Питао сам многе младе Србе ко су ти Јермени?! Нису ми углавном ништа знали одговорити… тај Нагорно-Карабах им је звучао као најгорња-кара-недођија, последње око чега треба и да се почешу, а камоли замисле.

Но, заиста ко су ти Јермени?

Јермени кажу да када се гледа из даљине планина Арарат, баш она на којој је Ноје ступио на тло после Великог потопа, личи на трудну жену, која лежи и очекује пород. То је жена која у земаљским боловима рађа свог сина Хаја (Јерменин на јерменском језику, митски Нојев праунук од кога су настали Јермени). И заиста, та библијска планина, мајка је и утеха овог древног народа који је поред ње дочекао и дане славе и своју чемерну пропаст. Но, опстао је! Ту је и данас загледан у снежне врхове Арарата, док сања и моли се да дочека дан у загрљају Мајке-планине, од које је одвојише. Јер Арарат је данас изван граница Јерменије, у Турској је силом, у Јерменији срцем. Док ово пишем, сјећам се сњежних врхова Проклетија и Шар-планине које гледах из зелене Метохије. И ја сам Јерменин.

Дубоки корен древног рода

Своју народносну свест Јермени су изградили још у 4. в. п.н.е. , од када се њихова држава шири и јача, развија културу и језик и рађа велике владаре. Та њихова велика жетва стиче се у краљу Тиграну Великом, који је од 80. до 70. г. п.н.е., Јерменију учинио најмоћнијом краљевином југозападне Азије. Иначе, јерменска краљевина је прва признала хришћанство за државну религију, већ 301. године.

Та доминантност јерменске државе прекида се са доласком Константина Великог, који у Византиону полаже велики темељ. Та нова ромејска држава ставила је под своју контролу и јерменску краљевину, а касније је и потпуно утопила у сопствену вољу. Но Јермени су и у новој заједници сачували свој културни и језички лик, а знањем и радом успињали су се и до самог царског престола. Велики војсковођа цара Јустинијана био је Јерменин, царске архитекте, саветници и сва она закулисна мисао двора увек је једним делом била јерменска. „Многи византијски владари су такође били јерменског порекла, попут царева Ираклија I, Нићифора II Фоке, Јована I Цимискијског, Василија II Бугароубице и Алексија I Комнина, а цар Василије I Македонац, чак је јерменски језик прогласио и за један од службених језика Царства.“ Од тих времена Јермени су научили да их само практично знање и лична способност могу сачувати. Учити и борити се, књига и рад, ушли су у јерменску свест као једини сигуран ослонац у времену несигурних држава и порозних граница.

А када је Византија почела да посустаје пред новом силом Османових синова, овај јерменски залог је добио на цени. Као што су били цењени у хришћанском царству и у муслиманском султанату вапиле су за њима исте потребе. Османски двор је увек имао јак јерменски утицај, а лекари и архитекте су код Јермена увек били на цени. И саму султанову палату у Цариграду пројектовао је Јерменин. Но моћ и утицај који се гомилао у јерменском милету почео је сметати када је почело рушење Османског царства, а кренула да се „цеди“ турска нација. Осећајући да ће се сав бес Турака због пораза од хришћанских државица на Балкану излити на њих као хришћане, Јермени су да би предупредили тај гнев пораза затражили заштиту о Берлинског конгреса велесила 1878., молећи за аутономију. Но, њиховој делегацији нису дозволили ни да се обрати Конгресу (пре свега немачки канцелар Бизмарк), већ су упутили писани апел Турској да буде пажљива са јерменским народом. Tо је код Турака отворило гнев и неконтролисану жељу да униште Јермене. У том, касније ће се показати првом геноциду, уништено је 200 000 Јермена, а 100 000 је протерано. У Цариграду је убијено 6 000, протерано 20 000 Јермена. Султан Абдул Хамид II пустио je да маса ужива у крви.

Aли то је био само увод у велики злочин. У Првом светском рату, од 1915. – 1917., Турци су правдајући да су Јермени као хришћани склони Русима и да изнутра подривају сигурност земље, започели свесни, испланирани и државно помогнут план уништења Јермена. Под надзором немачких официра и уз њихове савете направљена је мрежа сабирних центара широм земље и трасе изгона читавог једног народа! И то народа који је живео на својим историјским просторима (то је простор тзв. турске Анадолије – иначе древне киликијске Јерменије, коју су Османлије освојиле). Најпре су све војнике Јермене разоружале, а потом по унапред направљеним списковима у свим градовима хапсили интелектуални слој, писце, политичаре, посланике, лекаре, педагоге, свештенике. По селима су прво хапсили мушкарце, а потом жене, старце и децу. У бескрајним колонама су их прогонили ка сабирним центрима, а онда су сви правци водили ка сиријској пустињи Дер Зор. Треба ли говорити да је све то пратило неконтролисано убијање, силовање, пљачка и пустошење њихових села и имања. Међу главним непосредним извршиоцима плана истребљења били су Курди и сами мањина, али муслиманска.

Турски војници вешају Јермене у Алепу 1916 – Фото: Википедија

Око 500 000 Јермена стигло је до пустиње Дер Зор и тамо на голој земљи и сунцу умирали су данима без воде и хране. Хиљаде су скапавале. Мајке су децу, да би их сачувале, нудиле Турцима, Арапима, трговачким караванима. То јерменско робље касније је стизало до Дамаска и Либана, Јерусалима и Египта, а она мала деца која су остала у турским породицама највећим делом ни данас не знају своје порекло. У овом другом геноциду страдало је до 2 милиона Јермена. Тада су први пут виђени логори за децу, а Јерменке су дуж путева висиле на крстовима. После изгона народа, имена свих села и градова, планина и чесми и баш свега што је имало у имену јерменски језички корен мењано је и називано турским. Јерменске цркве и манастири су разорени до самих темеља, тако да је само по који камен сведочио о грађевини.

Ово је била велика проба, чије искуство су немачки официри однели у своју земљу и већ у Другом великом рату искористили га за решење “јеврејског питања“. Но, ово искуство је најсличније примењено за уништење српског народа. Ипак, Јевреји су страдали на туђим етничким просторима, једини који су страдали на својим етничким просторима, и по истом плану уништења, попут Јермена, били су само Срби.

После рата историјска Јерменија је подељена између царске Русије и Турске, а за време СССР-а тај руски део постаје социјалистичка република Јерменија са главним градом Јереваном. У то време стару јерменску кнежевину Нагорно-Карабах (на азербејџанском Црна башта, Јермени ту област зову Арцах) Стаљин припаја Азербејџану као покрајину. И та смутња до данас рађа зло.

Нагорно Карабах је прогласио независност и фактички је део Јерменије, али у свету нико нема одважности да је призна, највећим делом због великог утицаја Турске (заштитнице Азербејџана) и њене историјске савезнице Немачке, а опет војни савез НАТО-а штити Турску као своју чланицу. Иначе, највећа НАТО војна база у Турској саграђена је на отетој јерменској земљи.

На чијој оно земљи је саграђен Бондстил???

Јермени, добри српски гости

Први судбински сусрет Срба и Јермена десио се 1218. када је Св. Сава српски обилазећи источне хришћанске земље, посетио и киликијску Јерменију, баш ону где се 700 година касније десио тај велики геноцид. Задивљен јерменским црквеним градитељством и умећем њихових неимара, он позива јерменске градитеље у Србију. Мајстори су дошли у Србију и саградили манастир Витовницу, поред реке Витовнице у близини Петровца на Млави, у источној Србији. О томе сведоче и натписи у камену на српском и јерменском језику. Јерменски стил у градитељству оставио је велики утицај на Моравску школу српског сакралног градитељства, тако да су истраживања показала да су и Студеница и Жича уградиле у себе наслеђе овог далеког, а нама духовно јако блиског народа.

Јерменска мајка клечи над мртвим дететом у сиријској пустињи Дер Зор (период између 1915-1919) – Фото: Википедија

Други судбински сусрет Срба и Јермена био је на Косову пољу 1389. године. Као вазали Османлија, јерменски војни одреди дошли су на Косово. Видевши у даљини српске цркве, јако сличне њиховим јерменским, схватили су да су обманути и да ће се борити против хришћана (као вазалима било им је обећано да неће имати обавезу да ратују са хришћанима). Тада јерменски одреди прелазе на српску страну и боре се под српском заставом. Преживели војници остају у Србији и насељавају се на планини Озрен у близини Сокобање. Иначе, Јермени кажу да тај део Србије највише подсјећа на њихову отаџбину.

Ови ратници са Косова на планини Озрен граде јерменски манастир Св. Архангела – и данас спознат као Јерменчић. У каснијим вековима јерменски монаси, бежећи на запад, ту су се заустављали, неки и остајали. И данас је међу тамошњим Србима опстала прича да на пољима око манастира расте кавкаски шафран, чије су семе јерменски монаси донели из отаџбине.

Трећи судбински сусрет десио се у Бечу. Јерменски монашки ред – мехитариста, прешавши из Трста у Беч, добио је дозволу од царице Терезије да оснују штампарију. И она се оснива 1818, а прво што се у њој штампа била су дела Вука Стефановића Караџића за кога је штампарија излила српска ћирилична слова по његовој замисли. Захваљујући јерменским монасима тада су штампани Вуков Речник, Збирка србских народних песама (Песмарица) и Вуков превод Новог завета. У истој штампарији, 1847, штампан је и први примерак “Горског вијенца“, под Његошевим надзором.

И надаље, кад год смо долазили у сусрет са Јерменима, ако нисмо имали добра, лошег нисмо сретали.

Да ли памтимо ко су нам браћа?

Савремена српска државна политика ни најмање не поштује јерменску историјску наклоност. У августу прошле године, једна прометна улица у Београду свечано је и уз присуство азербејџанског амбасадора названа по Бахтијару Махмутоглу Вахабзадеу, истакнутом азербејџанском песнику, а 2011. Азербејџан је финансирао реконструкцију главног градског парка Ташмајдана и ту је подигнут споменик првом председнику независног Азербејџана, Хајдара Алијева. Где су споменици Јерменима? Шта је нама муслимански Азербејџан? То је начин наше захвалности Јерменима, чији је главни противник државности Азербејџан, најближи савезник Турске, исте оне Турске која оно што је радила на подручју Јерменије, данас ради на Косову и Метохији. Турска је, наравно, признала Косово и Метохију као шиптарску квазидржаву, а ове године је у Призрену, граду испод српског Арарата, свечано отворила и конзулат!

Што се тиче Азербејџана и Јерменије, ниједна није признала Косово и Метохију. Азербејџан то не чини из личних интереса, јер би тиме дао за право отцепљењу Нагорно Карабаху, а Јерменија јер истински сматра Косово и Метохију темељном српском земљом. Приликом гласања за чланство Косова у Унеску, Јерменија је била изричито против, а Азербејџан није присуствовао гласању!

Прогнани Јермени пролазе кроз сирију пустињу Дер Зор – Фото: Национална географија

Српско дело љубави

8. децембра 1988, разорни земљотрес је погодио Јерменију и њен главни град Јереван. 25 000 људи је погинуло. На апел за међународну помоћ одазвала се и тадашња Југославија и већ 11. децембра, кад су се стекли услови за транспорт, посада од 7 чланова (сви су били Срби) узлетела је ка Јерменији. Приликом слетања, пола сата иза поноћи, десио се квар и авио се морао пре времена приземљити. Дошло је до експлозије, свих седам чланова посаде је погинуло. На том месту Јермени су подигли диван споменик захвалности и са великом пажњом памте тај чин српске пожртвованости, а као знак нераскидиве везе са Србима из Јерменије су послата два хачкара (јерменски назив за крст у камену). Један је постављен у Земунском парку испред манастира Св. Архангела Гаврила, а други у Новом Саду на месту где је била јерменска црква.

И после свега, патриотизам је знати ко су ти браћа и ко те плаћа да то не би знао! Јер није свеједно коме седлаш коња и под чијом сабљом твоја мисао живи. Испод нечије сабље Милош губи главу, а под неком другом Његош штампа “Вијенац“.


Извор: Слободна Херцеговина

Оставите коментар

Оставите коментар на Шта су нама Србима Јермени?

* Обавезна поља