4Balkani-2mapSrbija je politički pingvin, od kog se, da bi bio priznat kao ptica, traži da leti. Što je najgore, srpski pingvin želi da ispuni taj uslov. Dužnička logika plana njegovog leta vodi ga u Berlin, Vašington, Istanbul, Moskvu, Abu Dabi, Brisel, najposle i u Baku, sve u isto vreme.

Kada je Ivica Dačić u Vašingtonu, Aleksandar Vučić u Berlinu, a Tomislav Nikolić u Istanbulu ili Ankari, a Rusija gradi „Južni tok“, to je, posmatrano iz Beograda, suštastvena mudrost. Protekle nedelje, tako, mogli smo da čitamo o aplauzu koji je Ivica Dačić pobrao na početku molitvenog doručka u SAD.

Da Srbija ne može da živi bez Nemačke i EU, to je Aleksandar Vučić već saopštio. Nedavno je predsednik Tomislav Nikolić rekao da se i sa Turcima Srbija nikada nije tako dobro razumela. Najposle, čitali smo i slušali izveštaje iz Bakua, o strateškom partnerstvu Srbije i Azerbejdžana.

Samo letimičan pregled spoljnopolitičkih poteza Srbije, ukazuje da je njena vizija svedena na besomučnu potragu za kreditima i da joj nedostaje uređen strategijski kontekst. To da EU, u stvari, ne želi Srbiju kakvu poznaju UN, nego njene ostatke i to tek za dvadesetak godina, čak ni prstalice evroatlantskih integracija ne poriču.

Ograničiću se zato na dva najsvežija primera, Tursku i Azerbejdžan. Srbija je sa Azerbejdžanom potpisala Deklaraciju o strateškom partnerstvu. Ta strateška saradnja u osnovi ima kredit od 300 miliona dolara, namenjen izgradnji deonice na Koridoru 11 od Ljiga do Preljine. Sve do nje, a i posle nje, privredna razmena dve zemlje ostala je simbolična.

Istina, izvoz Srbije u Azerbejdžan raste, a u njegovoj strukturi dominiraju lekovi, podne obloge, smart kartice i oprema. Saradnju dve zemlje, prema PKS, karakteriše mali obim razmene, zasnovan isključivo na kupoprodajnim odnosima, bez viših oblika saradnje. Azerbejdžan je, tako, postao srpski prijatelj samo zbog ogromnih viškova novca od eksploatacije energenata.

Bez želje da potcenjujem energetski tako važnu državu kao što je Azerbejdžan, koja je, uostalom, 2011. godine finansirala i završetak izgradnje hrama Svete Petke u Petrovaradinu, nelogično je da Srbija sa Ruskom Federacijom još uvek nema dokument o starteškoj saradnji, kakav ima sa Azerbejdžanom.

U isto vreme, treba znati i da je Azerbejdžan sve važniji saveznik NATO pakta u regionu Kaspijskog basena i zakavkazja. Baku za Vašington postaje još značajniji, zbog tihog razmeštanja NATO snaga u ovom delu sveta, nakon povlačenja iz Avganistana, a što je u nesumnjivoj vezi sa planovima te vojne alijanse vezanim za Iran.

Zbog toga je, a ne iz ekonomskih razloga, Baku od Ruske Federacije tražio novu, astronomsku cenu za držanje radara u Gabalinu, što je Moskva odbila. Srbiju u formalno-pravnom smislu ne treba da zanima to otkazivanje gostoprimstva. U suštinskom, itekako treba.

Azerbejdžan u Srbiji, naime, nastupa kao prijatelj koji poštuje njen teritorijslni integritet, baš kao i Rusija, ali sa izvesnim razlikama. Baku tiho postavlja pitanje južnog Azerbejdžana, koji je deo Irana i to savetnici predsednika Nikolića odlično znaju, baš kao što znaju i da Rusija, kao ni druge rastuće sile, ne odobrava takvu politiku prema Teheranu.

Nelogičnost u ovom poretku stvari u budućnosti bi itekako mogao da iznenadi Srbiju. Ako je Baku iz godine u godinu bliži Ankari i Vašingtonu, kada je oblikovanje politike u turkofonskom delu Srednjeg istoka u pitanju, zašto neko u Srbiji veruje da će Baku biti tako postojan stub srpske politike na Kosovu i Metohiji? Hoće li takav Azerbejdžan, uprkos konfliktu u Nagorno Karabahu, ostati baš neprelazna prepreka albanskoj nezavisnosti na Kosovu i Metohiji, poput Moskve?

Sa druge strane, obećanja o turskim investicijama tradicionalno zaslepljuju Beograd. Obnevideo od slatkih reči turskog predsednika Abdulaha Gula („Doći će do ekonomskog i privrednog buma i eksplozije u periodu pred nama“), Beograd zaboravlja na glavna strateška opredeljenja Turske, koja neće biti menjana zbog Srbije.

Knjiga „Strategijska dubina“ turskog šefa dilomatije, Ahmeta Davutoglua azbuka je turske politike, naročito na Balkanu. Davutoglu u njoj kaže da Turska, isključivo uz pomoć SAD, mora snažno politički da utiče na prostor BiH, Kosova i Albanije.

„Za razliku od XIX stoleća“, kaže Davutoglu, „u novoj konjukturi najvažniji činilac su SAD. One svoj uticaj na tom području nužno moraju oslanjati na činioce izvan nemačke i slovenske zone uticaja.“ Davutoglu tvrdi da su Amerikanci uvideli kako su Mađari, Hrvati i Slovenci u oblasti politike naklonjeni Nemačkoj, Srbi Rusiji, a Bugari i Rumuni obema stranama.

Hteli ili ne hteli, nastojaće da održe bošnjački i albanski emelent kao aktere balansa u regiji. „U toj tački, Turska treba da radi na realizaciji regionalnih ciljeva u skladu sa ciljevima SAD, ne suprotstavljajući se i ne prekidajući diplomatske odnose sa Nemačkom i Rusijom“, tvrdi Davutoglu.

U svojoj knjizi, on otvoreno saopštava da je linija Bihać – srednja i istočna Bosna – „Sandžak“ (Raško-polimska oblast) – Kosovo – Albanija – Makedonija – Krdžali – zapadna Trakija od životne važnosti za Tursku. Incidentne, neoosmanske izjave turskih zvaničnika u Sarajevu da ne pominjem.

Turska je do sada pokazivala selektivno interesovanje za Srbiju i BiH. Njene investicione i političke namere svodile su se na regione njenog neoosmanskog, probošnjačkog uticaja, a ne na ravnopravnu međudržavnu saradnju. Drugi rečima, ako Srbija zbog kredita, obučenih u kožu investicija, dozvoli turskoj isključivo da jača muslimanske regione, od dobrog razumevanja o kom je predsednik Nikolić govorio neće biti ništa.

Uspostavljanjem strategijske saradnje sa Bakuom i Ankarom, Srbija treba da ima u vidu odnose sa Ruskom Federacijom i Banja Lukom. Turska je posvećena širenju svog uticaja na Bliskom i Srednjem istoku, ali i na Balkanu. Ona je članica NATO pakta, od kog zavisi, pa Ankarino popunjavanje ekonomskog rezervoara saradnje s Ruskom Federacijom nikoga ne treba da zavara kako se radi o nečemu većem, naročito ne o strateškom zaokretu turske politike.

Čak ni interesovanje Turske, nakon evropskog razočaranja, za druge forme međunarodnog organizovanja, kakva je Šangajska organizacija za saradnju, ne znači promenu kursa njene regionalne politike.

To interesovanje znači da ljudi u Ankari, za razliku od kolega u Beogradu, rade na otvaranju novih vrata, iza kojih mogu da šire dodatni uticaj. Kucanje na vrata ŠOS-a pogotovo ne znači okretanje Turske Rusiji.

Ne postoji snažnije ekonomsko sidro, koje Srbiju drži na okupu, od projekta „Južni tok“. Republika Srpska je najvažniji oslonac Srbije na Balkanu. Dužnička logika srpske politike više od decenije nalaže puko kolekcionarstvo novih i novih dugova. Zbog toga je veoma važno da Beograd što pre promeni i ekonomsku i političku filosofiju.

Srbija je politički pingvin, od kog se, da bi bio priznat kao ptica, traži da leti. Što je najgore, srpski pingvin želi da ispuni taj uslov. Dužnička logika plana njegovog leta seže do kreditnog horizonta i vodi ga u Berlin, Vašington, Istanbul, Moskvu, Abu Dabi, Brisel, najposle i u Baku, sve u isto vreme.

A sve što treba da uradi taj politički pingvin, jeste da nauči da pliva, lovi ribu i među rođacima potraži spas od smrzavanja. Baš kao što pingvini i inače rade, ma koliko želeli da budu ajkule, morski lavovi ili orlovi.

Izvor: Glas Rusije


Izvor: Vidovdan

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Strategijska dubina vladajućeg trojca

* Obavezna polja