grob_neznanog_junakaDa se osvrnemo na govor Vladimira Putina na Poklonoj gori (Bregu poklonjenja), koji je održan povodom otkrivanja spomenika ruskim herojima iz Prvog svetskog rata. Tamo je izrečena i ovakva poruka: „Međutim, ta pobeda je ukradena od naše zemlje. Ukrali su je oni koji su prizivali poraz svoje Otadžbine, svoje armije, koji su sejali smutnju u samoj Rusiji i, izdajući nacionalne interese, borili se za vlast“.

Obzirom da Putin kod nas ne radi kao naučnik istoričar, već je čovek prvi u državi, naravno da je prirodno da se u ovom odlomku pre svega uoči pouka upućena savremenim entuzijastima „ljudskih vrednosti“ i ostalim „egzotičnim manjinama“ koje su u svoje doba bile poznate kao „bolotne“ (učesnici nereda na Bolotnom trgu u Moskvi; prim. prev.) ili „belolentočnie“ („sa belim trakama“, organizatori nereda u Rusiji prepoznavali su se po belim trakama na odeći; prim.prev.), onim istim, koji – da li zato što su prepušili, ili što su uopšte zbunjeni – danas pozivaju da Rusija, prekine sa izazivanjem rata u Ukrajini.

Ta pouka je, u svakom slučaju, i dobra, i umesna. Ako ni zbog čega, a ono kao profilaktička mera. Ali ništa manje nije ni dobro ni umesno da se na predsednikovo pitanje pogleda iz drugog ugla – mnogo aktuelnijeg nego što su to spletke egzotičnih manjina. Konkretno iz ugla kako na život gleda običan svet, ili ideološkog, svejedno.

* * *

Ruska država se prvi put zvanično setila Prvog svetskog rata tačno sto godina od njegovog početka. Činjenica da je to bilo prvi put ne predstavlja krivicu sadašnjih vlasti, a činjenica da se „setila“ predstavlja njihovu nesumnjivu zaslugu.

Međutim, u ruskom istorijskom sećanju dvadesetog veka postoji samo jedan Veliki rat – Veliki otadžbinski (ruski uobičajeni naziv za Drugi svetski rat; prim. prev.). Između ostalog i zato što svaka naša porodica ima njegovog vojnika. Takođe i zato što nas je ta pobeda učinila onakvim kakvi smo danas. Od tog rata i te pobede računa se svaki događaj u poslednjem veku naše istorije – bilo kao onaj koji se desio pre njega, bilo kao onaj što je došao posle njega.

 

A, što se tiče Prvog svetskog, uopšte nismo imali sreće sa narodnim sećanjem na njega: čak i ljudi sa sovjetskim obrazovanjem ga se prisećaju samo kao nečeg mutnog, nečeg što se dešavalo uz sedamnaestu godinu (tj. uz Oktobarsku revoluciju; prim. prev.)

Takav zaborav je apsolutno nepravedan. I inicijativa da Prvi svetski rat vaskrsne u ruskoj istoriji, da se vratimo poukama od njega, bezuslovno predstavlja korak ka ispravljanju te nepravde. Međutim, taj korak, ako se uzmu u obzir navedene okolnosti, uopšte nije lak; ako budemo hteli da se otkačimo „izveštajima o izvršenim merama“, garantovano ćemo dobiti odgovor.

poklonaja-gora-putin

Tako da je u suštini pred nama nimalo lak zadatak: da pišemo našu, rusku istoriju Prvog svetskog rata. I to ne akademsku, koja će sistematizovati sve činjenice, citate i dokaze. Već treba da napravimo društveno prihvatljiv oblik Prvog svetskog rata. Da formulišemo, reflektujemo i aktuelizujemo pouke koje smo od njega dobili. I, najvažnije, da shvatimo zašto. Konkretno: da u našu jedinstvenu i neprekinutuistoriju ugradimo njegov oblik, u onu istoriju u kojoj se ruski heroji bore za jednu istu Otadžbinu.

A istoriju, to se zna, pišu pobednici. I mi uopšte nemamo razlog da se žalimo nekim tamo instancama da su „pobede ukradene“. Tim pre što je i pozivanje na „instance“ i uvređeno prekorevanje predaka nedostojno pobednika. Jer i „instance“ su falsifikati. Odnosno, tumačiće kako žele, a nama zaista nisu potrebni neki novi preci. Tako da nam ostaje da, uz razumevanje da je istorija kao nauka maksimalno aktuelna i primenjena, gradimo sopstvenu sliku i naše, i ne samo naše, prošlosti. Jer prošlost je obavezna konstanta kulturnog koda, preko koga formiramo našu budućnost.

* * *

U konkretnom slučaju imamo i jednu olakšicu: mi danas pišemo istoriju rata od pre sto godina, znajući ne samo njegovu zvaničnu zapadnu verziju već i sve detalje ruskog trijumfalnog dvadesetog veka. A šta to mi imamo u toj istoriji?

Pre sto godina Rusija je bila prinuđena da stupi u svetski rat, a Putin je moralnu motivaciju za taj postupak akcentovao potpuno jasno i aktuelizovano. Učestvovanje u tom ratu je do 1917. godine produbilo krizu sistema u Ruskoj imperiji, što je dovelo do februarske katastrofe – konkretno – do izdajničkog svrgavanja zakonite vlasti od tadašnjih „bolotno-belolentočnih“ poštovalaca evropskih ideala. Do oktobra iste godine entuzijasti – demokrati (ko bi to mogao i da pomisli?) su gurnuli zemlju na ivicu provalije, gde su na nju slučajno naišli boljševici.

Godine 1918. nova vlada one iste Rusije je donela drugu suverenu odluku – da separatno izađe iz rata. To je učinila iz sasvim jednostavnog razloga: dalje ispunjavanje savezničkog duga u tom momentu nije rešavalo ni jedan zadatak Rusije koji je za nju bio od životne važnosti, ali je zato zemlju mogao da dovede do „cugundera“ (u žargonu: do kraja, zatvora, uništenja; prim. prev.), posle čega je „pobednički kraj“ sa maksimalnom verovatnoćom pretio da postane i njen istorijski kraj. Sve u svemu – neka im ga i svi bosfori, i dardaneli – a mi moramo da spašavamo našu zemlju. Da, i svetska revolucija, kako možemo da je zaboravimo – tada je to bilo i moderno i aktuelno.

Ali kakvi god da su bili državni motivi nove vlade te iste Rusije koja je potpisala onaj „sramotni“ Brestski mir, bilo bi zaista čudno računati da će vas posle svega pozvati u Versaj na pobedničko slavlje. To se i nije dogodilo (umesto toga, usput da kažemo, naši mili saveznici su, zajedno sa pobeđenima, kao, pa eto… počeli da dele našu zemlju, ali su, kao i obično, dobili preko prstića, i nisu se baš ovajdili). Tako da ne treba žaliti i pričati o krađi: sve svoje odluke ruska država je donosila samostalno, rukovodeći se konkretnim okolnostima.

 

Ali nije Rusija bila jedina koja do 1918. godine nije postigla ciljeve zacrtane u Prvom svetskom ratu. Ni jedan sukob interesa koji je doveo do njega nije rešen: vojno-politički poraz Nemačke nije ispao pobeda njenih protivnika. Upravo zato je glavnokomandujući pobedničkim armijama Antante maršal Francuske Ferdinand Foš 1919. godine konstatovao: „Ovo nije mir. Ovo je primirje na 20 godina“. A ratovi ne vole da ostanu nezavršeni.

Primirje, kako je i bilo objavljeno, jedva da je potrajalo dvadesetak godina, posle čega je Veliki svetski rat dvadesetog veka logično nastavljen u obliku Drugog svetskog rata (usput, naši američki partneri taj jedan doživljaj upravo i nazivaju tako neinteligentno – The World War I i The World War II).

Ali, kada je uz proleće 1945. godine došlo vreme da se podvuku rezultati serije „Veliki svetski rat HH veka“ u dve epizode – čija se pobednička zastava zaviorila u centru Evrope? Ko je u Jalti diktirao prepis Versajskog primirja? Ko je svojom snagom i svojim autoritetom obezbedio stvarni mir u sledećih pola veka?

Ona ista Rusija, koja je stupila u rat u avgustu 1914. godine. Ona koja je za to vreme napravila kvalitetni skok u sopstvenom razvoju, takav da se od njega vrti u glavi, ali – baš ona – ona ista. Što je i trebalo da se dokaže!

nikolaj-front

Mi smo pobednici, a ne „pokradeni paćenici“. Mi imamo pravo da pišemo istoriju. A gubitnika u svetu oko nas i bez toga ima dovoljno. Pa oni – neka se žale. Na nas.

Uostalom, Prvi svetski rat nije jedini „zaboravljeni rat“ u ruskoj istoriji 20. veka. Baš ovih dana 1945. godine ruska armija je izvojevala najneviđeniju u svetskoj istoriji pobedu – skršila je Kvantunšku armiju Japana, što je postalo formalni završetak Drugog svetskog rata. U toku te ofanzive, u samo nekoliko dana, potpuno i surovo je uništena milionska neprijateljska formacija, a naši gubici su izneli 13,5 hiljada boraca. I taj rat, i ta pobeda se kod nas takođe vrlo retko pominju – teško je reći zašto.

Predlažem sledeću, spornu, pošteno rečeno, verziju „zaboravnosti“ ruske istoriografije. Sa gledišta ruske vojne etike, taj rat je bio… pa eto – nije baš bio džentlmenski. Zna se da je ruskoj armiji u to vreme mogla da konkuriše samo ona – sama sebi. Ali, ako su Nemci, savijali glave pred tom neviđenom silom, mada su na isti način gledali na svet, osuđeni samuraji su u avgustu 1945. pred sobom ugledali nešto što je po njihovim shvatanjima, pripadalo nekom drugom svetu. Ruska armija nije jednostavno bila nemerljivo jača od japanske – danas je teško da se u to poveruje, ali, ako se posmatra sa gledišta socijalno-kulturnog, naučno-tehnološkog, ekonomskog razvoja – SSSR i Japan su se u to vreme nalazili u potpuno različitim svetovima. Jednostavno rečeno: ako su Nemci shvatali da T-34 i Is-2 predstavljaju vrh svetske tehničke misli kojima oni nisu u stanju ničim da pariraju, Japanci uopšte nisu imali ni približnog pojma šta je to pred njima.

A pobeda nad bespomoćnim neprijateljem, koji od prvog trenutka nije imao nimalo šanse ne na uspeh, već jednostavno na otpor, u Rusiji nije odomaćeno da se smatra za veliku.

Ali evo šta je interesantno u toj priči. Sovjetski Savez nije imao nikakve posebne racionalne potrebe da ispoljava „vernost savezničkom dugu“ – naši zapadni partneri bi se i sami tamo snašli kako treba. Uostalom, i u podeli uticajnih sfera, koja je usledila posle toga, u dalekoistočnim regionima Rusija je imala dovoljno uticaja i bez preterane demonstracije sile.

Bez obzira na to, SSSR je stupio u tu duboko periferijsku epizodu rata. A Staljin je pošteno objašnjavao narodu zašto je doneo takvu odluku. Zato što je – pažnja! – SSSR smatrao za svoj istorijski i moralni dug da se revanšira za ponižavajući poraz Rusije u ratu 1905. godine, Rusije koja je tada bila još pre sovjetske, ali je ipak bila ona ista Rusija. Uostalom, i o „savezničkom dugu“ je u svom govoru celoj zemlji nešto slično tome govorio.

Eto tu lekciju – lekciju o neprekidnosti naše istorije – mi moramo dobro da naučimo.


Izvor: Odnako, Fond Strateške Kulture

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Sto godina ukradenih pobeda

* Obavezna polja