da vladu treba srušiti na Kosovu, koliko god da jeste taj posao rđavo završila. Zašto? Hajde da se zapitamo kako je moguće da je najviše kritika na račun sporazuma od svih srpskih štampanih medija izrečeno u onim koje kontroliše Demokratska stranka? Da li to znači da su žuti pronašli svoju patriotsku zlatnu žicu? Da hoće da se bore za Kosovo? Možda, ali zašto, dok preko svojih novina žestoko osuđuju plan, Miki Rakić javno poziva Vučića u savez za promenu ustava? Zašto Đilas javno obećava vladi da je DS neće rušiti na Kosovu, dok negovi mediji rade upravo to. Zašto žuti, kad ih pitate, u budućoj vladi sebe vide jedino sa SNS, a ne sa patriotskim Dverima, radikalima ili Koštunicom, dok se intelektualci koje kontrolišu ubiše objašnjavajući kako je Boris Tadić mali izdajnik u odnosu na Vučića?

Evo zašto: koliko god istraživanja javnog mnenja preterivala sa popularnosti naprednjaka, Vučić jeste najpopularniji političar, i to u meri da nikakva koalicija između njega i žutih ne dolazi u obzir, utoliko pre što jedini Vučićev posao kojim se može biti do kraja zadovoljan jeste temeljno razvaljivanje žutih. Jednostavno, da bi Vučić bio mekši za budući savez sa Đilasom i Rakićem, treba najpre da bude oslabljen. Kako da bude oslabljen? Da žuti napadnu njegovo biračko telo? Ma važi! Da ga napadnu patriote? Srbi sa Kosova? To je već druga priča. I to je razlog zašto sam miting kosovskih Srba, umesto da bude formiranje, koliko god zakasnelo, patriotskog bloka oko Koštunice, dveri i radikala (niko od njih nije govorio na mitingu!) jeste bio prva tačka okupljanja „žutih patriota“. A, ne zaboravite, žuti za to imaju para, neće žaliti da ih potroše, kao što se većina ispošćenih patriota neće libiti da ih uzme.

Šta može da bude smisao tog okupljanja? Slabljenje Vučića sam već pomenuo. Drugi momenat je diskreditacija Koštunice i njegovo guranje ispod cenzusa, čime bi operacija formiranja nove političke scene u Srbiji, započeta 2008. godine, bila završena. Kome to nije jasno, nije mu jasno ništa. Kome nije jasno da žuti nemaju problem da do kraja sruše kosovsku priču za nekoliko izbornih procenata, taj o njima za sve ove godine nije naučio ništa. Kome nije jasno da su žuti, samo da bi diskreditovali naprednjačkog ministra poljoprivrede, uništili 20 odsto srpske proizvodnje mleka – a mleko je strateški proizvod, da se ne zaboravi – taj ne zna kako izgledaju bogovi kojima se žuti mole.

Naravno, ne znam da li je to razlog zbog koga Koštunica odbija čvrstu saradnju na stvaranju nekog patriotskog bloka, ali je sasvim jasno da njegova retorika, posle početnih izliva besa, ne sledi ni retoriku Srba sa Kosova, još manje onih koji veruju da je Kosovo dobra prilika za rušenje vlade.

miting-kosovo-trg-republike-tanjug-1368187645-308193

ŠTA VLADA MORA

I Srbi sa Kosova i Koštunica imaju sijaset razloga da se osećaju izdano od Vučića. Još više da Briselski sporazum smatraju pogubnim za interese Srba i Srbije. Oni su, međutim, jedini uz Ruse koji svojim ulaskom u ozbiljan dijalog sa vladom mogu Kosovo da vrate u orbitu državnog problema, budući da je svima počelo da curi kroz prste, postajući motiv i oružje unutrašnje političke borbe.

Poverenje između Srba sa Kosova i vlade duboko je narušeno, i, ako ima interes da ono bude vraćeno – a trebalo bi da ima – vlada je ta koja mora da učini prvi korak i da iznese teret te situacije. Za početak da prekine besmislenu kampanju protov „severnjaka“ u medijima koje može da kontroliše. Da izbegne svaku odbranu sporazuma argumentima koji ih konfrontraju sa Srbima sa Severa. Da otvori medije koje može za ozbiljnu debatu o najvažnijim državnim pitanjima. Da ponovo otvori vrata za formiranje ugušene patriotske jevnosti. Za to vreme kosovski Srbi imaju moralno pravo na svaki udarac i svaki pritisak na vladu, osim onog kojim bi spalili sve mostove prema njoj, potpisujući sebi smrtnu presudu.

Borba do kraja, u kojoj bi neka od strana trebalo da bude pobednik, efekte sporazuma će učiniti mnogo pogubnijim nego što su sada. Teško je reći da li bi taj povratak poverenja mogao da vodi preko ozbiljnog razgovora o fer referendumu (koji je jedno vreme bilo tema, ali nikad ozbiljna ni na jednoj strani), ili preko vladinog davanja nekih čvrstih garancija Srbima sa Kosova, ili preko nečeg trećeg. Ali šta god da to bude, bilo bi veoma dobro da u tu stvar bude umešana Moskva, kao adresa kojoj Srbi sa Kosova danas najviše veruju, kao i da bude umešan Koštunica, makar po tome što je za ovih nekoliko meseci pokazao najviše razumevanja za celinu prilika.

Naravno, ovakvo gledanje na stvari uvek može da bude napadnuto kao izneveravanje nekih važnih državnih i nacionalnih principa. Problem je, međutim, što je za poslednjih pet godina Srbija postala zemlja u kojoj se delovanjem njene ološ-elite i političke klase više ništa ne podrazumeva – ni ustav, ni granice, ni poredak, ni plata za koju ste radili mesec dana, a uskoro se neće podrazumevati ni ljudski život. Da, logično je da se ne izlazi za referendum zbog nekog pitanja koje zadire u ustav, za koji se već glasalo pre nekoliko godina, ali je njime možda moguće zaustaviti ili bar usporiti dalje političko rastakanje ustava i teritorije. Da, logično je da vlada posle takve stvari kakav je Briselski sporazum podnese ostavku, ali na izborima bi stranke te vlade pobedile i legitimisale svoj antiustavni čin, čime bi na zaista đavolji način legitimisale i sva buduća razaranja ustava i države. Da, logično je da odustajanje od državnosti nad Kosovom bude razlog za brisanje ministara iz roda ljudi, ali je problem kada taj čin radi na humanizaciji onih koji odavno nemaju nikakvo pravo da se ljudima zovu.

Otuda Srbija mnogo toga mora ispočetka, od najosnovnijih stvari. Jer, još jednom, ovde se više ne podrazumeva baš ništa, i ovde je danas u bubnju baš sve. Pa da počnemo od ljudskosti.


Izvor: Novi Standard

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Srbi sa Kosova i vlada ili rat do istrebljenja

* Obavezna polja