Dzefri-Saks-4Kažu da je dobar napad najbolja odbrana. To je verovatno strategija kojom je Hilari Klinton pokušala da sruši spoljnu politiku Baraka Obame. Uostalom, Klintonova je kao šef Stejt departmenta bila arhitekta te politike, koja je sada u rasulu.

Neistinita je njena najagresivnija tvrdnja da je Obamina pasivnost dovela do jačanja ISIL (Islamska država Iraka i Levanta). SAD i njihovi saveznici podržavali su pobunjenike iako je intenzitet te pomoći ostao nepoznat budući da se radilo o tajnoj operaciji. Cela ta politika u startu je propala – doprinela je smrti više od 160 hiljada ljudi u Siriji i otvorila put za ISIL da zapreti i Iraku i Siriji. Taj neuspeh se pripisuje i Obami i Klintonovoj, i to je do danas sakriveno u moru laži i prevara.

Evo šta znamo: kad je izbilo Arapsko proleće početkom 2011, diplomatski i obaveštajni establišment uhvaćen je nespreman, bez ikakvog upozorenja, očekivanja ili plana. Naše vođenje politike na Bliskom Istoku bilo je potpuno reaktivno, a jedini tračak nade – Obamin govor u Kairu juna 2009 – pokazao se kao puko traćenje reči.

Dve antivladine pobune su izbile, jedna u Libiji, druga u Siriji. U oba slučaja Obama i Klintonova, zajedno sa Velikom Britanijom i Francuskom, su te lokalne ustanke videle kao priliku da „promene režim”. Pod izgovorom zaštite civilnog stanovništva, SAD i Evropa su u Savetu bezbednosti UN progurale rezoluciju o Libiji, koja je bila paravan za bombardovanje kako bi se srušila vlast Muamera Gadafija, što nije bilo predviđeno rezolucijom. (U intervjuu Njujork Tajmsu Obama je priznao da je cilj NATO bio svrgavanje Gadafija.

LIBIJA I SIRIJA

Sve je rezultovalo beskrajnim haosom, da bi unutar Libije sad vladali gospodari rata, koji uništavaju zemlju, a izvan nje libijske paravojne jedinice i oružje podstiču žarišta širom Afrike i Bliskog Istoka. Osim toga, i Kina i Rusija, koje su bile uzdržane u glasanju pred Savetom bezbednosti UN, shvatile se kako su ih SAD i Evropa prevarili, budući da su one još tad upozoravale na to da je cilj NATO da uništi Gadafija.

Problem u Siriji je još apsurdniji i tragičniji. Hilari Klinton je 27. marta 2011. u emisiji Sučeljavanje sa nacijom (Face the Nation) pohvalila Bašara al Asada: „Sad je tamo u Siriji neki drugačiji lider. Mnogi članovi kongresa iz obe partije koji su išli tamo vratili su se verujući da je on reformator“.

obama-hilari

Ipak, do leta 2011. su, na nagovor lokalnih saveznika, pre svega Saudijske Arabije, odlučili da moraju da zbace Asadov režim. Avgusta iste godine Obama je rekao da Asad mora da ode. Ono što je počelo sankcijama te godine je pretvorilo SAD i saveznike u direktnu podršku snagama sirijskih pobunjenika, tzv. Slobodnoj sirijskoj armiji.

Činjenice su prilično nejasne budući da te operacije nikad nisu objašnjene američkoj javnosti, a ravnodušni Kongres nije pokazao ni najmanju radoznalost, što je po sebi skandalozno. Ipak, znamo da su od jeseni 2011. Turska i Saudijska Arabija već uveliko pomagale pobunjenicima – Turci su pružali utočište, a Saudijci novac – a od početka 2012. Amerika je orkestrirala čitavom paletom pomoći, logističke podrške i oružja dopremanog preko organizacije Prijatelji Sirije, koja je okupljala spoljne pristalice pobune.

REZULTAT: 160 HILJADA MRTVIH

Prema izveštajima Rojtersa, Obama je avgusta 2012. ovlastio CIA i druge agencije da pomažu u svrgavanju Asada. London je izvestio da su SAD počele da šalju teško oružje sirijskim pobunjenicima, uključujući minobacače, antitenkovske projektile, kao i protivavionske toplotne projektile (SA-7). Sve u svemu, SAD su se obavezale da će dati pomoć u vrednosti od 250 miliona dolara tokom 2012. i 2013. godine iako detalji nikad nisu precizirani.

I šta je rezultat svega ovoga? U Siriji je na sceni klasično razaranje, koje preti da se prenese i na Irak. Napori Amerike, na čelu sa Obamom, Klintonovom i Kerijem, rame uz rame sa sirijskim susedima, pokazali su se kao dovoljni za raspirivanje sirijskog nasilja, uništenja i ubijanja, ali ne i za svrgavanje Asada, što je i logično, imajući u vidu njegovu snagu i podršku Rusije i Kine. Rezultat do danas je 160 hiljada mrtvih, nepopravljivo razaranje pojedinih delova Sirije, tri miliona izbeglica i još više interno raseljenih.

Ipak, slabljenjem Asada napori SAD su samo otvorili prostor za ISIL da zauzme ogromne prostore u Siriji i Iraku. Ovakvo napredovanje ISIL nije samo nus-pojava sirijskog rata već i predvidiv kontraefekat, koji Amerika napravi skoro svaki put kad se uključi u nasilnu promenu režima. ISIL trenutno koristi američko oružje, koje je zaplenilo od iračke vojske u povlačenju, oružje dato Iraku posle intervencije 2003, koja je dovela do pada Huseina.

Hilari bi možda poželela da pobegne iz ovog haosa, ali ne može. Plamen koji guta Tripoli, Gazu, Alepo i Mosul plod je američke spoljne politike, vođene bez ikakvog uvida, kreativnosti, moralnosti i poštovanja međunarodnog prava. Naravno, Amerika nije jedina kriva – ima propusta među gotovo svim učesnicima. Na kraju, uz sve probleme sa kojima se svet suočava – bolesti, klimatske promene, ekstremno siromaštvo, visoku nezaposlenost kao i visok stepen nepismenosti – naši politički lideri su tome dodali i rat, prouzrokovan razmišljanjem Klintonove. Ipak, većina nas je umorna od daljih poziva u rat kad svet tone u sve dublji očaj.


Izvor: Huffington Post

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Crni bilans spoljne politike Hilari Klinton

* Obavezna polja