Juče se u beogradskoj ‘Kombank Areni’ desila jedna od najsramnijih, a ujedno i najtragičnijih stvari u savremenoj srpskoj istoriji. U prepunoj dvorani, na dan sećanja na NATO agresiju i njegove žrtve, došao je, bez ikakvog stida, jedan od krvnika srpskog naroda, bivši nemački kancelar Šreder, koji je ovom neljudskom agresijom, zajedno sa Blerom, Klintonom, Širakom i ostalim krvnicima, su-rukovodio, navodno, u ime spašavanja kosmetskih Albanaca.

I tako, umesto da ovaj dan sećanja prođe u tuzi i pijetetu prema nevinim žrtvama, uglavnom civilnim, mučki ubijenim u stanovima, na ulicama, u dečjim vrtićima, u autobusima i vozovima, i tko zna gde još, od „običnih“, kasetnih i radioaktivnih bombi, žrtve su tog monstruma videle ispred sebe, uživo, kako im se, faktički, smeje u lice. I kao da poručuje:

„Jeste, ubijao sam vas, bezdušno i kukavički, sa nedostižnih visina, kao što su to radili moji prethodnici nacisti u španskom gradu Gernici 1937., a vi, umesto da mene, vašeg krvnika, izviždate, oterate odavde, vi će te mi aplaudirati, meni i mojim šupljim, slatkorečivim, idiotskim pro-evropskim frazama. Jer, vi Srbi, ste stvarno „napredovali na evropskom putu“. Od onih gnevnih ljudi koji su pre 18 godina proklinjali NATO ubice, vi ste postali stado priglupih ovaca bez ikakvog ponosa, koje više ne misle, i jedino gledaju kako će se prehraniti. Mi smo vas počeli ubijati šestog aprila 1941., počeli smo vas ubijati dvadeset četvrtog marta 1999., a sada znamo, da kada bismo vas počeli ponovo ubijati, vi biste nam se i dalje smešili, i dalje aplaudirali. A one koji bi vas eventualno branili, vi biste ih prvom prilikom poslali u naše zatvore da ih tamo mi poubijamo.“

Onaj ko je doveo ovog krvnika, on je svestan svega što je prethodno napisano. On, sasvim sigurno, nije ni glup ni ne-senzibilan. Čak i da je prosečan političar i da nema nikakvih humanih osećanja, ne bi sam sebi takve samoubilačke gafove priuštio. Dakle, on je bio nateran da to uradi od strane istog onog bahatog Zapada koji je Srbiju, po ko zna koji put (hazburgovci, nacisti, „demokrati“) zavio u crno. Da li je to zato što je zbog nečeg ucenjen, ili iz nekog drugog razloga, kad-tad ćemo saznati, ako je to uopće i važno.

On je, da parafraziramo ruskog pisca Ljermontova, tragičan (anti)junak našeg doba. Prepun je šekspirovskih dilema, ali je odlučio da se u truloj „državi Danskoj“ ne suprotstavlja direktno zločincima:

„Biti il’ ne biti – to je pitanje!
Je l’ dičnije sve strelice
Silovite sudbine u srcu
Podnositi il zgrabiti oružje,
Oduprijeti se, i moru jada kraj
Učiniti?“

Hamlet

S tim u vezi, u više je navrata istakao: „Ne želim voditi unapred izgubljene bitke“. Drugim rečima: „Bolje rob, nego grob“. Neko bi rekao da nastavlja nedićevsku tradiciju podložnosti jačem radi spašavanja naroda. Ali se on pouzdaje u Hegela: „Sluga će kad-tad postati gospodar.“

I u ime svoje hegelovštine, a oslanjajući se na Vebera, vesnika racionalnog kapitalizma, uz čije će post mortem savete napraviti, nada se, od Srbije prosperitetnu zemlju, on sve podnosi: pljuvanje po sebi, atentate, uvrede, a sve zbog regionalne stabilnosti i dobrobiti njegove zemlje. Juče je išao, u tom svom „božanskom zanosu“, toliko daleko da je i jednog krvnika doveo sa sobom na poslednju predizbornu konvenciju SNS-a.

On, pritom, ne vodi računa da je Veber bio protestant, a ne pravoslavac, a da su francuski, norveški i ostali nedićevci, bili proglašavani zločincima i nikada rehabilitovani. Nema veze. Ovo je postmoderno doba, za njega je bitan ekonomski i socijalni prosperitet Srbije, a sve je ostalo nevažno, jalova ideologija.

On je izabrao težak i trnovit put. Povrh svega i krajnje neizvestan. Možda čak i uspije, i svi dobronamerni ljudi mu to sigurno žele. Ali jedno, sasvim sigurno. Ne bi trebalo da više ponovi, ma koliko ga na to terali, da krvnike srpskog naroda tipa Blera i Šredera voda sa sobom kao izborne adute.


Izvor: Pravda

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Tragična figura srpskog naroda

* Obavezna polja