Појава неорганизованог пречанског фронта, подржана од Хрватске сељачке странке, била је увод у окупљање „Војвођанског фронта“. Међутим, „Војвођански фронт“ је регистрован тек по смрти Јована Лалошевића, давно пошто га се одрекао његов идејни оснивач Светозар Станковић. Када је Душан Бошковић (близак сарадник Влатка Мачека) дошао на чело „Војвођанског фронта“, он је одмах пропао у покрајинском шовинизму. 

Нема ничег отужнијег него када се у политичким питањима место мозга, пита завист и инат. Неоспорно је, међутим, да се у последње време јавља једна непрекидна критика, и горе још, свега и свачега што долази из Београда.

Милош Црњански (Идеје, Београд, 9. март 1935. г.)

 

Идеја о Војводини као посебној јединици државе никад није била безусловна и јасна унутар пречанског фронта. Аутономију за Војводину је отворено и јавно захтевало само неколико радикала. Они су већ половином тридесетих година одустали од аутономашких идеја, када је држава почела делотворно да решава све особите невоље Војводине. У Самосталној демократској странци о статусу Војводине никад није било јединственог става. Став Новосадске резолуције о Војводини је гласио штуро и неодређено: „У будућем уређењу државе Војводина са Сремом ће за себе тражи исти положај који ће имати остале покрајине“.

Главни одбор Народне радикалне странке се одмах супротставио том захтеву, као и Алекса Ивић (тада водећи стручњак у области историје Војводине) који је, ипак, био учесник Новосадске конференције. Супротставила се и Демократска странка. Радикали и демократи су били једнако противни повезивању војвођанског питања са хрватским питањем.

Дуго припремање „Војвођанског фронта“

Тек 1935. г. су неки међу присталицама политички разнородног пречанског фронта размишљали о стварању „Војвођанске партије“, али су датуми и садржина њихових приватних састанака и дружења у том циљу врло нејасни (текст Новосадске резолуције је објављен тек након вишегодишњег скривања, 8. августа 1935. г. у новосадском „Дану“, а оригинални документ је сачуван у архивској грађи). Документ су потписали: Миховил Томандл, Јован Лалошевић и Милан Костић.

Радикал Светозар Станковић инспиратор “Војвођанског феонта”

 

На једној конференцији крила Удружене опозиције у Војводини (која би требало да је уједно и „оснивачка конференција Војвођанског фронта“), Новосадској резолуцији, као полазном документу, супротставио се тада радикал Светозар Станковић и напустио оснивачки састанак „Војвођанског фронта“. Ова чињеница има огроман значај, јер је управо Станковић а не Јован Лалошевић био тај који је надахнуо и покренуо окупљање  Војвођанског фронта. Станковића а не Лалошевића је још 1928. г. Народна радикална странка осудила због настојања да формира „Војвођански фронт“ који је том приликом политички негативно оцењен због „сепаратистичке и антисрбијанске позадине“ (Правда, 1. новембар 1928. г). Чињеницу да је Светозар Станковић стварни инспиратор стварања „Војвођанског фронта“ комунистички историчари доба САП Војводине вешто су прикривали, a то су наставили и војвођански ауономаши до данашњег доба. Водећу Станковићеву улогу су прикрили да би у први план истакли Јована Лалошевића. Имали су одличан разлог за то, јер се Станковић као покретач окупљања „Војвођанског фронта“ отворено супротставио војвођанској посебности у држави као штетној појави. Наиме, поводом доношења Уредбе о ликвидацији земљорадничких дугова, Светозар Станковић се јавно супротставио стварању „Војвођанског фронта“. Тада је нагласио да је то „покрет који не само шкоди јединству земље, него и самим Војвођанима“ (Правда, 21. септембар 1936. г). Том приликом је Светозар Станковић о аутономији Војводине објавио: „За време владавине Аустроугарске идеал је био да Војводина буде аутономна, али данас се то питање не може покретати. Војводина има  проблема као и сви наши крајеви“.

Димитрије Мита Костић, челник неформалног „Војвођанског фронта“ који се 1937. г. отворено супротставио војвођанском сепаратизму

Душан Бошковић је тада био у отвореном сукобу са Драгољубом Јовановићем, изразито доследним политичарем великог угледа међу земљорадницима и сеоским становништвом целе Југославије. „Војвођански фронт“ је нарочито хтео да се представи као заштитник интереса завичајне пољопривреде. Узалуд. Сељаци Војводине нису веровали том шароликом политичком скупу у чије име је пред јавношћу иступао Душан Бошковић. Њихов покрет су сматрали за „господску измишљотину“, створену да „господа“ стекну неке повластице за себе од владалаца у Београду. У Војводини је владало опште уверење да су челни људи „Војвођанског фронта“ скуп незадовољних који су огорчени јер у новој држави нису постали министри. Пошто је пореска политика одавно уједначена, аграрна реформа спроведена, а Уредбом из 1936. г. ликвидирани земљораднички дугови лихварским банкама, сељаци из Војводине су увидели да је нова држава њихов заштитник, а не непријатељ.

Заглавље некадашњег „Панчевца“ кога је Дуда Бошковић преименовао у „Војвођанин“. Фото: Јован Поповић.

 

Жарко Јакшић је у то доба био адвокат у Петровграду (данас Зрењанин) и члан Прибићевићеве СДС. Он је упорније од свих из „војвођанског покрета“ тражио да се „војвођанско питање“ решава истоветно као Хрватско. Био је изданак чувене породице Јакшића, брат Милутина, Милете и Васе Јакшића који су још у доба Аустроугарске у Кикинди организовали покрет који је створио Српску демократску странку. Уређивао је са братом кикиндски „Српски гласник“, а аустроугарске власти су га 1914. г. ухапсиле и до краја Првог светског рата га задржале у затвору. У новој држави је постао близак Светозару Прибићевићу и постао сарадник Матице Српске. Био је најмлађи од браће Јакшића и већ 1920. г. је у кикиндском „Српском гласу“ критиковао београдски режим због „пљачкашке политике“ према Војводини. Јакшић је брзо напустио Демократску странку и постао члан Самосталне демократске странке. У СДС је присуствовао састаницима припадника пречанског фронта у Новом Саду 1932. г. На тим састанцима је упорно наваљивао да оснују „Војвођанску странку“, али за тај подухват никада није нашао истомишљенике. Наредних година је деловао на окупљању „Војвођанског фронта“. Иако је био присталица посебне „покрајинске свести“, противио се покрајинском сепаратизму отворено и доследно. Жаркова браћа Јакшићи никад нису узели учешћа у политичкој пустоловини пречанског фронта, па ни у „Војвођанском фронту“.

Народни хероји Југославије Светозар Тоза Марковић и Владимир Коча Коларов, чланови ПККП Војводине који су 1938. г. били чланови редакције „Војвођанина“ Душана Бошковића.

У раду „Војвођанског фронта“ је од почетка био упадљив позив се из свих равни управе у области Војводине изузму сви који нису рођени у Војводини. Друго упадљиво обележје „Војвођанског фронта“ је била сарадња неких његових припадника са хрватским политичарима на изради пројеката уставног преуређења државе, пре свега са Хрватском сељачком странком. У листу „Војвођанин“, инжењер Светозар Матић је чак писао о „војвођанској цивилизацији“, због чега је новосадски „Дан“ Даке Поповића нарочито критиковао писања „Војвођанина“ противећи се стварању култа „покрајинске свести“. „Војвођанин“ на ту критику није одговарао, али је „Глас матице Српске“, под управом Николе Милутиновића, истицао да је Јован Цвијић радио на афирмацији покрајинске свести и да управо због тога Војводина и припада Југославији. Уистину, ставови Јована Цвијића да Војвођани „ништа не треба да очекују од Београда“ су у оно време веома збунили демократе из Војводине, о чему је у приватној преписци своје сведочанство оставио Милутин Јакшић. Новосадски лист „Дан“ је објавио да „Војвођански фронт“ унутар себе нема сагласности око будућег државног уређења и навео низ његових чланова који сматрају да би федерално уређење било штетно. Наводи „Дана“ су били истинити и нико их није демантовао. За разумевање почетних замисли о аутономији Војводине, мора се увек имати на уму њихово порекло. Стојан Протић је радикале у Војводини први убеђивао да њихов завичај треба да постане посебна организациона јединица државе. Јован Цвијић је био први који је демократе у Војводини убеђивао да „ништа не очекују од Београда“ и потоње идеје о „војвођанској цивилизацији“ су правдане управо Цвијићевим ставовима. Родно место војвођанских аутономашких замисли није у Војводини, већ у Београду!

У „Војвођанском фронту“ су преовлађивале личности које су биле средњи и крупни земљопоседници или економски стабилни чиновници. Врло брзо се показало да су и најгласнији припадници покрета, попут Душана Бошковића, вољни да борбу за федерални положај Војводине ипак сведу на борбу за њен аутономни положај. Сви су наглашено изјављивали да нису сепаратисти. Жалили су се на „запостављеност“ и „неконтролисану експлоатацију Војводине“, пољопривредне проблеме и велики број беземљаша. Врло различито су се изјашњавали и поводом „покрајинске свести“. Иако је Војвођански фронт желео да се представи као покрет свих „домородаца“, управо су ти „домороци“ ускратили подршку „Војвођанском фронту“, нарочито они из редова немачке и мађарске националне мањине. Историчар Алекса Ивић, који је присуствовао Новосадској конференцији, јавно је критиковао оне који су на том скупу прихватили Загребачке пунктације као полазиште, због тога што ово представља „удар на јединство српске нације“. Међутим, Јован Лалошевић је чак говорио о „војвођанском патриотизму“. Његовом смрћу, почетком 1935. г, „Војвођански фронт“ је, још пре формалног почетка свог рада, остао без човека значајног политичког квалитета.

„Војвођански фронт“ и политика „народног фронта“ Коминтерне

Трећа комнистичка интернационала (Коминтерна) је 1923. г. формирала „Сељачку интернационалу“ као своју сателитску организацију. Већ 1924. г. је у њено чланство ступила Хрватска сељачка странка под руководством Стјепана Радића који је из овог разлога посетио Москву. Коминтерна је тридесетих година XX века веома настојала да се ван простора СССР супротстави успону фашизма сарадњом са удружењима, синдикатима, партијама и другим здруженим снагама од политичког значаја, али и да утиче на политички живот унутар буржоаских држава. Овај вид образовања широких удружења комуниста са организацијама демократског центра називали су народним фронтом. У мрежи комунистичког народног фронта је у Југославији била ХСС, а захваљујући Сељачко-демократској коалицији из 1927. г. и Самостална демократска странка Светозара Прибићевића. Преговоре о ступању СДС у народни фронт је водио адвокат Сава Селенић који је преко женине сестре Богданке Рашић Секе био повезан са хрватским комунистима (Селенићева свастика је била комунистички опредељена и сарадница Андрије Хебранга). У то доба су се у Војводини најпре неки међу радикалима, на челу са  Светозаром Станковићем, повели за „фронтовским“ идејама и разматрали идеју окупљања „Војвођанског фронта“. Оштро непомирљиви српски незадовољници београдским режимом остали су само међу представницима СДК са територије Војводине. Отуд се међу њима јављала „фронтовска“ терминологија у виду пречанског фронта. Касније су је и сами усвојили прихватајући радикалски назив „Војвођански фронт“. Већ 1936. г. је у Новом Саду, ради оснивања народног фронта, Радивој Ћирпанов организовао састанак представника Комунистичке партије Југославије са представницима СДС. Од тог доба комунисти виде припаднике Самосталне демократске странке као своје политичке савезнике у Војводини.

У Краљевини Југославији је КПЈ сматрана терористичким удружењем. Полицијском акцијом је крајем 1936. г. њен састав у Војводини практично уништен, па су свој састав комунисти морали обновити из темеља. У обнављању Комунистичке партије у Војводини су највеће напоре извели комунисти Баната. Упоредо с развојем партијског састава, радили су и на развијању удружења народног фронта. Настојали су комунисти да делују кроз Радничку партију (касније прерасла у Странку радног народа /СРН 1938-1940. г/). Био је то законити политички заклон КПЈ којим је на југословенском нивоу формално управљао Божидар Аџија. Кроз СРН су деловали челни људи привременог Покрајинског комитета КП Војводине (нарочито Жарко Зрењанин и Владимир Коларов) чије седиште је било у Петровграду (данас Зрењанин). Извршни одбор Радничке партије је 1938. г. склопио споразум са Душаном Бошковићем као вођом СДС. На једном од Бошковићевих састанака са комунистима у саставу „Вовођанског фронта“ је  учествовао и Павле Грегорић (Црвени Павле). Брзо после завршетка Другог светског рата постало је јасно да у споразумном односу Душана Бошковића са комунистима ни једна ни друга страна није сматрала себе равноправном, већ надмоћном. Бошковић је 1945. г. на својој кожи осетио да његова страна није рогата већ шута. Ипак, комунистичка СРН уочи избора 1938. г. није успела да ступи у коалицију ни са једном странком. На изборима је учествовала тек  кроз „Војвођански фронт“ који је, такође посредно, учествовао кроз СДС, странку која је учествовала на листи Удружене опозиције. Не сме се заборавити да су комунисти своје савезнике међу политичарима и политичким удружењима ван Комунистичке партије гледали с ниподаштавањем. Без обзира што су комунисти након овладавања Југославијом своје бивше савезнике из ХСС, СДС и „Војвођанског  фронта“ у својој литератури називали „грађанском опозицијом“, они су њих у усменим разговорима међу собом називали  корисним будалама, односно корисним идиотима[1].

Чим je аутономни статус Војводине у држави почео да занима војвођанске комунисте, они су својим програмским документима и подржали идеје о аутономији Војводине. Било је то тек у периоду од 1939. до 1940. г, после потпуног политичког слома „Војвођанског фронта“ на свим изборима. О томе сведоче следећи документи комуниста: Платформа Иницијативног одбора Странке радног народа Војводине, документи VI Покрајинске конференције КПЈ за Војводину, као и документи V Земаљске конференције КПЈ.  Међутим, тек Шеста покрајинска конференција, одржана септембра 1940. г, отворено указује на историјски, економски, географски и национални основ аутономије Војводине. Први који је међу југословенским комунистима поменуо аутономију Војводине био је Јосип Броз Тито и то у једном приватном писму из 1936. г. На Другом заседању АВНОЈ-а уопште се не помиње статус Војводине, иако су међу члановима била двојица чланова ПК КПВ (Никола Груловић и Никола Петровић) и Павле Грегорић (који је пре рата учествовао у преговорима комуниста са Душаном Бошковићем). Броз помиње „најширу аутономију“ за Војводину у једном чланку „Нове Југославије“ објављене у Дрвару 1. марта 1944. г.

Посебност Војводине је Покрајинском комитету војвођанских комуниста била неопходна пре свега из једног нарочитог унутрашњег разлога: комунисти Војводине никако нису хтели да њиховим сремским колегама управља ПККП Хрватске, а током рата нарочито нису хтели да одредима НОВ Срема командује Главни штаб НОВ и ПО Хрватске. Усред рата, 1943. г, успели су да Главни штаб НОВ и ПО Војводине, под командом Аћима Груловића и комесара Слободана Бајића Паје[2], добије команду и над Сремом. Руководство комуниста Војводине је идеју о аутономној Војводини пред Други светски рат прихватило из тактичких разлога, аутономија није била њихов стратешки циљ. О томе сведоче речи ратног председника ПК СК Војводине, народног хероја Југославије и великог противника партијске бирократизације и аутономаштва у Војводини Јована Веселинова Жарка: „Нисмо мислили да се играмо јединица да би се оне издвајале, већ због неких посебности за време рата, да би се извесне ствари иживеле. Извесне ствари су историјски превазиђене, осим ако се не ради о бирократским гледиштима.“ (Конференција Извршног комитета ЦК СКС, март 1962. г).

„Војвођанин“ Душана Бошковића

Уместо „Панчевца“, Душан Бошковић је септембра 1935. г. почео да издаје часопис „Војвођанин“. Главни и одговорни уредник „Вовођанина“ је био ранији уредник угашеног „Панчевца“, па је и седиште редакције „Војвођанина“ с почетка било у Панчеву. Тек по доласку Душана Бошковића на чело „Војвођанског фронта“, редакција „Војвођанина“ је пребачена у Нови Сад. Догодило се то почетком 1938. г, непосредно уочи избора. У тој редакцији су, на основу договора комуниста са Душаном Бошковићем, широм отворена врата за војвођанске комунисте. Најопознатији међу њима је био високи функционер ПККП Војводине Светозар Тоза Марковић који је већ раније у локалним новинама објављивао чланке о сељачким проблемима. Осим њега, у редакцији „Војвођанина“ били су Владимир Коча Коларов (такође члан ПККП Војводине), Бранко Бајић, Виктор Розенцвајг (allias Витомир Јовановић), Дејан Бранков и Жарко Деспотовић.

Вероватно је привлачењем комуниста у редакцију свог часописа Бошковић хтео да придобије уздржане гласаче који су били једнако негативно расположени и према режимским и опозиционим странкама. У том настојању Бошковић није имао успеха. Потпуним поразом изборне листе Удружене опозиције, престала је потреба за новинама „Војвођанин“. Оптерећен дуговима, „Војвођанин“ је од децембра 1938. г. престао да излази. Бошковић је због неподмирених трошкова „Војвођанина“ тужио Александра Моча. 

Вест о парници Душана Бошковића против Александра Моча због трошкова листа „Војвођанин“, „Време“, 22. децембар 1940. г.

Изјава војвођанских Срба против сепаратизма

„Војвођански фронт“ је после смрти Јована Лалошевића сасвим пао под утицај самосталних демократа чврсто везаних за ХСС који је све одлучније захтевао федерализацију Југославије. Ванпартијци  у „Војвођанском фронту“ су били ненаметљиви људи без искуства у непосредном политичком раду. „Војвођански фронт“ је стога брзо стекао одлике покрајинске политичке подружнице ХСС-а у СДС-у Војводине прожете комунистима. Још горе, постао је удружење завичајних шовиниста, све сасвим супротно ономе што је хтео Лалошевић. Пре општинских избора 1936. г, још увек без правне уобличености, „Војвођански фронт“ је вршио кратку, снажну и врло суморну политичку кампању. Садржински, било је то узнемирење људи без нуђења начела, циља и одређених решења о Војводини. Истицано је супротстављање према Београду, гунђало се против „србијанске хегемоније“, ширени ставови о злостављању и искоришћавању Војводине и потискивању Војвођана са чиновничких и јавних позиција. Такав рад је вршен чудним начинима. У највећој мери било је то прикривено разглашавање ставова међу познаницима. Благо речено, била су то гунђања и оговарања. Није било заједничке мисли о будућем уређењу државе, ни о решењу питања културних разлика унутар Војводине. Кампања је вођена без расправа с неистомишљеницима, без демократске начелности, без ставова о поделама и национализму. Истицана су бајата образложења о невољама из двадесетих година које су већ биле отклоњене или су се увелико отклањале.

Да је „Војвођански фронт“ био сепаратистички оријентисан сведочи став функционера СДС и „Војвођанског фронта“ Саве Селенића: „Војводина није само српска, већ и хрватска“ („Да се разумемо“, „Војвођанин“, 7. јануар 1937. г). С обзиром да су припадници „Војвођанског фронта“ искључиво вредновали „домороце“, веома је упадљива чињеница да је, у гласилу њиховог удружења, изједначио хрватство са српством Војводине високи функционер СДС-а који није био родом из Војводине, већ из Пакраца.

Удружење Војвођана у Београду је веома озбиљно схватило политичко увођење хрватског чиниоца у Војводину од стране „Војвођанског фронта“. Најзначајније јавне личности пореклом из Војводине тог доба,  објавиле су  12. јануара 1936. г. Изјаву у новинама „Политика“ (Документ), као и у новинама „Време“ (Документ). Наслов Изјаве је био: „Извођење сепаратистичког програма значило би националну смрт целе Војводине“. Стварни покретач оваквог обраћања јавности био је Станоје Станојевић. Садржај Изјаве уопште не помиње отворено ни пречански фронт, ни „Војвођански фронт“, већ се њоме осуђује „и јавно и тајно жива акција да Војводина добије посебан положај у држави“. Потписници Изјаве су свесни да та акција „не узима шире размере“, али сматрају „за своју дужност да према тој акцији заузму став и да кажу о њој своје мишљење“. Израз „заузимање става“ имао је нарочиту тежину с обзиром на тадашње схватање значаја јавног исказивања вредносног опредељења у Војводини, где се приврженост вредносном ставу о одређеном питању начелно сматрало битним изразом личне честитости (у Војводини се честитост, као људско својство, називала човечанством). Свесни тешкоћа при стварању заједничке државе и народног незадовољства, најугледнији Вовођани су свом завичају јавно поручили да се „томе злу не може тражити лек у сепаратистичким тежњама и акцијама, него у чврстој и одлучној вољи да се заједнички поради на томе, да се људи и прилике поправе и да се зло искорени и уништи“. (…) „Људи пролазе и одлазе, док идеја и идеали остају. А идеали Војводине су увек били: слобода и народно јединство. Свака сепаратистичка акција слаби снагу целога народа и државе. Извођење сепаратистичког програма значило би неминовну националну смрт Војводине и тиме би Војвођани демантовали своју прошлост и компромитовали будућност. Није спас у цепању и одвајању, него у прикупљању и прибрању свих снага, да се помогне народу и држави и да се зло искорени“.

Уз Изјаву свом завичају је својим човечанством и потписом стала чак осамдесетједна угледна личност. Међу потписницима су били најбољи и најугледнији људи тог доба родом северно од Саве и Дунава: Чувени српски математичар и председник СКАНУ Богдан Гавриловић (родом из Новог Сада),  оснивач српског хируршког друштва Милош Богдановић (родом из Баје), председник Скупштине Краљевине Југославије Стеван Ћирић (родом из Сремских Карловаца), пионир српске модерне архитектуре Драгиша Брашован (родом из Вршца), водећи историчар Војводине Алекса Ивић (родом из Буђановаца), оснивач српске микроклиматологије Павле Вујевић (родом из Руме), филозоф, филолог и историчар Душан Глумац (родом из Клокочевика), византолог и теолог Филарет Гранић (родом из Кикинде), историчар и теолог Радослав Грујић (родом из Земуна), вајар и педагог Ђорђе Јовановић (родом из Новог Сада), историчар уметности Милан Кашанин и математичар Радивој Кашанин (обојица родом из Белог Манастира), педагог, публициста  и бивши уредник „Заставе“ Димитрије Мита Клицин (родом из Новог Сада), Радован Кошутић (родом из Руме), историчар Димитрије Мита Костић (родом из Сремске Митровице), математичар, астроном, геофизичар, климатолог и грађевински инжењер Милутин Миланковић (родом из Даља), историчар Стеван Михалџић (родом из Барање), историчар Душан Ј. Поповић (родом из Белегиша), публициста и историчар Дака Поповић (родом из Новог Сада), уредник новосадског „Пољопривредног гласника“ Емил Поповић-Пеција (родом из Новог Сада), теолог Лазар Мирковић (родом из Пивница) сликар Урош Предић (родом из Орловата), књижевница Исидора Секулић (родом из Мошорина), историчар и екциклопедиста Станоје Станојевић (родом из Новог Сада), директор централног хигијенског завода лекар Миливој Ранков (родом из Војке), теолог и педагог Првош Сланкаменац (родом из Титела), теолог и преводилац Новог Завета Димитрије Стефановић, и низ угледних јавних радника из разних области просвете, управе, привреде, занатства, задругарства, адвокатуре, итд.

Значајно је да је Изјаву против војвођанског сепаратизма потписао и Димитрије Мита Костић који је тада био на челу „Војвођанског фронта“, што показује како су бесмислене касније замисли да је Изјава писана против некаквог војвођанског покрета чија је водећа организација наводно био „Војвођански фронт“. Ова погрешна конструкција је плод знатно каснијег сугерисања Ранка Кончара која се јављала у његовим радовима. Кончар је ову Изјаву најугледнијих Срба у својим радовима често именовао „Меморандумом“, називом који је у савремено доба стекао неугодан националистички примисао.

Веома је значајно да се међу потписницима Изјаве нашао и уредник утицајног Пољопривредног гласника Емил Поповић Пеција који је, својим стручним радовима објављеним у Летопису Матице српске, међу првима упозоравао на проблеме пољопривреде Војводине у новој држави („Значај Војводине за напредак наше пољопривреде“, 1922-23. г и „Стање пољопривреде у Војводини, 1924. г). Објављивање Изјаве је веома поколебало оне који су разматрали идеје да Војводина треба да буде посебна јединица у држави. Многи од ранијих присталица таквих идеја су почели јавно да се правдају, истичући како они својом политичком делатношћу уствари само хоће да допринесу јединству и снази државе.

Када су 1936. г. законом збрисана и потраживања зеленашких банака према ратарима, војвођанска опаклија је сигурно стајала на раменима војвођанског ратара. „Војвођански фронт“ су сматрали „господском измишљотином“ политичара кивних „што нису постали министри“. На слици: Српски сељаци из Баната огрнути кожусима, верлурским капутима и опаклијама, вероватно општински бележник са члановима општинског одбора 30-тих година XX века. Фото: Стеван Николић, Сликовање Баната.

Псеудосепаратизам – парадигма војвођанског политичког менталитета

Београдски лист „Време“ је известио да се четрдесет чланова „тзв. вовјођанског крила Удружене опозиције“ састало већ 22. јануара у Новом Саду под председништвом земунског адвоката Миланка Костића: „На овој конференцији претресана су сва актуелна политичка питања, у првом реду расправљано је о изјави угледних Војвођана, која је ових дана објављена у београдским листовима. Присутни су констатовали да ова изјава за војвођанску опозицију нема никакав политички значај, па према томе изјављују да неће на њу одговарати.“ Уместо одговора на Изјаву, они су напали политику Драгољуба Јовановића („Војвођански сепаратисти противу г. др Драгољуба Јовановића“, Време, 23. јануар 1936. г). Упадљиво је да се ради о „Конференцији“ о којој потоњи војвођански аутономаши до данас ћуте, на којој је водећу улогу имао један адвокат из Земуна без икаквог политичког значаја.

Већ 2. фебруара 1936. г. се „Војвођанин“ Душана Бошковића отворено изјаснио против сепаратизма: „Нико ко се заузима за посебни положај Војводине, или неког другог нашег краја, не мисли на одвајање или цепање. Напротив, сваком је на уму да се таквим државним уређењем створе услови за снагу и величину наше заједничке државе“. Редакцијско саопштење поводом Изјаве је објављено знатно касније. Огорчена што су међу потписницима Изјаве многи који, за разлику од „домородаца“, више не живе у Војводини, редакција је уверавала да се не ради о сепаратизму („Војвођанска покрајинска свест не представља сепаратизам“, „Војвођанин“, 28. јун 1937. г).

Реакција на Изјаву је била парадигма отужног вовјођанског менталитета у политици. Протагонисти пречанског фронта и „Војвођанског фронта“ су годинама из све снаге водили политичку кукњаву против власти, добро се чувајући да не учине ништа делатно што би стање Војводине променило на боље. Када су најзад успели да огорче јавност и изазову њену осуду, измакли су се, правећи се луди. Заклонили су се под „председавањем“ наепознатог човека без политичког значаја, да би на свом кружооку још једном прогунђли. Пред јавношћу су потом показали нехајност поводом Изјаве, одговарајући да се она не односи на њих. Пошто је сваког чуда за три дана доста, врло брзо су почели да се и сами придружују огорченој јавности против онога што је јавност осудила. Најзад, сепаратисти су осудили сопствени сепаратизам као туђ и објавили то на Видовдан! У јавности на такво њихово љигаво пренемагање нико није реаговао, јер се јавност од такве њихове љигавости гадила. Примирили су се и потом чекали да јавност на све сасвим заборави. Војвођански псеудосепаратизам који се први пут исипољио у Краљевини Југославији постао је образац војвођанског менталитата у политици. Псеудосепаратизам ће до данас остати основни образац упорног политичког ината  војвођанских аутономаша према Београду, заковавши их у улози једне српске политичке противкултуре.

Завичајно мотивисан сепаратизам се јављао међу Србима из Војводине при додиру са Србима јужно од Саве и Дунава још пре присаједињења и био је јавности добро позната појава. Знатно пре уједињења је Иван Иванић у приповетки „Бели коњ“ („Зора“, 1899. г) приказао личност једног неприлагодљивог досељеника из Војводине у Србију: „По урођеном српском сепаратизму (је) сматрао да су Војвођани `крем и елита` српског народа, потомци старог исељеног племства, док је Србе у осталим српским земљама сматрао за потомке старих Немањићких `пријинара`, сељака“. Супротстављање растућим сепаратизмима међу Србима је половином тридесетих година XX постајало веома упадљиво. Прота Стеван Михалџић је још на великом народном збору у Новом Саду фебруара 1932. г. јавно осудио „сваку врсту пунктација и сваки сепаратизам“. Међу Србима се поред  завичајног развио и један нови, интелектуални сепаратизам. Током 1937. г, у Скупштини Кр. Југославије, против овог интелектуалног сепаратизма јавно је иступио социолог Мирко Косић („Напад др Косића на Универзитет“, Правда, 4. март 1937. г): „Наши универзитети су данас тврђаве против стварања јединственог националог духа. Они овако организовани стварају, осим тога, хиперпродукцију интелигенције. Они јачају сепаратизам у најважнијој духовој култури“.

Опаклија или Војводина?

Срби Војводине су се присајединили Србији као народ претежно земљорадничког занимања. Чак и они  који нису имали макар посредне везе са земљорадњом, без обзира на досегнуто „господство“, одлично су познавали земљорадничке прилике које су током векова уобличиле њихове вредности и националну културу, и поштовали су је. Још у доба Мађарске буне је један Сентомашанин (Србобранац) у збегу, дрхтећи од зиме без одговарајуће одеће, одговорио зачуђеном Исидору Николићу: „Е, господине, не може бити и Војводина и опаклија!“

Ако су управне и привредне невоље након присаједињења нагнале Србе северно од Саве и Дунава да озбиљно размишљају о завичајној посебности Војводине, стварност уједињене државе је показала да се ти проблеми решавају. Један по један, решени су проблеми динарско-крунске замене, саобраћајне мреже, аграрне реформе и управе. До 1929. г. је сасвим уједначена пореска обавеза. Када су 1936. г. законом збрисана и зеленашка потраживања банака према ратарима, опаклија је остала безбедна на раменима војвођанског ратара. Незадовољна је била још само шачица национализованих велепоседника, бивших мађарона и амбициозних адвоката: друштво бесних што у новој држави нису обдарени министарском влашћу или богатом синекуром, неспособних да признају да немају упоришта у народу и да држава није непријатељ већ заштитник добробити грађана и сељака у Војводини. И српски народ Војводине и његови најбољи синови су се сложили да је њихов сепаратизам опасност од које се може бранити само народним јединством.

„Војвођански фронт“, кога су Срби Војводине од 1936. г. сматрали сепаратистичком појавом, и сам се успротивио сепаратизму. Определивши се за псеудосепаратизам, без упоришта у народу сопственог завичаја, његове вође су покушале да стекну симпатије комуниста. Пошто су се пристојни људи одбили од „Војвођанског фронта“, он се убрзано пунио агентима Влатка Мачека и комунистима, а било је и чланова који су имали везе са хрватским комунистима. Када је држава отклонила све главне невоље Војводине, „Војвођански фронт“ је постао беспотребан. Његови малобројни преостали чланови су потом јавности могли да понуде само оно што им је остало: бес свог „господског“ ината.

_________________________________________________________

[1] Израз „корисне будале“ је први забележио Богдан Радица у смислу фразе коју су високи функционери југословенских комуниста користили да означе истинске демократе који су пристали са њима да сарађују ради демократије (Do not be Koristne Budale . Do not be „Useful inocents“), „Yugoslavia’s Tragic Lesson to the World“, објављеном у Readers Digest 1946. г.

[2] Слободан Бајић Паја  је био народни херој Југославије. Вајар Сретен Стојановић, при изради споменика „Слобода“ на Иришком венцу у фигуралној представи групе фрушкогорских партизана, фигуру  предводника поворке израдио инспирисан ликом Слободана Бајића Паје.


Извор: Аналитички форум

Оставите коментар

Оставите коментар на Свођење пречанског фронта на “Војвођански фронт”

* Обавезна поља