grob_neznanog_junakaДа се осврнемо на говор Владимира Путина на Поклоној гори (Брегу поклоњења), који је одржан поводом откривања споменика руским херојима из Првог светског рата. Тамо је изречена и оваква порука: „Међутим, та победа је украдена од наше земље. Украли су је они који су призивали пораз своје Отаџбине, своје армије, који су сејали смутњу у самој Русији и, издајући националне интересе, борили се за власт“.

Обзиром да Путин код нас не ради као научник историчар, већ је човек први у држави, наравно да је природно да се у овом одломку пре свега уочи поука упућена савременим ентузијастима „људских вредности“ и осталим „егзотичним мањинама“ које су у своје доба биле познате као „болотне“ (учесници нереда на Болотном тргу у Москви; прим. прев.) или „белоленточние“ („са белим тракама“, организатори нереда у Русији препознавали су се по белим тракама на одећи; прим.прев.), оним истим, који – да ли зато што су препушили, или што су уопште збуњени – данас позивају да Русија, прекине са изазивањем рата у Украјини.

Та поука је, у сваком случају, и добра, и умесна. Ако ни због чега, а оно као профилактичка мера. Али ништа мање није ни добро ни умесно да се на председниково питање погледа из другог угла – много актуелнијег него што су то сплетке егзотичних мањина. Конкретно из угла како на живот гледа обичан свет, или идеолошког, свеједно.

* * *

Руска држава се први пут званично сетила Првог светског рата тачно сто година од његовог почетка. Чињеница да је то било први пут не представља кривицу садашњих власти, а чињеница да се „сетила“ представља њихову несумњиву заслугу.

Међутим, у руском историјском сећању двадесетог века постоји само један Велики рат – Велики отаџбински (руски уобичајени назив за Други светски рат; прим. прев.). Између осталог и зато што свака наша породица има његовог војника. Такође и зато што нас је та победа учинила онаквим какви смо данас. Од тог рата и те победе рачуна се сваки догађај у последњем веку наше историје – било као онај који се десио пре њега, било као онај што је дошао после њега.

 

А, што се тиче Првог светског, уопште нисмо имали среће са народним сећањем на њега: чак и људи са совјетским образовањем га се присећају само као нечег мутног, нечег што се дешавало уз седамнаесту годину (тј. уз Октобарску револуцију; прим. прев.)

Такав заборав је апсолутно неправедан. И иницијатива да Први светски рат васкрсне у руској историји, да се вратимо поукама од њега, безусловно представља корак ка исправљању те неправде. Међутим, тај корак, ако се узму у обзир наведене околности, уопште није лак; ако будемо хтели да се откачимо „извештајима о извршеним мерама“, гарантовано ћемо добити одговор.

poklonaja-gora-putin

Тако да је у суштини пред нама нимало лак задатак: да пишемо нашу, руску историју Првог светског рата. И то не академску, која ће систематизовати све чињенице, цитате и доказе. Већ треба да направимо друштвено прихватљив облик Првог светског рата. Да формулишемо, рефлектујемо и актуелизујемо поуке које смо од њега добили. И, најважније, да схватимо зашто. Конкретно: да у нашу јединствену и непрекинутуисторију уградимо његов облик, у ону историју у којој се руски хероји боре за једну исту Отаџбину.

А историју, то се зна, пишу победници. И ми уопште немамо разлог да се жалимо неким тамо инстанцама да су „победе украдене“. Тим пре што је и позивање на „инстанце“ и увређено прекоревање предака недостојно победника. Јер и „инстанце“ су фалсификати. Односно, тумачиће како желе, а нама заиста нису потребни неки нови преци. Тако да нам остаје да, уз разумевање да је историја као наука максимално актуелна и примењена, градимо сопствену слику и наше, и не само наше, прошлости. Јер прошлост је обавезна константа културног кода, преко кога формирамо нашу будућност.

* * *

У конкретном случају имамо и једну олакшицу: ми данас пишемо историју рата од пре сто година, знајући не само његову званичну западну верзију већ и све детаље руског тријумфалног двадесетог века. А шта то ми имамо у тој историји?

Пре сто година Русија је била принуђена да ступи у светски рат, а Путин је моралну мотивацију за тај поступак акцентовао потпуно јасно и актуелизовано. Учествовање у том рату је до 1917. године продубило кризу система у Руској империји, што је довело до фебруарске катастрофе – конкретно – до издајничког свргавања законите власти од тадашњих „болотно-белоленточних“ поштовалаца европских идеала. До октобра исте године ентузијасти – демократи (ко би то могао и да помисли?) су гурнули земљу на ивицу провалије, где су на њу случајно наишли бољшевици.

Године 1918. нова влада оне исте Русије је донела другу суверену одлуку – да сепаратно изађе из рата. То је учинила из сасвим једноставног разлога: даље испуњавање савезничког дуга у том моменту није решавало ни један задатак Русије који је за њу био од животне важности, али је зато земљу могао да доведе до „цугундера“ (у жаргону: до краја, затвора, уништења; прим. прев.), после чега је „победнички крај“ са максималном вероватноћом претио да постане и њен историјски крај. Све у свему – нека им га и сви босфори, и дарданели – а ми морамо да спашавамо нашу земљу. Да, и светска револуција, како можемо да је заборавимо – тада је то било и модерно и актуелно.

Али какви год да су били државни мотиви нове владе те исте Русије која је потписала онај „срамотни“ Брестски мир, било би заиста чудно рачунати да ће вас после свега позвати у Версај на победничко славље. То се и није догодило (уместо тога, успут да кажемо, наши мили савезници су, заједно са побеђенима, као, па ето… почели да деле нашу земљу, али су, као и обично, добили преко прстића, и нису се баш овајдили). Тако да не треба жалити и причати о крађи: све своје одлуке руска држава је доносила самостално, руководећи се конкретним околностима.

 

Али није Русија била једина која до 1918. године није постигла циљеве зацртане у Првом светском рату. Ни један сукоб интереса који је довео до њега није решен: војно-политички пораз Немачке није испао победа њених противника. Управо зато је главнокомандујући победничким армијама Антанте маршал Француске Фердинанд Фош 1919. године констатовао: „Ово није мир. Ово је примирје на 20 година“. А ратови не воле да остану незавршени.

Примирје, како је и било објављено, једва да је потрајало двадесетак година, после чега је Велики светски рат двадесетог века логично настављен у облику Другог светског рата (успут, наши амерички партнери тај један доживљај управо и називају тако неинтелигентно – The World War I и The World War II).

Али, када је уз пролеће 1945. године дошло време да се подвуку резултати серије „Велики светски рат ХХ века“ у две епизоде – чија се победничка застава завиорила у центру Европе? Ко је у Јалти диктирао препис Версајског примирја? Ко је својом снагом и својим ауторитетом обезбедио стварни мир у следећих пола века?

Она иста Русија, која је ступила у рат у августу 1914. године. Она која је за то време направила квалитетни скок у сопственом развоју, такав да се од њега врти у глави, али – баш она – она иста. Што је и требало да се докаже!

nikolaj-front

Ми смо победници, а не „покрадени паћеници“. Ми имамо право да пишемо историју. А губитника у свету око нас и без тога има довољно. Па они – нека се жале. На нас.

Уосталом, Први светски рат није једини „заборављени рат“ у руској историји 20. века. Баш ових дана 1945. године руска армија је извојевала најневиђенију у светској историји победу – скршила је Квантуншку армију Јапана, што је постало формални завршетак Другог светског рата. У току те офанзиве, у само неколико дана, потпуно и сурово је уништена милионска непријатељска формација, а наши губици су изнели 13,5 хиљада бораца. И тај рат, и та победа се код нас такође врло ретко помињу – тешко је рећи зашто.

Предлажем следећу, спорну, поштено речено, верзију „заборавности“ руске историографије. Са гледишта руске војне етике, тај рат је био… па ето – није баш био џентлменски. Зна се да је руској армији у то време могла да конкурише само она – сама себи. Али, ако су Немци, савијали главе пред том невиђеном силом, мада су на исти начин гледали на свет, осуђени самураји су у августу 1945. пред собом угледали нешто што је по њиховим схватањима, припадало неком другом свету. Руска армија није једноставно била немерљиво јача од јапанске – данас је тешко да се у то поверује, али, ако се посматра са гледишта социјално-културног, научно-технолошког, економског развоја – СССР и Јапан су се у то време налазили у потпуно различитим световима. Једноставно речено: ако су Немци схватали да Т-34 и Ис-2 представљају врх светске техничке мисли којима они нису у стању ничим да парирају, Јапанци уопште нису имали ни приближног појма шта је то пред њима.

А победа над беспомоћним непријатељем, који од првог тренутка није имао нимало шансе не на успех, већ једноставно на отпор, у Русији није одомаћено да се сматра за велику.

Али ево шта је интересантно у тој причи. Совјетски Савез није имао никакве посебне рационалне потребе да испољава „верност савезничком дугу“ – наши западни партнери би се и сами тамо снашли како треба. Уосталом, и у подели утицајних сфера, која је уследила после тога, у далекоисточним регионима Русија је имала довољно утицаја и без претеране демонстрације силе.

Без обзира на то, СССР је ступио у ту дубоко периферијску епизоду рата. А Стаљин је поштено објашњавао народу зашто је донео такву одлуку. Зато што је – пажња! – СССР сматрао за свој историјски и морални дуг да се реваншира за понижавајући пораз Русије у рату 1905. године, Русије која је тада била још пре совјетске, али је ипак била она иста Русија. Уосталом, и о „савезничком дугу“ је у свом говору целој земљи нешто слично томе говорио.

Ето ту лекцију – лекцију о непрекидности наше историје – ми морамо добро да научимо.


Извор: Однако, Фонд Стратешке Културе

Оставите коментар

Оставите коментар на Сто година украдених победа

* Обавезна поља