Svetski poredak se raspada. Tako nešto se dešava izuzetno retko: jedanput ili dvaput za čitav vek, tvrdi Tjeri Mesan. Promena se priprema dugo, gotovo u potaji, a potom se događaji koji imaju prelomni značaj vrtoglavom brzinom nižu jedan za drugim, u svega nekoliko godina. Istorija se ubrzava; uzaludna su nastojanja da se raspad zaustavi ili makar uspori. Stare veze i savezi prestaju da važe. Preko noći se sklapaju novi, ne uvek svojom voljom (mnogi nastaju iz nužde). Ono što je bilo važno juče, više nije. Vreme, istorijsko vreme, diktira nova pitanja i iziskuje brze odgovore i smela rešenja. „Zvanična saopštenja i interpretacije novinara očigledno više ne odgovaraju pravom stanju stvari.“

Isto važi i za tumačenja događaja i analize međunarodnih odnosa: velikom većinom oni se svode na ponavljanje starih priča. Promena se može ignorisati, ali samo na neki veoma kratak i ograničen rok. Onima koji istrajavaju na prošlim vrednostima, vrednostima koje vreme pretvara u zablude, suđeno je da padnu. Zapravo, samo mali broj uspeva da prepozna svoju epohu, a to i čini razliku između državnika i mediokriteta, koji obično popunjavaju i poslednje i prve redove svetske političke scene.

Slepilo političkih elita, njihova sklonost ka samoobmanama, ka laži i samozavaravanju, predstavlja ne samo simptom takvog vremena propadanja, već i njegov bitan uzrok: lakše je poricati neprijatnu istinu i zatvarati oči pred problemom nego se s njim hvatati ukoštac. Na Zapadu, uostalom, već dugo nema državnika. Postoje „lideri“, obučavani za svoje uloge, oni koji se, kako kaže Stanko Cerović, „stalno smiju i gledaju pravo u kameru, svi na isti način“, zato što su im reklamni agenti, marketinški stručnjaci i poznavaoci psihologije masa rekli da „tako ulivaju najviše povjerenja ljudima, da djeluju iskreno i optimistički“, a to je obaveza, pravilo političkog bontona. Postoje, takođe, i bezlične birokrate, komesari, anonimne tehnokrate i menadžeri, sve ono što se nekad nazivalo „aparatčicima sistema“.

Svi oni govore istim jezikom, nerazumljivim običnim smrtnicima. To je jezik koji uspavljuje, duboko anestezira, jer pruža iluziju da je sve u redu, da se sve odvija po već utvrđenom planu i da teče unutar ustaljenog toka stvari. Narušiti pravila dobrog vladanja značilo bi nepristojnost. Sve do jednog momenta: onog koji diktira goli nagon za samoodržanjem.

PODIZANJE FRANCUSKOG ZIDA

Francuski veto na proširenje Evropske unije ni za koga ne bi trebalo da predstavlja iznenađenje. Odluka je u stvari očekivana. Diplomatskim jezikom rečeno: „proces pristupanja više nije adekvatan“. Manje diplomatskim rečnikom: „Evropa je na ivici ponora“, kako je to, u intervjuu britanskom Ekonomistu, najzad priznao i predsednik Emanuel Makron. „Postoji opasnost da ona (Evropa) neće moći sama da kontroliše svoju sudbinu.“ Zapravo, Evropa već odavno „ne kontroliše svoju sudbinu“, a nova proširenja ne bi ojačala, već oslabila ovu, svakim danom sve više fiktivnu zajednicu; zajednicu bez istinskog suvereniteta i bez sopstvene odbrane. Na prvom mestu: „Evropa mora da povrati svoj vojni suverenitet.“ Drugo je pitanje da li je EU to u stanju. Bezbednosna situacija u svetu i rastuća snaga Kine, smatra francuski predsednik, doveli su do„vanredne slabosti Evrope“. Konačno, umesto zaključka: „Ako Evropa ne bude mogla sebe da pozicionira kao svetsku silu, ona će nestati“.

Evropska odbrana više ne može da počiva na NATO-u, jer se ovaj vojno-politički savez već neko vreme, prema Makronovim rečima, nalazi u stanju kliničke smrti: „Ono što trenutno doživljavamo jeste moždana smrt NATO-a“. U donošenju strateških odluka više ne postoji nikakva koordinacija između SAD i saveznika (ukoliko je takva „koordinacija“ ikad i postojala), dok pojedine članice, poput Turske, preduzimaju „nekoordinisane, agresivne“ akcije u regionu, koje ugrožavaju evropske interese. Da li je famozni član 5 Statuta NATO-a još uvek na snazi? To više niko u NATO-u, pa ni sam Makron, ne može da kaže. U istoriji ove alijanse, on je aktiviran samo jednom: 11. septembra 2001.

Francuski predsednik Emanuel Makron za govornicom Evropskog parlamenta

Pitanje koje sledi je retoričke prirode: vredi li zbog članstva u takvom savezu žrtvovati bilo šta – deo sopstvene teritorije, svoje ime, ili razlog svog istorijskog postojanja? Kada je Portugal, suočen s indijskom okupacijom Goe, zatražio podršku na osnovu famoznog člana 5, podseća Leonid Savin, Kisindžer je rekao da ne postoji interes da se zaštiti ova mala zemlja. Kao što nije postojao ni bilo kakav interes da se spreči rat Turske i Grčke, dve članice NATO-a. Koliko uopšte vredi takav vojni savez? I koga zapravo brani NATO (od Rusije)? „Ukoliko predsednik Sirije“ (isti onaj koji je još „pre osam godina trebalo da ode“) „odluči da se osveti Turskoj“, pita se Makron, „da li ćemo mi to prihvatiti?“

Francuski veto na proširenje već je prozvan „francuskim zidom“. Ali to je, u osnovi, samo priznanje nemoći, poslednji dokaz potpune paralize postojećih evropskih institucija. Pitanje geopolitičke budućnosti kontinenta sada je iznova otvoreno. Sve opcije su opet na stolu. Da li će se proširenje nastaviti jednom u budućnosti, za pet, deset, petnaest ili dvadeset godina, kao što to obećavaju u Briselu? I kako će izgledati temeljno reformisana Evropska unija, pod uslovom da uopšte preživi? Budućnost Evrope bez EU je jedna od opcija koja se od sada mora ozbiljno uzimati u obzir.

Na ova pitanja niko, pa ni sam Brisel, danas ne može da ponudi jasan odgovor. Sve do sada, EU je predstavljala model unifikacije kontinenta po liberalnom obrascu kao „jedna vizija sveta bez granica“. Ili, prema rečima italijanskog mislioca Dijega Fuzara: „postdemokratsku kuću finansijskog kapitala“. Danas je EU izložena sve snažnijoj fragmentaciji na regionalne blokove i rastućim otporima liberalnoj unifikaciji. Ima li za takvu Evropu mesta u mutlipolarnom svetu koji se upravo oblikuje pred našim očima i u istorijskom trenutku kada se, kako uočava Tjeri Mesan, „konvulzije starog poretka sve više šire“, a finansijski kapitalizam širom sveta gubi svoje bitke?

MAKRONOVE PRAVE NAMERE

Sve u svemu: da li je poredak ustanovljen pre okruglo trideset godina i dalje važeći? Očigledno više nije. Amerika se okrenula „novom unilateralizmu“, što znači da povlači svoje poteze nimalo ne uzimajući u obzir interese svojih saveznika (istini za volju, nije ih ozbiljno tretirala ni do sada). Ko god da pobedi na narednim američkim izborima, on će se pridržavati novog „unilateralnog“ kursa. Samo je jedna opcija sigurno isključena: ni u kom slučaju neće biti povratka na „stanje pre Trampa“. Takvoj Americi, zaključuje Makron, više se ne može verovati: „Evropske zemlje ubuduće ne mogu da se oslanjaju na SAD“. „Po prvi put“, dodaje francuski predsednik, „susrećemo se sa američkim predsednikom koji ne deli našu ideju o evropskom projektu“. Po prvi put, ali svakako ne i poslednji.

Šta je svojim istupima hteo da postigne Makron? Na unutrašnjem planu sve je jasno, Makronova popularnost i dalje opada, a ni EU ni NATO se ne kotiraju visoko u očima „običnih Francuza“. Prema komentatoru Dojče velea, „čini se da on bez nekog posebnog povoda razbija politički porcelan po Evropi“. Ne postoji značajniji zapadni političar koji do sada nije osporio ili odbacio Makronove dijagnoze, počev od Angele Merkel, koja pokušava da stiša buru opreznom konstatacijom da je francuski predsednik koristio „drastične reči“. Ni nemački ministar inostranih poslova Hajko Mas „ne veruje u kliničku smrt NATO-a“, dok američki državni sekretar Pompeo, biranim rečima, uzdiže Severnoatlantski savez kao „ključni, istorijski jedno od najključnijih strateških partnerstava u zabeleženoj istoriji“. Doduše, isti Pompeo je u Berlinu upozorio da je od formiranja NATO-a prošlo već sedamdeset godina i da „NATO, ukoliko ne želi da bude prevaziđen ili zastareo, mora da raste i da se menja“.

Da li je Emanuel Makron zapravo samo taktizirao nastojeći da izvuče neku korist za Francusku? Nije tajna da Francuska pod Makronom pokušava da se izbori za lidersku poziciju u ovakvoj, već značajno oslabljenoj EU. To može da uradi samo na štetu takođe oslabljene Nemačke, zamenjujući nemačku hegemoniju francuskom i izazivajući nove otpore u ionako podeljenoj Uniji. Poljska, na primer, ne želi ni jedno ni drugo, ona želi produženje američke dominacije nad Evropom. Prema mišljenju poljskog premijera Moravjeckog, takvi Makronovi komentari su naprosto „opasni“, a „opasno je i njegovo preispitivanje oslanjanja na članice u smislu uzajamne odbrane“. Nije u pitanju „američka posvećenost Alijansi“, smatra Moravjecki, nego činjenica da Francuska, kao i niz drugih članica Severnoatlantske alijanse, izdvaja manje od zahtevanih dva odsto bruto domaćeg proizvoda na odbranu. Na štetu NATO-a, SAD i njenih najodanijih saveznika.

Možda je, uostalom, reč o zaokretu u politici koju je do sada vodio francuski predsednik, što potvrđuje njegova jasno proklamovana namera otopljavanja odnosa sa Rusijom i predlog „novog modela bezbednosti u Evropi“ na bazi sporazuma s Moskvom, do čega dolazi u trenutku „kad je teško reći šta je Parizu teže i delikatnije: da se razume s Rusijom, ili sa saveznicama, Amerikom i Engleskom“? Ima li Francuska uopšte snage za takav radikalni zaokret?

Predsednik Francuske Emanuel Makron između nemačke kancelarke Angele Merkel i predsednice Evropske centralne banke Kristin Lagard, Frankfurt, 28. oktobar 2019. – Foto: Boris Roessler/Pool via REUTERS

SVET BEZ PRAVILA

Francuski predsednik do sada nijednim potezom nije pokazao da je državnik velikog formata. Prema Makronu naklonjenim analitičarima: „Okolnosti mu jednostavno nisu išle naruku.“ Zapravo, on je već na početku proglašen za „algoritam, sintetičku sliku, kandidata Kaste, dominacije i moći“ (Alan de Benoa) i za „dete sa plakata evropskog liberalizma“. Da li se „algoritam“ iznenada promenio, i da li je Emanuel Makron ipak odlučio da vodi sopstvenu politiku u svetu u kome više ne važe nikakva pravila i u kome se preko noći sve može preokrenuti u svoju suprotnost?

Ovo nije prvi put da su njegove izjave ustalasale zapadno javno mnjenje i da je razočarao one koji su u njemu videli novog (makar i „pritajenog“) „lidera slobodnog sveta“. Krajem avgusta ove godine Makron je već konstatovao da „prisustvujemo kraju zapadne hegemonije u svetu“, dodajući da se „svetski poredak potresa kao nikad ranije“. Liberalni kapitalizam je jednostavno zarđao, model je u kvaru, a posledica toga je degradiranje same demokratije. U svega nekoliko rečenica, Makronu je pošlo za rukom da demolira svoj prethodni politički program.

Makron je tada priznao da je „tržišna ekonomija, izmišljena u Evropi i za Evropu“, tokom poslednjih decenija „postepeno zalutala“ i da sada „proizvodi (jedino) nejednakost koja se više ne može tolerisati“. Ta „neviđena nejednakost“, koju stvara liberalni kapitalizam, prouzrokuje „duboke promene u političkom poretku“. Kapitalizam je, zaključio je tada Emanuel Makron, jednostavno „sišao s uma“.

Sve te konstatacije su nesporno tačne. To, uostalom, ni na Zapadu nije ništa novo, samo što zapadni političari za sada izbegavaju da govore o tome javno. „Novost se“, primećuje Filip Rodić, „sastoji u tome što to sada govori upravo Makron, jedan od lidera EU i NATO“, neko ko je „svoju kratku političku karijeru izgradio upravo na bezrezervnoj podršci obema“, a sada se „pretvorio u svoju rivalku, Marin le Pen“. To je uostalom samo retorika, a posao državnika je da reči pretvara u dela. A tu ni današnja zvanična Francuska ni Makron ne mogu da ponude mnogo. Reč je o zadacima koji zahtevaju državnika veličine jednog generala De Gola, a ne „postmodernog evropskog lidera“, kakvog, očigledno, predstavlja Emanuel Makron.


Izvor: Novi Standard

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Šta, zapravo, radi Makron?

* Obavezna polja