Dragan 21Један од основних разлога садашњег политичког једноумља у Србији нису само контролисани медији већ и недостатак озбиљног опозиционог концепта који би одговорним националним приступом и аргументованом критиком константно указивао на све промашаје власти и користио их за освајање политичког простора. Просто је невероватно да, уз сво зло које чини сопственом народу, садашња власт прави толико политичких пропуста и промашаја, а да реакција у бирачком телу буде једино повећање бирачке апстиненције, које ствара илузију повећања рејтинга СНС-а, будући да он има инфраструктуру за дисциплиновање бирачког тела.

У таквој ситуацији чак и појам „опозиција“ губи уобичајени смисао јер ако Александар Вучић и Ивица Дачић као симболи власти остварују програмске циљеве Чедомира Јовановића и Весне Пешић, као симбола некакве опозиције, онда је јасно зашто Србија иде путем у сопствену пропаст. Зато што сви они спроводе један исти, евро-атлански, концепт који је, нема сумње, погубан по Србију, а са друге стране нема јасног одговора.

Ових дана у Србији се догодило нешто што указује да се на том пољу ситуација мења и да напокон почиње профилисање концепта којим ће се права, антирежимска, опозиција супроставити евро-атланском сахрањивању Србије. Ради се о ауторском тексту Војислава Коштунице „Србија између еврофанатизма и политичке неутралности“ објављеног у београдском „Недељнику“ и сјајног текста Бошка Обрадовића, једног од лидера Двери, кратког назива „Одговор Војиславу Коштуници“ којим је још увек стидљиво, али довољно јасно, најавио да Двери будућност Србије виде у евроазијским интеграцијама.

Пре него се позабавимо и једним и другим текстом и тиме шта они симболизују у овом тренутку, желим да истакнем да су Двери и ДСС две најозбиљније опозиционе странке националног усмерења, а да се СРС одлучила да релативно пасивизирана ишчекује повратак Војислава Шешеља из хашког казамата. До тада, евидентно је да ова странка неће имати неопходну политичку тежину.

dss-dveri

Као парламентарна странка ДСС свакако има јаче инструменте деловања, али очигледно је да странка преживљава кризу идентитета условљену неодлучношћу и спорошћу њеног лидера да се одреди према веома јасним догађањима у Србији од последњих избора наовамо. Као човек који за Коштуницу гласа од када се одвојио од ДС-а, дајем себи за право да кажем како је његово дозирано „опозиционирање“ у овом периоду давало Вучићу ветар у леђа готово исто онолико колико и западни фактор. Надам се да је сјајна манифестација у Сава-центру, којом је ДСС најавио кампању против излазка на Тачи-Дачићеве изборе, увод у оштрије и ангажованије опозиционо деловање. Но, то није тема овог текста.

Овде ћемо се позабавити концептом „политичке неутралности“ који је Коштуница прокламовао након напуштања своје про-европске оријентације и који Србију види као у свему неутралну земљу слободну да самостално бира свој пут, при чему интересе других, па и оних моћних, прима к знању али се много на њих не обазире.

Овом концепту не може се ништа озбиљније приговорити, осим да је у садашњим условима једноставно неостварив. Ако је икада и био остварив било је то непосредно после пето-октобарског пуча када је Србија била довољно далеко од Запада, а Запад имао одређени респект за човека који је успео оно што његови плаћеници годинама нису могли – да сруши Милошевића. Али, тада је Коштуница веровао у западну демократију и европску идеју, па је та прилика (понављам, ако је и постојала!) заувек пропуштена. Његово вајкање да је Европа преварила и нас и њега, кога има и у поменутом тексту у „Недељнику“, слаба је утеха њему, а нама никаква.

Уосталом, основни проблем са Коштуницом увек је и био, што је као политичар готово увек радио праве ствари, али готово никада у правом тренутку.

Евидентно је да се та пракса наставила и са концептом „политичке неутралности“ на коме лидер ДСС-а инсистира, упркос хладном пријему ове идеје у бирачком телу. Тако је и његов текст у „Недељнику“ посвећен изношењу предности које би позиција политичке неутралности имала за Србију и критици садашњег стања, али без јасне идеје како да се она оствари. Потпуно игноришући степен имплементираности евро-атлантизма у све друштвене и државне поре, он у том тексту политичку неутралност посматра као некакав свети грал који ће, када до њега дођемо, одагнати већину невоља које нам је приредила евро-атлантска линија кретања.

Zoran-Đinđić-i-Vojislav-Koštunica-dok-su-se-zajedno-borili-za-promene-610x225

Питање је само где је тај грал? По њему, он је у свести грађана који морају сазрети и прихватити спасоносни концепт „политичке неутралности“ који су до сада у два наврата јасно одбацили на изборима. Да ли је тако нешто могуће у данашњој Србији? Није, наравно!

Да ли постоји макар и један показатељ који би указивао да је број поборника идеје „политичке неутралности“ данас већи него у време њене промоције? Ко је све од интелектуалаца који подржавају националну димензију Коштуничине политике јавно подржао ову идеју?  И да ли ли је данас, у време агресивног глобалистичког прекрајања света, принцип „политичке неутралности“ уопште могућ било где? Одговори на ова, али и друга питања на ову тему, не иду баш у прилог концепту „политичке неутралности“.

На ово се надовезује, без икакве смисаоне потребе, у текст убачена Коштуничина опаска о некаквој „петооктобарској победи“. И то је, изгледа, посебно „изиритирало“ Обрадовића. С разлогом! Јер, после свега што нам се догодило после тог несрећног петог октобра, о победи могу говорити само они које сам Коштуница, с разлогом, назива евро-фанатицима.

Ако се ово изузме, сам текст је, иначе, веома квалитетна анализа садашњег стања и узрока који су до њега довели и ту Коштуница делује много убедљивије и јасније него када о истим стварима прича у живим емисијама.

Па, ипак, чини ми се да ће овај Коштуничин текст бити упамћен пре свега по томе што је инспирисао сјајан политички одговор младог Обрадовића. Васпитано и одмерено, али јасно и бескомпромисно Обрадовић, у тексту јасног назива „Одговор Војиславу Коштуници“, указаје на бесперспективност концепта „политичке неутралности“, потребу раскида са пето-октобарским фетишима и окретања истинским националним вредностима. Оно што је посебно битно, јесте јасна порука да странка којој припада будућност Србије види у евроазијским интеграцијама.

Дакле, Двери су напокон повукле концепцијску линију разграничења и ставиле до знања да концепт „политичке неутралности“ не може бити платформа некаквог будућег опозиционог блока. С разлогом.

Obradovic-i-Kostunica1

Нема никакве дилеме да политичка неутралност овако како је види Коштуница представља један пројекат који нема шансе да заживи у данашњој Србији чак и случају значајнијег геостратешког слабљења евро-атлантизма. Како сам о односу српског бирачког тела према овом концепту напред говорио, овде ћу навести неколико стратешких разлога.

Пре свега, евидентно је да када Коштуница говори о политичкој неутралности он пренебрегава да је она немогућа без привредне, економске, енергетске или финансијске неутралности, односно самосталности. Шта од тога има Србија данас? Какву политичку неутралност може имати земља која је своје природне ресурсе већ распродала западном корпоративном капиталу, чије новчане токове контролишу филијале глобалистичког банкарског система, а степен задужености привреде и становништва вртоглаво расте?!

Друго, евро-атлантске структуре су изградиле чврста политичка упоришта у постојећим странкама и НВО које се директно или индиректно (кроз разне програме и субвенције) финансирају из њихових фондова, кроз уходане системе. Без демонтирања тих система, наравно, нема говора о било каквој неутралности, а они су директно уткани у постојеће привредне и новчане токове са Западом.

Треће, евро-атлантски процеси данас, део су глобалистичког прекрајања света и веровати да ће Империја статус освојене територије препустити само вољи бирачког тела, иза које не стоји нека друга сила, показује или непознавање праве природе и методологије глобализма или нешто друго.

Чак и обичан човек, на својој кожи, јасно осећа да је Србија земља у дубоком вазалном статусу на свим нивоима, те да је тај процес далеко одмакао у сваком смислу. Српски народ је на изборима радио оно што је могао и у пар наврата гласао за оне који су га, по преузимању власти, преварили. Преварили су и Коштуницу (Николић као последњи пример) па је његово веровање да се само кроз изборни процес може остварити „политичка неутралност“ утолико чудније.

Но, ако он и верује у тако нешто, очигледно је да то веровање не успева да пренесе народу, јер нема другог објашњења за то да убедљива већина грађана не жели у ЕУ, посебноне  по цену Космета, да подржава Коштуничин национални приступ политици, а да ДСС лоше пролази на изборима.

eu-ne-hvala

Грађани Србије осећају да су притиснути великом силом и издајом и јасно им је да у овом тренутку промене не могу извршити сами, без неке друге силе која стоји иза њихове воље да очувају своју територију, веру и национални идентитет. Та сила, данас, може бити само Русија, односно процес евроазијских интеграција који је иницирала. Само њена економска и енергетска снага може обезбедити преживљавање посрнуле српске економије, само њена војна снага може гарантовати да се неће поновити „Милосрдни Анђео“ у тренутку када Србија скрене са погибељног европског пута. Народ зна да неутралност не штити од крстарећих пројектила и бомбардера, али С-300 штити и те како!

Отуда се на јачање Путинове Русије у Србији гледа са толико љубави и наде. Хемија која се створила између претходног руског амбасадора, господина Александра Конузина, и српских грађана, након његове реченице „Има ли Срба у овој дворани“  најбоља је манифестација онога шта Срби очекују од Русије, али и нераскидивих веза које неће моћи покидати ни садашњи властодршци ни западни плаћеници попут Вејводе, Прибићевића, Лихтове и осталих.

Оно што је недостајало јесте политичка опција која ће отворено и јасно стати иза процеса евроазијских интеграција и то поставити као темељ своје политике у односу на геополитичку будућност Србије. Изгледа да Обрадовићев „Одговор Војиславу Коштуници“ најављује да Двери крећу овим путем. И то је добра вест за Србе и Србију. Мада, још боља вест била би и Коштуничино јаче отварање за ову идеју.

Проширена верзија текста објављеног на сајту покрета „Евроазијска Србија“


Извор: ЦЕОПОМ-Истина

Оставите коментар

Оставите коментар на Српска опозиција и евроазијске интеграције

* Обавезна поља