kostunica5Srbija u Novu 2013. godinu unosi staru i suštinsku dilemu kuda dalje. Posle 2008. godine bivši režim, kako su pojedini njegovi najviši predstavnici govorili, pokušavao je da promeni „istorijski kod srpskog naroda“ i na taj način nas približi evroatlantskoj porodici naroda. Šta se tada zapravo mislilo pod „promenom istorijskog koda“? Nema sumnje da je reč o promeni istorijske vertikale srpskog naroda, odnosno o promeni ključnih odredbi nacionalnog identiteta.

Pošto je jasno da je srpski nacionalni identitet neodvojiv od Kosova, bivši režim je u svom naumu „promene istorijskog koda“ preduzeo niz važnih koraka koji su vodili Kosovo u nezavisnost. Podsetiću ukratko na taj porazni put od prihvatanja EULEKS-a, preko traženja savetodavnog mišljenja od Međunarodnog suda pravde, sve do briselskih sporazuma.

Ali „promena istorijskog koda“ nije podrazumevala samo saučesništvo u procesu puzajećeg priznavanja Kosova, već je značila i aktivan odnos uspostavljanja novih stubova identiteta srpskog naroda. A ti novi stubovi na kojima počiva „promena istorijskog koda“ odnose se na promenu vojnog statusa, promenu državnog i ekonomskog statusa, i promenu samog duhovnog uporišta srpskog naroda. Drugim rečima, ti novi stubovi srpskog identiteta predstavljaju pristupanje NATO-u, pristupanje Evropskoj uniji i jedan suštinski novi duhovni oslonac koji bi nastao temeljnim reformisanjem predanja i ustrojstva naše Crkve njenim približavanjima zapadnim obrascima.

Kada je reč o NATO-u veoma je važno uočiti da je od 2008. godine na svakom NATO samitu išao formalni zaključak da se pozdravlja opredeljenje vlasti u Beogradu da pristupi evroatlantskoj zajednici. Bitan korak u satiranju srpske vojske i njenog prilagođavanja NATO-u bila je odluka da se ukine redovno služenje vojnog roka. Koliko se vlast u Srbiji od 2008. godine zaklinjala u Evropsku uniju kao novom stubu, ne bi trebalo uopšte ni trošiti reči.

Međutim, na majskim izborima iako je režim imao odrešene ruke da čini što god hoće, voljom naroda izabrana je nova vlast. Jedan opšti nacionalni sunovrat ili kako bi bivši režim rekao „promena istorijskog koda“, stavljen je pod znak pitanja. Nova vlast je izričito saopštila da će poštovati proglašenu vojnu neutralnost i da neće uvesti Srbiju u NATO. Ipak, najviše muke nova vlast ima sa definisanjem odnosa prema Evropskoj uniji, jer objektivno gledajući tu smo se najviše i zapetljali sa ratfikovanjem Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju.

S druge strane, dobra stvar u odnosima sa Evropskom unijom jeste činjenica da Srbija teško da će dobiti datum za pristupne pregovore u martu, odnosno junu. To može da opredeli novi put Srbije na ovom raskršću na kojem se našla. Kada Evropska unija zbog svojih unutrašnjih razloga po svemu sudeći kaže – ne – Srbiji, onda će i Srbija morati da odluči kuda dalje. Da li da sebi veže ruke i bude beskorisni satelit Evropske uniji ili će se okrenuti sebi, svojim nacionalnim i ekonomskim interesima, i proglasiti političku neutralnost.

Naravno, pitanje Kosova je neizbežno u sudbini Srbije. Ni ovakva Platforma predsednika Srbije i skupštinska Rezolucija nisu po volji Brisela i Vašingtona. Po njihovoj volji je samo politika bivšeg režima da se bude saučesnik u pravljenju nezavisnog Kosova. Zato će zapadni centri moći odbaciti i ovakvu Rezoluciju pod izgovorom da nije realna. Jer osim nezavisnosti Kosova njima ništa nije realno. Baš zato stav Srbije trebalo bi da bude da sam proces stvaranja nezavisnosti Kosova nije realan i prihvatljiv. A to u praksi ne znači ništa drugo nego zamrzavanje konflikta. Odbijanje Zapada da prihvati bilo koje kompromisno rešenje dovodi kosovsko pitanje u status zamrznutog konflikta. Ne može biti da je moralno opravdana ucena Brisela i Vašingtona da Srbija mora biti saučesnik u pravljenju nezavisnosti Kosova, a da je zamrzavanje konflikta suprotno životnim i suštinskim interesima Srbije.

Nema sumnje da će 2013. biti godina u kojoj će nas krupni problemi naterati da se opredelimo kojim putem dalje. Pred nama je pitanje da li ćemo kao narod i država pronaći put koji nam omogućava život i slobodu ili ćemo nastaviti marionetski da se

vezujemo za Brisel i Vašington. Zapravo ključno pitanje je da li će se Srbija izboriti da sa zapadnim zemljama sarađuje kao slobodna i nezavisna država ili će sebe potčiniti zapadnim interesima. To je pitanje biti ili ne biti za Srbiju.

 


Izvor: Pečat

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Srbija na raskršću

* Obavezna polja