alek-vucic-620x330Идеолошка позиција Вучићеве економске политике, ако о било каквој идеологији у Србији још увек може бити речи, је јасна. Тржиште, конкуренција, приватизација, то су водеће пароле у његовим изјавама и интервјуима, када је о економији реч. Вучић ни не крије да му је страно и неприхватљиво све што „заудара“ на социјализам и самоуправљање. Последњих неколико месеци више пута је демонстрирао антисоцијалистичку мржњу и гађење. Приликом посете Шредера рекао је: „Србија се неће плашити да буде пријатељ Немачке, а то значи испуњавање својих тешких спољнополитичких и унутрашњих обавеза, спровођење тешких реформи и излечење од социјалистичког самоуправљања, како бисмо направили модерну државу тржишне економије“.  Затим, поводом оправданих прозивки зашто није расписан конкурс за „Београд на води“, узвикнуо је: „Па какав то свет хоћемо да правимо? Хоћемо ли у социјалистичко самоуправљање да се вратимо? Ја нећу!“ Даље, у једном гостовању на РТС-у, говорећи о „реформским законима“, нагласио је да „морамо да заборавимо на социјализам и социјалистичко самоуправљање“. На крају, поводом Закона о раду: „Ми идемо у Европску унију. Ово је закон који подржава ЕУ. Ако нећете да правимо здрав систем, онда нам кажите то, да хоћемо да имамо социјалистичко управљање и да истерамо инвеститоре. Ако хоћете такав систем, нека то ради неко други, ја у томе нећу да учествујем“.

Овакве Вучићеве антисоцијалистичке тираде нису ништа нелогично. „Напредњаци“ се ионако никада нису експлицитно позивали на „социјализам“, „социјалну правду“ и „раднике“. Њихов политички маркетинг у предизборним кампањама, којим су привлачили и још увек, на жалост, привлаче дезоријентисане губитнике транзиције, вртео се, у идеолошком смислу, око разводњенијих и површнијих фраза које иначе (декларативно) заступа свака странка: „борба против криминала и корупције“, „поштена и успешна Србија“ итд. Тако се они с почетка позиционирају као странка политичког центра, али имајућу у виду  милитантну (нео)либералну реторику њеног лидера, показују изразиту склоност ка економској десници.

Међутим, како стоји ствар са номиналном српском „левицом“, са онима који у називу својих странака, програмима и бар предизборним наступима, изричито спомињу и пропагирају „социјализам“, „социјалну правду“ и „радничка права“? Реч је, наравно, о „Социјалистичкој партији Србије“ и „Покрету социјалиста“, односно њиховим лидерима Дачићу и Вулину. Изгледа да овде, најблаже речено, ствари уопште нису јасне и логичне. Први проблем и потешкоћа се јавља у томе да су ово странке које верно и предано учествују у власти заједно са „десно-центрираном“ СНС, која у владајућој коалицији има изразиту доминацију, а њен лидер, и председник Владе, тоталну супремацију. Према њима и његовој моћи и „величини“ се српски „социјалисти“ понашају као нескривени патуљци и потрчци, у непрестаном страху и опрезу да не противрече и не узнемире свог моћног господара који би њихову послугу могао да замени неком другом. Зато, да би се преком и опасном господару умилили, један лидер српских „социјалиста“  у слободно време изиграва дворску луду, и пева (му) на увце, а други са њим игра шах. Таква сервилност и (само)понижење не могу да не изазову презир и гнушање. Зарад комада власти и њој пратећих привилегија који је за „СПС“ све мањи, а за „Покрет социјалиста“ вероватно позамашан с обзиром на минорно гласачко тело ове странке, они су спремни да згазе и буквално пљуну на своје име, програм, и све оно што су причали и заступали током предизборних кампања. У том погледу чини се да од „СПС“-а и „ПС“-а, односно Дачића и Вулина, нема мизернијих странака и појединаца на нашој политичкој сцени, са мањим степеном части, достојанства и самопоштовања. Ови српски „социјалисти“ су увелико дотакли своје политичко и морално дно. И одлучно и незадрживо се стрмоглављују ка дну дна.

Тако се странка која себе назива „социјалистичком“ „истакла“ тиме да је преспавала читаву расправу и трзавице (какве-такве) око доношења антирадничког „Закона о раду“, дакле, тамо где је по природи ствари, требало да има значајно учешће. Али у Србији ствари одавно нису политички природне и нормалне. „СПС“ је, само вече уочи усвајања овог и закона о ПИО у Скупштини, тек кратко промрмљао кроз сан да је његово председништво одлучило да подржи пакет „реформских закона“ које је Влада упутила Скупштини на усвајање. И то је све што смо од њега чули тим поводом. Али зато његов лидер Ивица Дачић није пропустио да у својим изјавама каже шта заиста мисли о имену и програму своје странке. Говорећи о предстојећем конгресу странке, рекао је да то мора да буде „конгрес промена“ како „СПС“ не би био „музеј прошлости“. Када Дачић говори о прошлости (својој и његове странке), он мисли на ону „социјалистичку“, на изворе из које је „СПС“ потекао (СКС-ССРН), и потоњи Милошевићев период. И као да много ко има илузија да се његов „СПС“ није битно променио и у пракси сасвим одметнуо од ове прошлости и главних социјалистичких идеја. Дакле, брбљајући о „променама“ и одрицању од „прошлости“, он само куца на отворена врата.

Међутим, очигледно га жуља само име и програм властите странке који су још увек „оптерећени“ социјализмом, и то је оно што би радо хтео да промени. Иако у истом интервјуу каже да „циљеви СПС остају исти, а то је социјална правда“, то му нимало не смета да већ у следећем ускаче себи у уста, говорећи да  „у условима економске кризе тешко могу да се шире институције социјалне правде“. Наравно да је тешко, али то је оно за шта социјалисти морају да боре ако се уопште (још увек) називају социјалистима. Ипак, као осведочени прагматиста, опортуниста и каријериста, Дачић бира лакши пут а то је ићи низ длаку „реалности“. „Не треба водити нереалну политику“, паметује он. И онда достиже врхунац своје мизерије и бешчашћа: „Гласали смо за нови друштвени систем – капитализам и не можемо са социјалистичким законима и идејама ни у капитализам ни у ЕУ“, каже Дачић, одговарајући на питање зашто „СПС“ подржава измене Закона о раду.

ivica-dacic 3

Ова изјава је антологијска, и њена трагикомична апсурдност заслужује посебну пажњу. Дакле, председник „социјалистичке партије“ каже да се не може са социјалистичким идејама ићи у „будућност“, а та „будућност“ је капитализам?! Па има ли овакве лакрдије још негде сем у данашњој жалосној земљи Србији?! Ја заиста не знам на којим из6орима смо ми то гласали за капитализам и улазак у ЕУ (узгред, мислио сам да се тако нешто одлучује у револуцијама, или бар на рефередуму, а не на изборима). Штавише, на онима на којима је Дачић односио велики број гласова, и захваљујући тим гласовима се уваљивао у премијерске и министарске фотеље, громогласно је позивао за социјалну правду и радничка права, а против тајкуна, банкстера, ММФ-а и осталих (нус)продуката дивљег капитализма. Као и за одустанак од ЕУ ако нам ова тражи да прихватимо и признамо независно Косово. Независно Косово је Дачић већ прихватио и реално признао (кад се већ позивамо на реалност), остало је још само званично, декларативно признање, за које не сумњамо да ће га Дачић прихватити и спровести јер тако налаже „реалност“.

На крају свог паметовања, очигледно извлачећи овакве „бисере мудрости“ из малог мозга, Дачић закључује да „ако Србија  не закорачи снажно напред, ми ћемо бити робови прошлости“, напомињући да је данас БДП Србије свега 65 одсто од оног који је био 1989. године. Дакле, још једно урнебесно размишљање водећег лидера „социјалиста“. Да не бисмо били „робови (социјалистичке) прошлости“, да бисмо ишли „напред у (капиталистичку) будућност“, треба да тежимо бар да достигнемо БДП из одавно прошле, и још увек како-тако социјалистичке, 1989. године?!

Погледајмо шта о свим овим стварима каже још увек важећи програм „Социјалистичке партије Србије“. Како се у њему говори о социјалистичкој прошлости, социјализму уопште, капитализму, и основним вредностима и циљевима социјалиста? На самом почетку, у првом одељку под насловом „Ко смо, одакле смо и чему тежимо“, стоји: „Немамо право да заборавимо индустријализацију, описмењавање, укупни развој и високи друштвени стандард земље који су остварени у социјалистичком периоду наше историје огромним ентузијазмом и напором милиона грађана… Фалсификовањем историје – било глорификовањем, било општим ниподаштавањем – не може се изменити прошлост нити градити будућност, нити умањити значај и домети у изградњи инфраструктурних објеката, здравства, просвете, индустрије, енергетике, социјалне политике, а ни углед и стабилност социјалистичке државе“. Толико о социјалистичкој прошлости, и „робовању“ (у) њој, у програму „СПС“. Даље, „верујемо да је ово остварива визија будућег друштва… социјалистичке идеје и вредности су стварност у савременим друштвима. Виталност капиталистичке привреде јесте реалност. Али реалност је и то да социјалистичке идеје и вредности имају значајну регулативну и корективну улогу у савременим друштвима – коегзистенцијом разлика, мешовитом својином и социјалним дијалогом… Ове вредности су критеријуми за оцењивање политичке стварности, мерила новог и бољег уређења друштва и оријентација за деловање сваког социјалисте као појединца“. Толико о „нереалности“ социјалистичких идеја и томе шта за (истинске) социјалисте има примат, социјалистичке вредности или капиталистичка „реалност“ (и потчињавање њој). На крају, „многе странке моделом неолибералног капитализама настоје да приватизују друштво и све подреде интересима капитала…То је учврстило наше уверење да истрајемо на пројекту демократског социјализма – рад, хуманизам, слобода, једнакост, солидарност и социјална правда. Сећања на стандард достигнут у социјализму, последице транзиције и приватизације само су знакови поред пута ка том циљу… Демократски социјализам од почетка тежи укидању владавине капитала над радом. Зато ми заступамо најзначајније животне и радне интересе грађана, свих који живе од свога рада“. Толико о капитализму, и транзицији, приватизацији и другим капиталистичким процесима, као „вредности“ и „циљу“, и опет, социјалистичкој прошлости и социјализму као алтернативи.

Зато саветујемо Ивици Дачићу да, ако нема већ и сам то на уму, или није начисто с тим, да не би и даље драстично противречио самом себи, и имену и програму своје странке, на најављеном конгресу „Социјалистичка партија“ промени назив у „Капиталистичка партија“, и у складу с тим, напише сасвим другачији програм од садашњег. Тиме би он и његови „социјалисти“ коначно постигли пуно јединство имена и програма своје странке, и своје праксе која је већ дуго прокапиталистичка. Све друго би било већ више пута виђено и поновљено лицемерство „социјалиста“, и обмањивање и манипулација гласача, зарад пуког стицања политикантских поена и мизерног саучествовања у анти-социјалистичкој власти.

Шта је за ово време говорио и радио други лидер српских „социјалиста“ Александар Вулин? Као министар рада он је логично био запосленији око доношења новог Закона о раду. Али,  гле „чуда“, његова ревност била је усмерена против синдиката и интереса радника. Гледали смо некада црвеног, а сад црног Вулина, који је, када је „Покрет социјалиста“ био основан, са претећи уздигнутом руком и бесном гримасом на лицу, на улици и по трговима, грмео за радничка права и покушавао да направи копчу са радницима и синдикатима, како сада овима поручује да се „борба за радничка права не остварује на улици“?! На страну чињеница да је све вредно што је радничка класа постигла у историји, постигла управо борбом на улици, а не кроз институције постојећег (капиталистичког) система.

pokret-socijalista(1)

Видели смо, даље, „левичара“ и „социјалисту“ Вулина како похвално истиче да је Закон о раду прављен не по мери социјалне правде, како би се од једног искреног социјалисте очекивало да каже, већ по мери тржишта, и како „сви који запошљавају у овој земљи кажу – ово је добро“. Па наравно да послодавци, који оперишу на „слободном“ тржишту, кажу да је Закон добар, када у великој мери њима иде у прилог. Покушавајући да буде „непристрасан“, јер забога он је министар рада, а рад, по њему, равноправно подразумева и раднике и послодавце, причао је да “није само министар за синдикате, као ни само министар за послодавце”, већ „и једних и других“. А реално, одрадио је посао у корист послодаваца јер, док су сви они рекли „ово је добро“, сви радници и синдикати то нису рекли. Напротив, многи од њих су били на улицама покушавајући да нешто промене. Пошто је, како рече, „тешко истим мерама задовољити“ обе стране (и заиста јесте тешко ако су мере већином само на задовољство једне стране), Вулин је изабрао лакши, прагматичнији и опортунији пут, слично свом раније спомињаном колеги са „левице“.

Тај лакши пут је ићи низводно, како и куда те струја „реалности“ води, и шта ти диктира и налаже. А тренутна реалност је да су капиталисти јачи и да они диктирају правила игре. Свакако је лакше и безболније служити им из позиције кожне министарске фотеље и седишта службеног аутомобила, него борити се против њих на улици у излизаним фармеркама. И не само да је „социјалиста“ Вулин одслужио и даље служи интересима домаћих капиталиста, већ то чини и страним. Некада радикални антиглобалиста сада поручује да је „цео свет подржао ову политику“, и да проблеми који спречавају договор синдиката и послодаваца (а на задовољство синдиката) потичу од „врло озбиљних захтева међународних организација и фактора да се не дозволи проширено дејство колективног уговора“. „Цео свет“, те „озбиљне међународне организације и фактори“, у дискурсу оваквих „реалиста“ су, зна се, САД, ЕУ, ММФ и остале филијале глобалистичке Империје.

У интервјуу од пре неки дан, Вулин је досегао врх трагикомичног бесмисла, и српску „левицу“ довео до тоталне карикатуре, слично споменутом Дачићевом трабуњању о капитализму и ЕУ. Да један „социјалиста“ каже како „има наде за будућност у нашоj земљи уколико буду спроведени оштри резови и непопуларне реформе коjе jе почела Влада Србиjе“ (а које су не само јасно антисоцијалистичке, него и антисоцијалне), не чуди с обзиром на све што је претходно рекао. Али да један „социјалиста“ каже „реалан сам човек, знам у каквоj реалности живимо и знам да овако мора“, да „социjализам у економском смислу може функционисати само у социjализму“, и „да се не може живети у капитализму, а у исто време очекивати да елементи социjализма апсолутно важе за вас“, није реално, него надреално! Да „социjализам може функционисати само у социjализму“, ако се чита и тумачи буквално, како Вулин чини, јесте једна будаласта таутологија. Али, замислите некадашње социјалисте, у 19. и 20. веку, који су живели у капитализму и против њега се борили желећи да створе социјализам, како усвајају и спроводе Вулинове „мудре“ речи: пошто ми (још увек) не живимо у социјализму, а социјализам је могућ само у социјализму, шта има да се боримо за тај социјализам, боље да прихватимо капитализам?! Ово је оно што нам Вулин заправо поручује горњом таутологијом. Исто важи и за социјалисте у постосоцијалистичком времену какво је наше. Замислите да они кажу: пошто (више) не живимо у социјализму, а социјализам је могућ само у социјализму, шта има за њега да се боримо, боље да прихватимо капитализам?! У ком смислу су онда они уопште социјалисти ако се не боре за социјализам, или бар за што више социјалистичких елемената унутар капитализма, већ, напротив, пропагирају сам капитализам?! Да је „разлика између теориjе и праксе неминовна“, како Вулин каже, можемо се сложити. Али, да ова разлика буде толика да престаје да буде само разлика, и да се претвара се у тоталну супротност, да твоја политичка пракса толико противречи теорији (имену властите странке, њеном програму и идеологији), могуће је само у једном надреалном и фантазмагоричном политичком свету какав је изгледа у нас.

Вулинова конвертитство свакако је у идеолошком смислу оштрије и снажније од Дачићевог. Јер, он је кренуо од радикалнијих левих позиција него Дачић, да би данас дошао до истих начела и праксе. Самим тим је и његова појава карикатуралнија. Својевремено је рекао „Хвала богу, ја сам атеиста“ (ова изјава је сама по себи комична), да би се касније, као министар за КиМ, крстио и палио свећу по православним храмовима. Некада је бар глумио радничког трибуна, док данас антирадничког министра не глуми, већ то заиста јесте. И због свега овога нам његова изјава да „солидарност није празна реч, већ начин живота“, звучи сасвим лажно и испразно. Као и сва она места у програму његове странке од којих у пракси, као и „социјалиста“ Дачић, тако екстремно одступа. Као поднаслов програма „Покрета социјалиста“ стоји „Борбена левица“ (видели смо шта остаде од те „борбе“), и одмах затим: „Покрет социјалиста своје постојање темељи на марксизму као и другим учењима и идеологијама којима се ослобађа човек, и успостављању социјалистичких друштвених односа…Покрет социјалиста као антиглобалистичка партија види будућност Планете у савезу слободних нација“. Даље: „ПС се бори целокупном својом политиком, стратегијом и тактиком за истински социјализам… За ПС је неприхватљива данашња социјално неосетљива економска политика, окренута искључиво тржишту и потпуном либерализму, који је на штету запослених и општих интереса друштва“ и „ПС се залаже за Србију као социјалну државу, која се брине о свима, а посебно најугроженијим слојевима друштва. Социјална праведност и друштвена солидарност и људскост морају бити темељи социјалне политике. ПС има офанзивни приступ проблемима социјалне заштите и сматра да је то минимум социјалног благостања“. Насупрот свему овоме, Вулинова офанзива данас је у правцу и интересу „слободног“ тржишта и дивљег капитализма, а против интереса запослених, и социјално угрожених и потенцијално незаштићених (нпр. пензионера).

Стога, ако је у онакав Закон о раду заиста стало, како Вулин каже, „највише што може од левице“, онда мрка капа од такве српске „левице“, са које је скроз избледео и ишчезао не само онај оштрији социјалистички тен, него и блажа и разводњенија социјалдемократска шминка. У будућности од ње може да нас очекује само мрки капиталистички мрак.


Извор: НСПМ

Оставите коментар

Оставите коментар на Српски „социјалисти“ као апологети дивљег капитализма

* Обавезна поља