Ovogodišnje obeležavanje godišnjice Srebrenice odvija se u znaku nesvakidašnjih pretnji i ucena. Dok član predsedništva Bosne i Hercegovine Željko Komšić sikće da „vlast u Srbiji slavi ‘genocid’ u Srebrenici“ i „priželjkuje njegovo ponavljanje“ – tipična hiperbola balkanskih političara vaspitanih u „kulturi lupetanja“ – dotle infamozni provokator Nenad Čanak zahteva da Srbija zvanično usvoji 11. juli kao dan sećanja na ono što Čanak zove „genocid u Srebrenici.“ Istovremeno, visoki zvaničnik EU za proširenje, Johanes Han, pripretio je Srbiji da za nju neće biti mesta u EU ukoliko ne prizna „srebrenički genocid“.

Dok se etar puni pretnjama i ucenama, u Memorijalnom centru u Potočarima ove godine sahranjeno je ciglo 33 žrtve „genocida,“ daleko ispod prosečnih cifara u proteklim godinama, koje su ponekad dostizale i do nekoliko stotina.

Razlog za kvantitativno sve skromnija obeležavanja nije teško dokučiti, i on je isključivo političke prirode, sa jednom izraženom matematičkom komponentom. Zvanična cifra žrtava genocida je 8,000, na području gde se u julu 1995. nalazilo najviše oko 40,000 potencijalnih žrtava. Mada je na Zidu sećanja u Potočarima uklesan broj „8,372,“ čemu znakovito slede tri tačke i izričita opomena gledaocima da broj žrtava „nije konačan“ matematika kao egzaktna nauka ipak postavlja granice dokle bi se u razvlačenju cifara moglo ići, a da se ne stigne do očiglednog apsurda.

Politički imperativ je da se spektakl u Potočarima održava svake godine, i da to traje što duže. Međutim, cifra od oko 6,500 do sada ukopanih opasno se približava osveštanom broju od oko 8,000 žrtava, bez obzira na tri tačke na Zidu sećanja koje sugerišu da bi se količina žrtava teoretski mogla uvećavati u nedogled.

Zato je prihvaćeno solomonsko rešenje, da se od sada godišnji bilans ukopavanih žrtava svede na minimum kako bi se godišnje ceremonije sa političkim efektima koji se iz toga crpu, mogle odvijati, makar i u skromnijem količinskom obimu, što duže.

Proučavajući i dokumentujući Srebrenicu, što u prvom  redu sasvim prirodno podrazumeva događaje koji su se odigrali u julu 1995, identifikovali smo dva statistički značajna uzroka ljudskih gubitaka na bošnjačkoj strani. Prvi je masovno pogubljenje ratnih zarobljenika; drugi je masovna pogibija, kao posledica legitimnih borbenih dejstava, u koloni koja je vršila oružani proboj iz enklave Srebrenica ka Tuzli.

Pri tom smo istakli i u brojnim knjigama i tekstovima dokumentovali da je po forenzičkim podacima dokazivo streljano oko 1,000 (što ne isključuje mogućnost da je bilo i neznatno više), a da je u borbama koje je vodila kolona poginulo nekoliko hiljada, približno najmanje oko 3,000 do 4,000.

Međutim, postoji još jedna važna kategorija gubitaka u enklavi, a to je od 1992. do 1995. među izbeglim stanovništvom i u redovima jedinica ABiH koje su se tamo nalazile. Ova kategorija je po svoj prilici takođe statistički značajna, ali ne pripada ni jednoj od dve napred pomenute. To se odnosi na osobe u enklavi koje su na razne načine, tokom tri godine pre jula 1995, umrle ili izgubile život. U  populaciji koja se u pojedinim delovima tog perioda penjala i do 60,000 (proleće 1993. kada je na hiljade izbeglica pod okriljem UN napustilo enklavu, dok Alija Izetbegović nije naredio da se proces iseljavanja obustavi da bi se Srebrenica mogla i dalje politički koristiti kao krizno žarište), usled nepovoljnih uslova života i čestih borbenih dejstava, prirodno je pretpostaviti da je znatan broj i pre jula 1995. morao stradati od raznih prirodnih ili nasilnih uzroka. Postavljaju se logična pitanja: imamo li načina da procenimo opseg smrtnosti u srebreničkoj enklavi u periodu pre jula 1995? Zatim, koliko god da su iznosili, gde se nalaze posmrtni ostaci tih osoba i da li se u forenzičke svrhe vode odvojeno od stradalih u julu 1995?

Srebrenica, Potočari 2019, Izvor BBC-Foto: Vladimir Živojinović

Pošto zvaničnih statistika za period od maja 1992. kada su bošnjačke snage zauzele Srebrenicu do jula 1995. kada su je srpske snage osvojile – nema, a mesta gde su te osobe mogle biti ukopane nisu poznata niti kao takva obeležena, najrelevantniji izvori podataka kojima raspolažemo nalaze se u dvema knjigama koje je objavila bošnjačka strana. Prva je objavljena pod imenom Nasera Orića, „Srebrenica svjedoči i optužuje“ (1994.) a autor druge, „Naser, od Gazimestana do Haga i nazad“ (2013), je Avdo Huseinović. Podaci iz ovih knjiga o smrtnosti, koje ćemo ukratko prikazati, sa pravnog  stanovišta krajnje su relevantni i mogu imati snagu dokaza zato što predstavljaju svedočenje protiv interesa. Naser Orić, ili autor koji se iza njegovog imena krije, 1994. nije bio obavešten o tome šta je bilo isplanirano za sledeću godinu i da će svi dotadašnji ljudski posmrtni ostaci biti mobilisani u prilog narativu o genocidu. Propagandni narativ do tada odnosio se na mučeništvo srebreničke enklave, čije su stanovnike Srbi ubijali gde god su stigli. Pošto se do jula 1995. enklava nije nalazila pod srpskom kontrolom, prevremeno naglašavanje genocida u tom periodu delovalo bi nerealno.

Na stranama 211 – 244 Orićeve knjige nalazi se spisak „poginulih građana u toku rata prema evidenciji komisije za praćenje ratnih stradanja.“ Za pitanje koje mi postavljamo bitna je činjenica da se na spisku nalaze imena i prezimena 1,333 lica, uglavnom muškaraca ali i žena, sa datumom i mestom rođenja i datumom i mestom pogibije. S obzirom na to da su se na području Srebrenice neprekidno odvijala ratna dejstva, navedena cifra poginulih je realna. Nebitno je što se poginuli prikazuju kao „građani“ a ne, kao što je verovatnije, pripadnici vojne formacije u enklavi. Jezgro istine u knjizi Nasera Orića je to da je broj, koji on navodi, pozamašan a to sugeriše da bi se negde na teritoriji tadašnje srebreničke enklave morala nalaziti i njihova grobna mesta. Gde su ta mesta? Šta je bilo sa njihovim posmrtnim ostacima? Da li su ekhumirani i pokopani u Memorijalnom centru kao žrtve „genocida“ u julu 1995? Ovo je legitimno pitanje na koje srpska strana i međunarodna javnost imaju puno pravo da zahtevaju zadovoljavajući odgovor.

Drugi izvor podataka je Huseinovićeva knjiga, objavljena 2013. Ne moramo se upuštati preterano u motiv koji knjigu inspiriše, a to je  na prvom mestu izgradnja Orićevog kulta. Dovoljno je da u svom nastojanju da Orića prikaže kao legendarnu ličnost autor (ili priređivač, pošto se u tekstu ekstensivno navode Orićeve beleške) očigledno nije vodio računa o implikacijama podataka koje iznosi po širu sliku o srebreničkim događajima, niti o mogućnosti da bi se time mogla otvoriti i neka nezgodna pitanja.

Da vidimo šta Huseinović iznosi o ljudskim gubicima u enklavi otprilike između maja 1992. i jula 1995, dakle pre zvanično proglašenog „genocida.“

Strana 59: 17. april do 8. maja 1992, 30 ubijenih muslimana Strana 59: u selu Hranča, 17  ubijenih muslimana Strana 61: 9. maj 1992, 68  ubijenih muslimana Strana 63: 10. maj 1992, 350 ubijenih muslimana Strana 64: 10 maj 1992, Suha, 38 ubijenih muslimana Strana 65: od maja do jula 1992, pobijeno 60 civila muslimana Strana 66: 20 maja 1992, 32  ubijena muslimana Strana 66: 20 maj 1992, 8  ubijenih muslimana Strana 68: udruženje „Porodice žrtava Vlasenice 1992 – 1995“ tvrdi da je u logoru Sušica ubijeno 1,600 muslimana Strana 75: 1993 srpski avioni ubili 18 civila Strana 77: početak 1993, „civili masovno ginuli“ Strana 104: 16. januara 1993, Muslimani vojnici i civili prilikom zauzimanja Jezera pretrpeli „strašne“ gubitke Strana 104: 9. decembra 1992 stradalo 66 muslimanskih vojnika Strane 108-109: 17. februara 1995, Podrinjski muslimanski odred pretrpeo „velike gubitke“ Strana 116: veliki gubici među civilima zbog bolesti i gladi Strana 120: 13.marta 1993. u Cerskoj ubijeno 849 muslimana Strana 122: umiranje od gladi u potrazi za hranom Strana 125: 12. aprila 1993. na igralištu u Srebrenici ubijeno oko 80 civila Strana 133: između 1992. i 1993. „poginulo je više od 2,000 ljudi, najvećim dijelom vojnika“

I ovaj kratak izvod iz knjige dovoljan je za zaključak da se bez pouzdanog mehanizma za  razlikovanje između smrtnih ishoda koji su nastali pre i posle 11. jula 1995. godine, stiču svi uslovi za lažno prikazivanje osoba koje su ranije poginule u ratnim dejstvima ili preminule na neki drugi način, a koje se sada zvanično vode kao zarobljenici pogubljeni posle zauzimanja Srebrenice, pa prema tome kao „žrtve genocida.“

„Zid sećanja“ u Srebrenici

Međutim, takav mehanizam uopšte ne postoji.

Ipak, utvrdili smo, koristeći podatke strane kojoj ne odgovara da ih iznosi i priznaje, da je pre jula 1995. na teritoriji enklave Srebrenica moralo biti na hiljade mrtvih koji se ne mogu svrstati među žrtve navodnog „genocida,“ posle zauzimanja enklave od strane srpskih snaga.

Da li njihovi posmrtni ostaci predstavljaju jezgro takozvanih „sekundarnih grobnica“ u koje su jeseni 1995. srpske snage navodno izmestile leševe streljanih zarobljenika da bi, kako se u zvaničnoj verziji tvrdi, „prikrili tragove zločina“? Kako možemo biti sigurni da ostaci tih ranije poginulih osoba (kao ni poginulih iz kolone u proboju) nisu završili u Memorijalnom centru u Potočarima i da tamo nisu ukopani sa lažnim predzankom žrtava genocidnog streljanja?

Značajno je da od kada je krajem 1995. bila lansirana druga, genocidna srebrenička priča, ovoj prvoj, koja se odnosi smrtnost pre jula 1995, gubi se svaki trag. Niko je više (osim fragmentarno i bez fokusirane analize) i ne pominje, niti se iko bavi postavljanjem očiglednih i logičnih pitanja koja iz nje proističu. Ali problem jeste baš u tome što evidentne implikacije prve priče, barem sve dok ne budemo dobili zadovoljavajuće odgovore, najozbiljnije dovode u pitanje kredibilitet one druge.


Izvor: Srpski stav

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Srebrenica 2019 ili gde su nestala tela?

* Obavezna polja