Šta li se to krije u stenogramu intervjua koji je Ana Brnabić dala američkom Blumbergu? Za sada je to tajna koju naizgled dele samo ona, ruski ambasador u Srbiji Čepurin i odgovarajući ruski diplomatski i obaveštajni krugovi. Vučić tvrdi da ne zna ništa o tome.

Ko bi rekao – umesto sa Zapadom, Ana Brnabić je prvo počela da deli tajne sa Rusijom. Treba li da se radujemo?

Uslovno – da. Evo zašto. Nije Ana sigurno sama rešila da raščisti stvar sa braćom Rusima i uveri ih da uopšte nije rekla da bi Srbija, ako mora da bira između EU i Rusije, izabrala ono prvo. Uostalom, kako prenosi Tanjug, Marija Zaharova je jasno rekla da se ruski ambasador sastao sa srpskom premijerkom kako bi „utvrdili šta je tačno rekla“. A to je, opet, prema ruskoj agenciji Tas.

Dakle, jasno je da je to bila svrha sastanka Brnabić-Čepurin. I da je na sastanku, prema Zaharovoj, „srpska premijerka kazala da je njene reči pogrešno protumačila američka novinska agencija i predala kompletan transkript njenog intervjua agenciji Blumberg, koji nije sadržao reči koje joj se pripisuju“.

Iz ovoga se mogu izvući neki bitni zaključci:

– Da ruska strana više neće sedeti skrštenih ruku u podmuklom anti-ruskom informativnom ratu koji se vodi u Srbiji,

– Da je ruska strana spremna da otvorenije nego ranije štiti svoje interese u ubedljivo većinski pro-ruskoj javnosti Srbije, i da se više neće libiti da tu spremnost otvoreno demonstrira prema vlastima Srbije,

– Da je Vučiću i njegovoj ekipi od vitalne važnosti da ne izazove negativne ruske reakcije.

Ima ih, naravno sa prozapadne strane, koji su negodovali, u smislu da je Anin gest predstavlja „poniženje“ za „slobodarsku“ Srbiju. Koja, izgleda, treba da bude „slobodarska“ samo u opštenju sa Rusima, a nikako sa Zapadom.

Ali hajde da budemo, argumenta radi, „principijelni“ i zapitamo se da li je u redu da neki visoki zvaničnik Srbije polaže račune bilo kom stranom diplomati, makar i ruskom.

Principijelan odgovor na ovo pitanje je, kao iz topa, sledeći: pa to je sve što visoki zvaničnici skoro bez izuzetka rade u postpetooktobarskoj Srbiji. I to isključivo prema zapadnim diplomatama. I ne samo da polažu račune, nego izvršavaju naloge.

E, sad, da li je u redu da to isto sad počnu da rade i kada je reč o ruskim diplomatama? Da i tu budemo dosledni u našoj „neutralnosti“, odnosno podjednako ponizni i prema Zapadu i prema Istoku?

Suštinski, dilema je lažna. Istok od nas ne traži ono što traži Zapad. Istok traži da se poštuju njegovi interesi, ako već ne tradicionalna prijateljstva. Zapad, pak, traži dušu. Uz deponovane potpise.

Dobro, ali skeptici će ipak pitati, kao što su već i pitali – ako je tako, zašto su onda Rusi od Ane tražili da polaže račune.

Evo odgovora: pa zato što su napokon rešili da više ne budu poput ikebane, koja služi za sticanje političkih poena radi legitimisanja decidne pro-zapadne politike. Ako je Putin mogao da primi Vučića samo nekoliko dana pre predsedničkih izbora i obezbedi mu pobedu u prvom krugu, ako je mogao da mu pokloni Migove i druge vredne vojne igračke – onda vala Rusija zaslužuje bar toliko da se ne pokazuje otvoreni prezir prema njoj, odnosno da joj se okreću leđa čim se izborna pobeda i novih 4-5 godina vlasti obezbedi.


Izvor: Fond Strateške Kulture

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Tajne Aninog stenograma

* Obavezna polja