Sa popriličnim zakašnjenjem, koje se meri mesecima, Vlada Republike Srpske najzad je objavila sastav novih komisija koje će se baviti utvrđivanjem činjenica o Srebrenici i Sarajevu tokom rata 1992 – 1995. i – moglo bi se ponadati – ispravkom nakaradnog, odbačenog izveštaja o Srebrenici Čavićeve komisije iz 2004. godine. Imenovanjem komisije za Srebrenicu, po rečima ministra pravde RS Antuna Kasipovića, „realizuje se zaključak Narodne Skupštine, a u vezi sa stradanjem svih naroda u srebreničkoj regiji u periodu 1992 – 1995.“

Otpočinjanje sa radom ovih komisija, posebno one koja se odnosi na Srebrenicu, u principu je dobra stvar, makar i da je usledilo posle gotovo šestomesečnih natezanja i brojnih pompeznih medijskih najava posle kojih se po pravilu nije događalo ništa. Ali to ipak ne znači da preko činjenice da se najzad krenulo sa mrtve tačke treba preći bez postavljanja kritičkih pitanja. Koliko će od rada ovih komisija biti koristi zavisi u prvom redu od prirode zadataka koji će im biti postavljeni.

I već odmah tu nastaje prvi problem. Najava da će se  komisija za Srebrenicu baviti „stradanjem svih naroda u srebreničkoj regiji,“ od jednog iskusnog političara kao ministar Kasipović, deluje odviše naivno. Pre svega, ko su ti „svi narodi“?  Na području Srebrenice jedva da je bilo Hrvata. Zabeleženo je da je tokom sukoba jedan Hrvat stradao u srpskim, a jedan u bošnjačkim  redovima. Time se celokupno stradanje praktično svodi na pravoslavne i muslimane.

Ipak, lako je preći preko ministrovog kilavog pokušaja da deluje  politički korektno. Bitno je nešto drugo. Srebrenica je odavno prerasla okvire pukog „stradanja“ ove ili one zajednice. Danas se to pitanje razmatra na jednoj neuporedivo višoj i po interese naroda Republike Srpske značajnijoj ravni. Srebrenica slovi ne za mesto stradanja nego genocida, i to navodno prvog i do sada jedinog u Evropi posle završetka Drugog svetskog rata. Po tom osnovu, na srpski narod (i to ne samo u Republici Srpskoj) gleda se slično kao na  nemački, a to će reći sklon genocidu. Republici Srpskoj se osporava pravo na postojanje, kao genocidnoj tvorevini, bez obzira na njene uredne međunarodnopravne isprave. Srpskom narodu u celini, a mlađim naraštajima posebno, pokušava se utisnuti kompleks krivice i moralne inferiornosti koji bi ga mogao trajno demoralisati i lišiti ravnopravnog mesta među ostalim narodima, za dugi niz godina.

Do sada jednostrano prikazano stradanje na području Srebrenice je izuzetno važna tema koja mora ući u okvire svakog dobronamerno pisanog izveštaja o ratnim zbivanjima. Ali kao što je dvodecenijsko zaobilaženje i umanjivanje stradanja srpskog stanovništva na tom području bilo inspirisano isključivo politikom, tako isto i sada bombastično stavljanje teme stradanja u prvi plan, uz upadljivo zanemarivanje drugih tema, služi isključivo političkim obzirima. Konkretno, radi se o opredeljenju za liniju najmanjeg otpora, u funkciji nezameranja moćnicima ovoga sveta tamo gde su u drskoj proizvodnji lažne stvarnosti bili najbezobrazniji, a to je u fabrikovanju i imputiranju Srbima mita o srebreničkom genocidu.

Zašto zvaničnici Republike Srpske sistematski beže od sučeljavanja sa ovim, politički i moralno najvažnijim pitanjem koje se vezuje za događaje u Srebrenici, kad su se već angažovali na tome da formiraju komisiju da se tim događajima bavi? Da li je to zato što se plaše da je optužba protiv njihove države i naroda za genocid –  suštinski utemeljena, pa se ustežu da po tom delikatnom pitanju talasaju? Ili misle da Haški tribunal, bez čijih bi iskonstruisanih presuda tvrdnje ratne propagande o genocidu odavno bile odložene ad akta, zaista predstavlja merodavnu međunarodnopravnu ustanovu, čije presude i zaključci zaista nose ozbiljnost i težinu?

Dovoljno je baciti pogled na sastav nove komisije za Srebrenicu da bi se postavilo opravdano pitanje zašto je bilo potrebno skoro šest meseci da bi se formiralo telo treće lige koje se uglavnom sastoji od anonimusa, za koje nije poznato da imaju ikakvih prethodnih saznanja o složenoj srebreničkoj problematici, ili da su se njome ikada, na bilo kakav verodostojan način, bavili? Da li je dovoljno to da su, po rečima ministra Kasipovića, članovi komisije osvedočeni „humanisti,“ ili su za odgovoran rad ovakve vrste i od tako ogromnog značaja za Republiku Srpsku pored te neophodne i neke druge kvalifikacije?

Spomenik muslimanskim žrtvama u Srebrenici

Imenovanjem prof. Gideona Grajfa na čelo komisije za Srebrenicu nesumnjivo dolazi do izražaja ne samo neupitni humanistički profil već i stručnost visokog kalibra. Međutim, za preostale članove komisije, bez dodatnih informacija o njima, to bi se teško moglo reći.

Ko je Adenrele Šinaba iz Nigerije, i da li je iko za njega čuo? Radi li se o komandantu nigerijskih policijskih snaga, bivšem ili sadašnjem, nebitno je (ovde)? Njegova pretpostavljena humanistička orijentacija na stranu, šta bi još g. Šinabu moglo kvalifikovati na međunarodnom planu da se bavi Srebrenicom?

Na spisku se takođe nalazi i Juki Osa iz Japana. U Japanu postoji jedna profesorka sličnog imena (Jukio) koja se oglasila u vezi sa Srebrenicom. Da li se radi o njoj, ili Juki Osi klasičnom gitaristi (ovde), arhitekti (ovde), ili aktivisti protiv nagaznih mina (ovde)?

Slične nedoumice mogle bi se navesti i u odnosu na kineskog  člana komisije za Srebrenicu, Zeng Jia. Da li je u pitanju pevač Zeng Ji (ovde), slikar (ovde), ili profesor na medicinskom fakultetu univerziteta Djuk u Severnoj Karolajni, i uzgred istaknuti stručnjak iz oblasti gerijatrije (ovde)?

Članica komisije Marija Đurić je još jedna izrazita nepoznanica. Pod tim imenom i prezimenom postoji novinarka (ovde), slikarka (ovde), i profesorka na Medicinskom fakultetu u Beogradu. Učešće ove poslednje u radu državnog tima eksperata koji je tragao za posmrtnim ostacima generala Mihailovića izgleda da nije bilo nagrađeno najvišim ocenama.

Da se tu zaustavimo, bez komentara na neke druge problematične likove sumnjive lojalnosti koji su se takođe našli u komisiji za Srebrenicu, a o kojima bi javnost s pravom mogla očekivati da sazna ponešto više, kao Đuzepe Zakarija i Lorens Frenč.

U svetlu najsvežijih informacija o statusu ovog važnog pitanja, naš tekst na ovu temu objavljen još u novembru 2018. deluje takoreći proročki. Stručna analiza i argumentovano pobijanje optužbe za genocid, a istovremeno i sistematsko raskrinkavanje Haškog tribunala, koji je svojom neprofesionalnošću i kvazipravnim autoritetom toj malicioznoj optužbi dao privid utemeljenosti, teško da će doći do izražaja u novom izveštaju komisije za Srebrenicu. A ta pitanja su ključna i baš oko njih se ceo predmet Srebrenice zapravo i okreće.

Vlada Republike Srpske je imala neponovljivu priliku da pažljivim odabirom kvalifikovanih osoba formira istraživačko telo prvoga reda koje bi moglo razbiti u paramparčad srebreničku klevetu protiv srpskog naroda i sopstvene države. Sada, umesto presude Raselovog suda, dobiće politički kalibriran osrednji tekst. A „čuvari kapija“ (gatekeepers), instalirani u sastavu obe komisije, preusmeriće ga tokovima koji su uglavnom bezopasni po globalne strukture, čijem uticaju i duguju svoje postavljenje.

Pomen srpskim žrtvama srebreničkog koljača Nasera Orića – Bratunac

Pre nego što je nova komisija za Srebrenicu održala ijedno zasedanje, i pre nego što je sročila jednu rečenicu svoga budućeg izveštaja, odgovorni zvaničnici Republike Srpske su se unapred obavezali da će komisijine zaključke bezrezervno usvojiti, ma kakvi oni bili. U tom pogledu, paradigmatična je izjava predsednika Dodika: „Mi želimo istinu o tome, moglo bi se to postići kroz novu međunarodnu komisiju koja, kakve god podatke da dâ – mi smo spremni da ih prihvatimo.“

Svi će se složiti da ovakva izjava, iz usta iskusnog političara, obiluje neobičnostima. Želja za istinom o Srebrenici je pohvalna, ali šta su za zadnjih deceniju i po ustanove Republike Srpske samostalno uradile na prikupljanju elemenata istine u vezi sa Srebrenicom? Da li će se „nova komisija“ u svom radu naslanjati na već postojeće podatke u „nabreklom“ srebreničkom arhivu Republike Srpske, ili će tu temu obrađivati od početka? Kako je moguće unapred javno prihvatati neformulisane i neobrazložene zaključke još uvek nekonstituisanog tela, sa neutvrđenom metodologijom rada? Šta ako ta nova komisija na kraju objavi zaključke koji se bitno ne bi razlikovali od zaključaka Čavićeve komisije od 2004. godine? Da li bi zvanična Republika Srpska i tada bila „spremna da ih prihvati“?

Svrha ovih retoričkih pitanja nije lovljenje predstavnika Republike Srpske u specifičnim greškama, nego nešto neuporedivo ozbiljnije od toga: ukazivanje na opšti diletantizam njihovog pristupa, u celini. Srebrenica je znatno šira i dublja od prostog formiranja komisije da se njome u jednom periodu pozabavi i zatim raziđe na razne strane sveta. Ovde se radi o pitanju koje je, u moralnom i političkom pogledu, za Republiku Srpsku od najvišeg egzistencijalnog značaja. Ili se u julu 1995. u Srebrenici dogodio genocid, smaknućem 8,000 bošnjačkih ratnih zarobljenika, ili nije. Ili su političke i vojne ustanove Republike Srpske saučestvovale u izvršenju državnog zločina najteže vrste, ili nisu. Ili je Republika Srpska sazdana na najgnusnijem zločinu koji poznaje međunarodno krivično pravo, ili nije. Trećeg nema.

To su suprotstavljene teze koje određuju suštinu srebreničkog pitanja i koje bi ujedno trebalo da odrede i osnovne zadatke svake kredibilne komisije za Srebrenicu. Sve ostalo iz ovog domena periferno je u odnosu na to. Za sada, izjave nadležnih i trećeligaški sastav komisije koju su imenovali ne uliva poverenje da će ova kritički važna materija najzad biti adekvatno razmotrena i konačno raspravljena.

Autor je predsednik NVO „Istorijski projekat Srebrenica“


Izvor: Stanje stvari

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Šta čeka novu komisiju za Srebrenicu?

* Obavezna polja