stefan-karganovic-L1-610x330Da li će brižljivo režirani pokušaj uličnog juriša na Narodnu Skupštinu Republike Srpske 28. decembra 2015. otrezniti vlast i privesti je, ako ne „k poznaniju prava“, onda bar okasnelom shvatanju dubine egzistencijalne opasnosti u kojoj se Republika nalazi?

Prema scenariju od kojeg bi zadovoljni Džin Šarp – uprkos poodmaklim godinama – doživeo orgazam, oko tri hiljade „razjarenih građana“ u Banjaluci – od kojih je najmanje polovina, kao pojačanje, dovezeno iz Doboja – okupilo se ispred skupštinske zgrade da protestuje protiv novog Zakona o radu, čije su usvajanje – pod intenzivnim pritiskom MMF i srodnih međunarodnih filantropskih udruženja – tog dana poslanici razmatrali. Masovna akcija na ulici profesionalno je sinhronizovana sa in camera ponašanjem čelnika opozicionog Saveza za promene u skupštinskoj dvorani. Operativni model za Banjaluku podsećao je neodoljivo na upad rulje 2003. godine u skupštinu Gruzije i ponižavajuće fizičko uklanjanje potrošenog predsednika te zemlje Edvarda Ševernadzea. U trenutku kada se učinilo da je i u Banjaluci uspeh bio nadohvat ruke, taktički scenario nasilnog zauzimanja skupštine kao jednog od glavnih „stubova režima“ pred kamerama je neoprezno otkrio poslanik Dragan Čavić, koji je kao predsednik RS potpisao čuveni Izveštaj o Srebrenici. Okupljenu masu, koja je lupala na vratima Skupštine, Čavić je podstrekivao: „Vi spolja, a mi ćemo iznutra“.

Pošto ga je oštro upozorio prisutni ministar unutrašnjih poslova RS Dragan Lukač na krivične implikacije zapaljivog huškanja, Čavić je ustuknuo. Uskoro zatim i masa okupljena „spolja“ se razišla, a majdanovci dovezeni iz Doboja (inače jedinog grada u RS koji se pod gradonačelnikom Obrenom Petrovićem pridružio „zajednici opština turskog sveta“) neobavljena posla su vraćeni kući.

FATALNA GREŠKA VLADE RS

Incident pred (i u) Narodnoj Skupštini Republike Srpske bio je zamišljen kao „građanska“ repriza nedavno uspostavljenog presedana ilegalnog upada policijskih organa Bosne i Hercegovine u lokalne i državne ustanove RS u Novom Gradu (Pečat, br. 400: Obnavlja se udar na Srpsku). Lako je predvideti da će pod narkozom samozavaravanja rukovodstvo Republike Srpske nonšalantno odmahnuti rukom i ubrzo – do sledećeg neizbežnog udara – zaboraviti i ostaviti neanaliziranim i ovaj neuspeli pokušaj normalizacije rušenja državnih institucija. Ako tako postupe, to će im biti fatalna greška.

Znakoviti događaj od 28. decembra izveden je po klasičnom šablonu („receptu“, izrazio bi se Kanvasov specijalista za prevrate Ivan Marović) kako se u određenom stadijumu izvodi obojeni puč. Glavne komponente tog procesa su spoj neposrednog okidača koji je suštinski opravdan i cinične zloupotrebe takvog legitimnog povoda za mobilizaciju masa, što se odvija pod lažnom zastavom i radi postizanja stvarnih političkih ciljeva, kojih su svesni jedino skriveni organizatori meteža.

Ključ za razumevanje onoga što se u Banjaluci nedavno dogodilo je sporni Zakon o radu, i gde je i pod kakvim okolnostima ta zakonska mera nastala. Zvanično, u oba BiH entiteta usvajanje Zakona o radu je sastavni deo „Reformske agende“, a tu agendu su, navodno, „usvojili“ Savet ministara BiH i vlasti oba entiteta i Brčko Distrikta, po preporuci podrobnije neidentifikovanog „Saveta za spoljne poslove“. Ovaj Savet je, dakle, instanca odakle je diktirana ne samo čuvena „Reformska agenda“, za koju svi nivoi vlasti u BiH simuliraju kao da su je oni smislili i samoinicijativno sprovode već i specifične mere sračunate na stvaranje poslovne klime koja najviše odgovara stranom korporativnom kapitalu, a sporni Zakon o radu je samo jedan od brojnih primera nametnutih neokolonijalnih uredbi takve vrste.

Međutim, ispada da je uticajni „Savet“, čije se direktive bespogovorno izvršavaju, sve drugo osim nekog dobronamernog domaćeg trusta mozgova. Puni naziv te ustanove, odakle BiH politički faktori crpu zakonodavno nadahnuće, je „Savet za spoljne poslove Evropske Unije“ ili Foreign Affairs Council of the European Union (informativni dodatak na kraju naziva, koji otkriva pravo poreklo, u domaćem diskursu se diskretno i verovatno sa razlogom zataškava). „Savet“ se ne sastoji od građana BiH ili Republike Srpske iskreno zabrinutih za budućnost svoje zemlje, nego od ministara inostranih poslova država-članica EU i samim tim služi političkim i ekonomskim interesima tog nadnacionalnog konglomerata, a ne lokalnih građana. Pored zadatka da „obezbedi jedinstvenu, doslednu i efikasnu“ zajedničku spoljnu politiku, znakovito je da u okvir kompetencija „Saveta“ ulazi i oblikovanje „zajedničke komercijalne politike“. Radničko zakonodavstvo u BiH, u ovom slučaju Republici Srpskoj, očigledno ulazi u opseg tih kompetencija, bar u onoj meri u kojoj je političko rukovodstvo naciljane države dovoljno korumpirano, ucenjeno ili zombifikovano da „ide evropskim putem“, i prinuđeno da pristaje na sve uslove koji mu se na tom nebuloznom putu ispostavljaju.

To je „Savet“ koji ne savetuje, i ne daje preporuke. On naređuje i diktira.

skupstina-rs05

ŠTA PIŠE U „REFORMSKOJ AGENDI“

U „Reformskoj agendi za Bosnu i Hercegovinu za period 2015–2018. godine“, lukavo podmetnutoj na potpis i obnarodovanje lokalnim upravljačkim nomenklaturama kako bi se stvorio prevarni utisak da autonomno deluju, jasno su izložene osnovne stavke samoubilačke politike koja mora da se vodi. Već u članu 3. navodi se da je „o prioritetima koji su predviđeni ovom agendom razgovarano sa međunarodnim finansijskim institucijama“, koje će „pratiti napredak po svojim prioritetima“, dakle ne po prioritetima država-subjekata, što podrazumeva „neophodnost provođenja niza strukturalnih reformi u oblastima radnog zakonodavstva… unapređenja poslovne klime i konkurentnosti, restrukturiranja javnih preduzeća, reforme socijalnih davanja…“ itd. (član 7).

U tom kontekstu se izričito naređuje da će „entitetske vlade, vlade kantona i Brčko Distrikta poboljšati svoje nacrte zakona o radu“ (član 10). Da ne bi bilo nedoumice o tome u čijem su interesu projektovana naložena zakonska „poboljšanja“, finansijski iscrpljenim žrtvama hladno se predočava ko drži i nož i pogaču: „…Radi izbegavanja nepovoljnih eksternih uslova finansiranja, vlasti u BiH očekuju zaključivanje finansijskih aranžmana sa Međunarodnim monetarnim fondom, Svetskom bankom i Evropskom komisijom, koje će tokom provođenja mera fiskalne konsolidacije obezbediti finansijsku podršku“ (član 6).

A da nekoj lokalnoj marioneti ne bi pala na pamet koja nepredviđena ideja, „Reformska agenda“ se završava preuzimanjem svečane „obaveze… da državni, entitetski, kantonalni i nivo vlasti Brčko Distrikta ni na koji način neće osporavati, ometati i blokirati realizaciju aranžmana sa međunarodnim finansijskim institucijama koje su direktno i indirektno vezane za reformske procese…“ (član 17).

Iz ovih kratkih citata (cela agenda je lako dostupna na internetu) očigledno je da glavna poenta tog nametnutog plana nije privredni oporavak i napredak zemlje žrtve, a još manje ukazivanje pomoći kako bi se uzdigla do „evropskih standarda,“ o čemu zavedeni građani lakoverno sanjaju, nego učvršćivanje sistema bezobzirne korporativne eksploatacije (oh, da, to je prikazano sa rafiniranim cinizmom u članu 10 „Reformske agende“, kao ništa manje od „strateške prednosti“ devastirane BiH privrede, pa se naglašava „značajan potencijal u radnoj snazi koji trenutno nije dovoljno iskorišten“). Jer „dalji rast i prosperitet moraju biti zasnovani na privlačenju investiticija“ (član 9) pošto je rešenje koje se sastoji od unutrašnje štednje i akumulacije domaćeg kapitala, koji bi radili za dobro zemlje, nedozvoljeni subverzivni koncept. Zato u neokolonijalnoj privredi i jeste neophodan „privlačan“ Zakon o radu, skrojen po meri i potrebama stranih „investitora“.

SA KONJA NA MAGARCA

Politička klopka je očigledna: raznim metodama frivolni vlastodršci se navode da svojim zemljama postavljaju pogrešne i u osnovi neostvarive ciljeve, a ulazak u „obećanu zemlju“ (na primer EU) uslovljava se uvođenjem nepovoljnih mera (neoliberalni ekonomski sistem) sračunatih na podrivanje materijalne baze društva. Očajne upravljačke nomenklature stimulišu se na usmeravano i rastuće inostrano zaduživanje kao navodno jedini mogući izlaz za popunjavanje budžetskih rupa. Od trenutka kada je proizvodni potencijal potpuno razoren, uspostavlja se sistem hronične zavisnosti od lihvarskih stranih finansijskih institucija koje kredite doziraju u minimalnom iznosu neophodnom za kliničko preživljavanje pacijenta. Zatim, svoj nadređeni položaj koriste da obezglavljenoj žrtvi diktiraju najsitnije pojedinosti unutrašnje politike, što je uvek koncipirano na način koji je za žrtvu – najnepovoljniji.

Suština klopke je u tome što se vlast uvlači u dobrovoljno učešće u hibridnom ratu koji se protiv nje vodi, sa neskrivenim ciljem njenog uništenja. Saradnjom sa inostranim finansijskim „spasiocima“ i sprovođenjem njihovih „agendi“, vlast doprinosi stvaranju unutrašnjeg stanja dubokog i opravdanog nezadovoljstva. Druge agencije stranih partnera – više ne finansijske – tada stupaju na scenu i nagomilano nezadovoljstvo usmeravaju u profesionalno režirani ulični bunt. Društveni uslovi koji pogoduju izvođenju „obojene revolucije“ stvaraju se uz aktivnu saradnju vlasti koja je predodređena za likvidaciju.

skupstina-rs02

Način kako su Republici Srpskoj nametnuti „Reformska agenda“ i politike iz koje se sastoji savršen je primer funkcionisanja mehanizma uprezanja žrtve u projekat vlastitog samouništenja.

Zna li đavo šta je pravo, ali iz nekog misterioznog razloga to neće? Takvu hipotezu uopšte ne isključuje indikativan i do sada nedemantovan izveštaj Dojče Vele pod naslovom Ruski kredit za finansijski spas Republike Srpske, objavljen davnog 3. marta 2014. godine u jeku tadašnje potrage za izvorima povoljnog finansiranja:

„Premijerka Željka Cvijanović tvrdi da je ruski kredit mnogo povoljniji iako ni ona nije otkrila detalje. ‘Ovim sredstvima mogu se redovno servisirati obveze i dug. Ono po čemu se taj kredit razlikuje od nekog drugog aranžmana je da tu nema nikakvih političkih uslovljavanja, nema nikakvih zakona koji se vama ispostavljaju kao obaveza’, tvrdi Cvijanović.”

Ko po sopstvenom izboru prelazi sa konja na magarca? Svaka dalja analiza i komentar – čine se izlišnim.


Izvor: Pečat

Komentari

Jedan komentar na Svilen gajtan za Republiku Srpsku

  1. Komentar od kosovac:

    Nagledali smo se raznih demonstracija od 9. marta pa naovamo. I većina nas prepoznaje svaki scenario tih pozorišnih igara. Ofiraju se svi učesnici (kao Dragan Čavić, Vuk Drašković,….), sem onih kojima nije zadatak da budu javno eksponisani. Dok se može, oni se medijumski uokvire za javnost, i bez obzira na njihovo kasnije delovanje, može se smatrati da su svedeni na „pas laje vetar nosi“.
    Veći je problem što vlada Republike Srpske postaje zavisna od MMF kome daje političke ustupke što formalno pomaže prihvatanje okupacije zapadne karakondžule. Usvajanje nekog zakona po diktatu MMF, za koji zakon bi MMF po pravilu trebalo da „boli ona stvar“, ali ne boli ga, je školski primer velikog političkog ustupka. Neka je ustupak, ali glupo je od Dodika i ostalih što traže da se to drukčije tumači, svi to vide. Šta nekog pravnika natera da napravi nepravedan i amaterski loš zakon, treba se zapitati. Odgovor je da pravnik odbacuje svoju profesionalnost i poštenje za račun kriminogenog nalogodavca, u ovom slučaju MMF. Svi to vide. Svi.
    Za sada je ovaj primer sa MMF usamljen, ali kada se počnu javljati novi primeri, naročito sa EU, onda muslimansko – latinska premudrost neće morati da dovlači demonstrante čak iz Doboja.

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Svilen gajtan za Republiku Srpsku

* Obavezna polja