Branko ŽujovićDok vlada u Beogradu ne preduzme sistemska rešenja i ne razjasni da li je Srbija brod koji tone ili zemlja nade, populističke izjave njenih članova mogu da se tumače samo u kontekstu već viđenog i na žalost doživljenog

Ne želim da budem zlurad, pa da olako primetim kako predstavnici vlade u nedelju uveče u Briselu načine dva nova koraka od po sedam milja na evropskom planu zaokruženja albanske državnosti na Kosovu i Metohiji, postignu dogovor o električnoj energiji i telekomunikacijama, a u ponedeljak osvane vest o hapšenjima bivših direktora „Kolubare“. Ipak, ne mogu da se otmem utisku da je medijska interpretacija borbe protiv korupcije, koja ni nakon godinu dana nije donela konkretne rezultate, jedini besprekoran sistem u Srbiji.

Pod njenim sve bučnijim zvonom odvija se dosta toga. Tehnički se zaokružuje državnost „Kosova“, nastavlja se pogubna dužnička filosofija, rast izvoza predstavlja se bez prikaza domaće komponente, partitokratski tumor državnog tkiva uvećan je plejadom novih, najgladnijih strančara i jatima njihovih kolega preletača, životni standard Srbije srozan je za oko pet odsto u odnosu na poslednje dane kabineta ozloglašenog Mirka Cvetkovića. Država, umesto da joj se konačno počne prinositi kao slavskoj trpezi, ostaje primitivan valov za prasiće sa „plazmom“ iznad pojila.

Srpska postojanost postala je potkusurna. Od medijske galame političara ne primećuju se čak ni njihove logičke oprečnosti. Dok je za novog ministra finansija Srbija brod koji tone, od kog nekako treba načiniti jahtu, za prvog potpredsednika vlade ona je već godinu dana zahuktala zemlja dobre nade, potencijalnog blagostanja koje će, čim pre, doneti investitori ohrabreni briselskim povlađivanjima Beograda.

Dok neka vlada u Beogradu ne preduzme sistemska rešenja i ne razjasni, za početak, da li je Srbija brod koji tone ili zemlja nade, populističke izjave njenih članova mogu da se tumače samo u kontekstu opskurnog, već viđenog i na žalost doživljenog. Upravo, kao tapacirung starog, danas legendarnog tetkinog kauča.

Djelic-Labus

Na šta drugo može da se pomisli, kada se čuje da je mladi ekspert Lazar Krstić ostavio kuću „Mekinsi“, zbog višestruko niže plate srpskog ministra, samo zato što je primetio odlučnost Aleksandra Vučića? Jer, pobogu, novac nije sve, osim do duše tamo gde se Srbija zaputila i kuda treba da je vodi (i) mladi ministar. Ali, ni Aleksandar Vučić ne bi trebalo da je država.

Još je veća sramota tehnika ministarskog odabira. Tu nismo makli iz oktobra 2000. godine. Eto, Krstića je jednog dana, u 23 časa, pozvao za javnost anonimni savetnik Aleksandra Vučića. Dugo su razgovarali. Krstić je bio u Beču i dugo je razmišljao, a onda je prelomio. Zemlja je u prevelikim problemima da joj on ne bi priskočio u pomoć. Sve to me neodoljivo podseća, dakako, na slučaj Božidara Đelića.

Pamtim njegov intervju iz juna 2001. godine. Kako ste se iznenada našli opet u Beogradu, pitao ga je novinar. „Bio sam u Parizu i posmatrao na televiziji savezne izbore i ono što je usledilo 5. oktobra. Onda me je Miroljub Labus pozvao i rekao: Božidare, aman, dolazi ovamo, potreban si nam“.

Đelić pojašnjava da je vladi trebala pomoć da se Srbija vrati u MMF i Svetsku banku, da se pripremi paket reformi, jer je država u dugovima i pred bankrotom. Upravo, pravi brod koji tone, a treba ga spasiti i urediti. Njegovi partneri iz iste firme, „Mekinsi“ je nezaobilazan pratilac srpskih vlada, bili su puni razumevanja za potrebe Srbije. Đelić svedoči da je i on bio rastrzan ličnim pitanjima, ali je znao da mora da koristi svojoj domovini.

Onda je usledila priča koja se bajati decenijama: 235 poreza pod Miloševićem, ozbiljan broj koji hitno mora da se smanji, pojednostavljenje procedura… Prekomerna, često nekontrolisana i nelegalna javna potrošnja, prazna državna kasa, haos javnih finansija, dugovi koji rastu…

Taj intervju, osim Đelićevog priznanja da još uvek spava kod tetke na kauču, da prepišete, promenite lična imena i ispravite datum, mirne duše mogao bi da bude štampan u sutrašnjem Blicu. Zato ne verujem u priču o isposništvu koje propoveda mrsni raj, a do vrha silazi putanjom obrnute piramide vlasti.


Izvor: Glas Rusije

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Tapacirung tetkinog kauča

* Obavezna polja