U početku mi je bila čudna sva ta galama zbog „Cecinih stihova“ u radnoj svesci za srpski.

Teatralno preziranje folk muzike kao zabave nižih slojeva („seljaka”) i inače karakteriše drugosrbijanske snobove iz kruga Dvojke (ovde). Ali, to je odlika i naših palanačkih skorojevića, obožavalaca kolonijalnog belog gospodara (stoga i jesu „kandidati za asimilaciju”).

„Gledaj ti to“, pomislih čitajući Danas (ovde, ovde, ovde) i B92 (ovde, ovde). „U ovoj zemlji nema drugih problema, pa ni na simboličkoj ravni, nego baš to. Ne smeta što zastava EU – kolonijalne strukture koja je zaposela Balkan i Istočnu Evropu – stoji iza leđa naših zvaničnika prilikom prijema stranaca, naporedo s državnom zastavom. Ne smeta, dakle, naše isticanje zastave državne unije koje uopšte nismo član, niti ćemo, verovatno, ikada biti. Ali baš mnogo smeta par folk stihova upotrebljenih kao primer za vokativ?“

Međutim, ubrzo sam shvatio da se ne bune samo snobovi i „kandidati za asimilaciju”. Pobunilo se i dosta normalnog sveta. Ljudi su doživeli „to sa Cecom” kao neku vrstu udara na kulturu, kao opasnost od srozavanja temeljnih vrednosti.

Od škole se, naime, očekuje da stvara uzore. Mi želimo da novi naraštaji budu bolji od nas. Zato i hoćemo da uzori naše dece budu „pravi”.

Nevažno je što je, u ovom slučaju, reč tek o primeru za vokativ. Nevažno je i to što većina u Srbiji sluša tu vrstu muzike. Naš svet očigledno ne želi da tako nešto deci u školama bude bilo kakav vid uzora.

Ovakav stav je za pohvalu i pokazatelj je izvesnog zdravog razuma našeg naroda. Uzori jesu važni. Još je važnije ako smo svesni da se nalazimo usred bitke za uzore. Možda je to i ključna tačka kulturnog rata koji se vodi na raznim poljima – od književnosti, do muzike.

Radna sveska srpskog jezika izdavačke kuće „Bigz“ za peti razred (Izvor: Tviter/Alo)

Već sam u ovoj rubrici (ovde) pominjao novog člana žirija NIN-ove nagrade koji nas je podučio da ćirilica nije deo našeg identiteta. Mi bismo kao Srbi, smatra on, ostali „bez pola mozga” ako bismo se lišili ne azbuke, već opusa veličina kakvi su „Krleža, Konstantinović, Bora Ćosić, Damir Karakaš, Semezdin Mehmedinović” i drugi (ovde).

Eto liste uzora. Svoju listu ima i Tomislav Marković, „književnik” i zvezda Betona i E-novina. „Dosta je bilo opsesije granicama, tlom i krvlju”, počinje svoju preporuku uzora ovaj pisac-aktivista (ovde). „Nije bitno u kolikoj, već u kakvoj ćemo zemlji živeti”. (Važi li to i za Amerikance i Britance? Ili je pak to zapovest samo za Srbe i Ruse?).

„Srbi su potonuli u paranoju i teorije zavere”, veli dalje Marković za narod kome on, očigledno, ne želi da pripada. „Mentalno su zaratili s čitavim svetom. Srpski narod je razorio SFRJ i započeo niz ratova. Istina o tim ratovima treba da uđe u školske udžbenike”.

„Neophodna je izgradnja spomenika u centru Beograda žrtvama genocida u Srebrenici”, poručuje ovaj evro-umetnik. „Moramo iz temelja da promenimo vrednosnu orijentaciju. Kosovo nije ni kolevka srpstva, ni srce Srbije, ni najskuplja srpska reč. Ona je susedna država.”

Još nam Tomislav preporučuje:

„Naši učitelji neće biti samozvani očevi nacije, već ljudi poput Dimitrija Tucovića, Koče Popovića, Marka Nikezića. Bolje bi bilo čitati izdajnike, na primer, Radomira Konstantinovića, Boru Ćosića, Slobodana Blagojevića ili Bogdana Bogdanovića. Jedini lek leži u delima izdajnika.”

I ovo je svojevrstan spisak uzora. Niko se na njemu ne nalazi slučajno. Na primer, Bogdan Bogdanović. Zašto baš on da nam bude „učitelj”? „Bogdan je veliki arhitekta”, odgovorio bi na ovo pitanje Marković. „On je borac protiv srpskog nacionalizma.”

Bogdan Bogdanović

Ovo drugo nije netačno, a prvo – kako se uzme. Zavisi od toga koga sve smatrate arhitektom. Bogdan Bogdanović je, naime, u svojoj karijeri projektovao tek jednu zgradu (ovde). Zapravo, on je bio dvorski memorijal majstor J. B. Tita.

Sva Bogdanovićeva spomenička dela nastala su u drugoj polovini Titove vladavine (1960‒1980). Tito ga je, kako Bogdanović i sam svedoči, lično izabrao za nekromajstora (ovde). Osnovni razlog za to bio je Bogdanovićev memorijalni stil. Bogdanovićeve „nekropole”, naime, kao neutralne i apstraktne, odlično su se uklapale u Titovu politiku podizanja spomenika na stratištima Srba bez imena zločinaca i žrtava.

Recimo Garavice, gde su ustaše poklale preko 12.000 Srba iz Bihaća i okoline. „Spomen područje je obilježeno skulpturama Bogdana Bogdanovića koje ne pokazuju ko su bile žrtve, vrijeme kad su stradale, broj žrtava ni ko su bili dželati” (ovde). I danas u Vikipediji na engleskom, u odrednici o Bogdanoviću, za spomenik u Garavicama stoji: „dedicated to the 12,000 civil Nazi victims” (ovde; na spomeniku na Markalama, naravno, stoji: „Na ovom su mjestu srpski zločinci 5. 2. 1994. ubili 67 građana Sarajeva”; a na spomeniku u Tuzli piše: „Na ovom mjestu 25. maja 1995. godine srpski fašistički agresor je granatom prekinuo 71 mladi život“; ovde i ovde).

Jasenovački „kameni cvet”, kako piše hrvatska Vikipedija, „karakterizira Bogdanovićevu želju – on ne želi da se narodi prepiru i svađaju, nego da nakon užasa koji su se ovdje dogodili zavlada pomirenje i prestanak nasljeđivanja mržnje s koljena na koljeno” (ovde). Zato je Bogdanovićev spomenik na mestu „najvećeg zločinačkog projekta u istoriji“, koga su izvršili „najkrvoločnija ljudska bića u celokupnoj istoriji čovečanstva“ (ovde, str. 99) neutralan i apstraktan. I savršeno se uklapa u revizionističku muzejsku postavku današnjih hrvatskih vlasti o Jasenovcu (ovde i ovde).

„On je naš”, rekao je Broz za Bogdanovića (ovde), ne samo zbog njegove politički korektne estetike, nego i zbog Bogdanovićevog pedigrea „mladog borca NOR-a”. Bogdanović je, kako svedoči Peđa Ristić (ovde), sam ispričao kako je prošao „ispit kod profesora Deroka: demonstrativno je postavio svoj pištolj na crtaći sto. Druže Bogdanoviću, položili ste, odgovorio mu je Deroko”.


Izvor: Stanje stvari

Ostavite komentar

Ostavite komentar na „Cecini stihovi“ i bitka oko uzora

* Obavezna polja