Nije ništa novo da jedna država uspostavi izrazitu dominaciju i vođstvo u odnosu na nekolicinu država u određenom regionu. Liderska pozicija obično se sticala zahvaljujući vojnoj snazi i pobedama u oružanim sukobima, a uporedo ili naknadno obuhvatala je političku, ekonomsku, kulturnu i drugu nadmoć. Sveobuhvatnost, dugotrajnost i ogromne prostorne razmere prevlasti posebno su došle do izražaja tokom bipolarizma i dvostrane hegemonije oštro suprotstavljenih suparnika – SAD i SSSR – hladnoratovskih predvodnika zapadnog i istočnog bloka. Njihovo predvodništvo unutar grupacija koje su okupili bilo je neprikosnoveno, proisticalo je iz trijumfa u Drugom svetskom ratu i zasnivalo se na sposobnosti da svim sredstvima, milom ili silom, beskrupulozno nametnu sopstvene interese (ne)voljnim sledbenicima.

S obzirom na nasleđe nacističke zloupotrebe, gotovo da se nije pominjao pravi, suštinski, nepomirljivi, „prirodni antagonizam“ principa integrisanja – geopolitički. S jedne strane, američki je bio utemeljen na „moći mora“ (talasokratiji), a s druge, ruski na „moći kopna“ (telurokratiji). Tek je pad Berlinskog zida i dolazeći tzv. unipolarni trenutak prvi put u istoriji doneo hegemoniju jedne sile, i to ne u „poznatom svetu“ nego u svetu u celini. Uostalom, američki unipolarizam i globalizam su proistekli iz jedinstva Svetskog mora kao ekspanzionističkog medijuma, nasuprot (logičnom) mnoštvu kontinenata kao prirodnih staništa čovečanstva.

PUT DO TRONA ODUVEK JE BIO ISTI, OD ISKONA

Do vrha SAD nisu došle ni brzo, ni lako, ni slučajno. Nastale su kao istorijsko-geopolitički baštinik (ipak ograničene) dominacije „Imperije gde sunce nikada ne zalazi“, tj. kao ostvarenje, slobodnije rečeno, velikodržavlja Velike Britanije, koja im je nezavisnost dozvolila kada ionako više nije mogla (a ni imala potrebe) da ih kontroliše. Iako je nezahvalno određivati tačno vreme rađanja i početka ostvarivanja američke hegemonističke ideje, obično se smatra da je to Monroova doktrina, proistekla iz nastupa predsednika Džejmsa Monroa u Kongresu drugog decembra 1823. Njen smisao bio je da se nasledi već onemoćali evropski kolonijalizam na zapadnoj hemisferi i da celokupno američko kopno od Atlantika do Pacifika i od Aljaske do Ognjene zemlje postane zona neprikosnovenih interesa SAD.

Na osnovu krilatice „Amerika Amerikancima“ usledile su decenije teritorijalne ekspanzije i državnog konsolidovanja, koji su prošli kohezionu proveru u Secesionističkom (građanskom) ratu 1861–1865. i defakto okončani kupovinom Aljaske od Rusije 1867. Nisu slučajno holivudski filmovi ovekovečili simbole toga doba: pionire Divljeg zapada, konjanike, kočije, trapere, kauboje, železnicu, „plave bluze“… – dakle, u geopolitičkom smislu, kopnene osvajače. Uporedo, širenjem uticaja na Karibe, Centralnu i Južnu Ameriku privodila se kraju telurokratska faza hegemonije SAD. Sledilo je neizbežno pitanje kuda i kako dalje, jer imperija koja ne napreduje počinje da stagnira, suočava se s unutrašnjim problemima i survava se u deklinizam.

Bela kuća u sumrak – Foto: Karolin Kast/AP foto

OKEANIMA I MORIMA ŠIROM SVETA

Planetarna „ostrvska“ geografska datost američkog kopna i već stvoreni preduslovi sami su ponudili izlaz – ekspanzionizam u vanamerički prostor, na okeane, mora ostrva i druge kontinente, potpunom promenom geopolitičkog principa u talasokratski. Opet, nije Holivud tek iz umetničkih motiva filmski „opevao“ pomorske operacije, brodove i podmornice, mornaricu, mornaričku avijaciju, nepobedive marince… – dakle, u geopolitičkom smislu, morske osvajače. Teorijski tvorac-inicijator izgradnje globalne američke nadmoći „posredstvom mora“ bio je krajem 19. veka admiral Mehen, „prvi geopolitičar među vojnim piscima i prvi vojni pisac među geopolitičarima“. Usledilo je čitavo stoleće sistematskog osvajanja i pozicioniranja SAD, prvo na geostrategijski važnim pacifičkim ostrvima, a potom duž priobalja Evroazije.

Mehen je isticao značaj te najveće kontinentalne mase i unutar nje kopnene moći Rusije, nazivajući je „ogromnom celovitom površinom zemlje čije središte ne može biti slomljeno“. Šematsko-kartografski je izdvojio pojas između 30. i 40. paralele gde će se odvijati stalno sukobljavanje ruske telurokratije iz unutrašnjosti i američko-britanske talasokratije iz smera okeana i priobalnog pojasa, apostrofirajući tada neke ključne tačke koje su za postizanje primata u Evroaziji važne i danas (gradove Bagdad, Teheran, Kabul, Kandahar, Peking, Šangaj…, te pomorske prolaze Bosfor i Dardanele, Skagerak i Kategat, Gibraltar, Suecki kanal…). Kasniji teoretičari i praktičari samo će taj pojas pomeriti nešto južnije, na evroazijski obod (Rimland), i do danas zadržati njegovu funkciju okruživanja i obuzdavanja Rusije kao večite pretnje iz „srca kopna“ (Heartland).

IMPERIJA U NAPONU SNAGE

Uprkos velikom ruskom doprinosu bez koga ne bi bilo pobede nad nacističkim zlom, decenije koje su dolazile pokazaće da su jedini pravi pobednik u Drugom svetskom ratu bile SAD. Izuzimajući opkoljeni istočni blok (VU i SEV) i još nekoliko manje važnih izuzetaka, pod američkom kontrolom na ovaj ili onaj način bio je čitav ostatak sveta. Još krajem rata su Bretonvudskim sistemom postavljeni finansijski, a iskrcavanjem u Normandiji i pokoravanjem Japana ekspanzionistički makromostobrani kao geopolitički i geostrategijski temelji na kojima je kasnije građena i dograđivana hegemonija. Političke, ekonomske, kulturne, obrazovne, medijske i druge međunarodne organizacije i institucije formirane su po meri amerikanolikog Zapada. Čak su i geografski većinom locirane na zapadnom i istočnom priobalju severnog Atlantika.

Sistemom precizno raspoređenih vojnih baza, bilateralnih partnerstava, ad hok koalicija i „paktomanijom“ formiranih savezništava koja „nisu mogla biti odbijena“ nastala je ne samo „anakonda“ oko ruske sfere već i „paukova mreža“ nad većim delom sveta. Istočni blok i njegov predvodnik SSSR nisu mogli da izdrže taj dvoboj i završili su dezintegrisani, a i sama Rusija opstala je uz Božju volju i nuklearni potencijal. Kao što su u 19. veku SAD napravile državu i uspostavile panameričku hegemoniju na kostima miliona genocidno istrebljenih domicilnih stanovnika, tako tokom 20. i početkom 21. veka ni za trenutak nisu oklevale da globalnu hegemoniju postignu oružanim agresijama, atomskim bombama, napalmom, hemijsko-biološkim sredstvima, projektilima sa osiromašenim uranijumom, organizovanjem vojnih pučeva, uklanjanjem legalnih i postavljanjem „svojih“ vlasti, „obojenim revolucijama“, nameštenim izborima, navodnim humanitarnim intervencijama, ekonomskim sankcijama, masovnim proterivanjima i ubistvima civila, uključujući i decu. Stoga ne bi trebalo da čudi monstruozna izjava M. Olbrajt da je smrt pola miliona malih Iračana bila vredna onoga za šta se SAD zalažu.

SAD i Kina – sudar modernih hegemona

KRČAG IDE NA VODU DOK SE NE RAZBIJE

Posthladnoratovska, razobručena, globalna, unipolarna hegemonija SAD trajala je istorijski kratko, ali se pokazala u svoj svojoj izopačenosti. Posebno su je na svojoj koži osetili Srbi, prvi nesvesni ustanici protiv još jednog „Novog poretka“, ne suprotstavljajući mu se (samo) iz uzvišenih već prvenstveno iz egzistencijalnih razloga. Američka dominacija sada neupitno i po svoj prilici nezaustavljivo opada u relativnom, a sve primetnije i u apsolutnom smislu, mada je još daleko od sloma. Postavlja se pitanje na koji način demontirati sve poluge (nad)moći i privilegovan položaj SAD koji su gradile i čuvale više od jednog stoleća?

Na primer, kako njih i njihove zapadne saveznike ukloniti iz ključnih vojnih baza zahvaljujući kojima kontrolišu veći deo sveta – Guama, Okinave, Dijega Garsije, Ramštajna, Avijana… I Bondstila! Ili, ima li nade da se EU izvuče iz čvrstog zagrljaja Vašingtona, prestane da bude njegov „mostobran na zapadnoj obali Evroazije“ i „softver NATO-a“, te postane samostalan pol moći? Kojim polugama dovesti u pitanje američko vođstvo u svetskim političkim, ekonomskim i drugim forumima zahvaljujući kojima „drmaju Planetom“? Može li se to izvesti postepeno, bez velikog, svetskog rata? Da li je jedini relativno miran način, uporedo sa „udruživanjem varvara“ na spoljašnjem planu, da narastu unutarameričke slabosti i antagonizmi kao što je sve oštriji sukob zvanične i tzv. duboke (dubinske) države? Hoće li budući svet biti (a)simetrično multipolaran ili će njime upravljati nov hegemon?

Budući da će predispozicije za upražnjen presto imati jedino Kina, kakva će biti njena hipotetička hegemonija? S osobinama bahatog i nasilnog „svetskog policajca“, ili pak nametnuta „ofanzivom šarma“, ali s još surovijim efektima? Možda će se svet jednoga dana s nostalgijom sećati Pax Americana? Srbi, valjda, neće.


Izvor: Pečat

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Suton američke hegemonije

* Obavezna polja