Док се појачава ударање у ратне бубњеве за један сјајни мали рат“ против Северне Кореје – који се може испоставити да буде све само не сјајан – вредело би осврнути се на текућу, наизглед успешну кампању развлашћивања председника Доналда Трампа да води било какву спољну или национално-безбедносну политику која је противна жељама тзв. војно-индустријског комплекса (Military-Industrial Complex, или MIC). Гугл претрага за термин „војно-индустријски комплекс“ (са наводницима) заједно са термином „Трамп“ даје скоро 450.000 резултата из свих извора, а скоро 26.000 само из медијско-информативних извора.

Током предизборне кампање 2016. и у првим седмицама свог мандата, Трамп је повремено окарактерисан као претња MIC-у. Међутим, како је време одмицало и како је све више генерала и личности из естаблишмента именовано у његову администрацију (укључујући и неке са наводним везама са Сорошем), док су људи лојални Трампу уклањани, нимало не изненађује што се на његову политику све више гледа као наставак политике претходних администрација (на пример, пријем Црне Горе у НАТО), уместо као раскид са истом. Неки сада говоре да је Трамп најбољи пријатељ  MIC-а, и да је можда то увек и био.

Има и оних који негирају било какво постојање MIC-а. Један самопроглашени конзервативни блогер који пише за про-ратни, про-интервенционистички и већином неоконзервативни National Review, тврди да је само постојање MIC-а „мит“ који гурају „присталице теорије завере“. Притом, он дозвољава да је свакако било умесно да се о том концепту говори док је на његову опасност, када се већ опраштао од Беле куће, упозоравао председник Двајт Ајзенхауер 1961, јер се тада на војску трошило око 10 одсто америчког бруто националног производа. Но, данас, када је тај проценат пао на номиналних 3,2%, односно мање од 600 милијарди долара годишње, наводно тај термин више није одговарајући. (Неки сматрају да је прави годишњи војни буџет преко 1000 милијарди долара – али нећемо се сада спорити око „ситница“.)

Има ту и нешто истине када је реч о новцу. У поређењу са „ратовима по избору“ који су обележили америчко глобално понашање од краја Хладног рата са Совјетским Савезом, MIC из доба 1950-их и 1960-их је био релативно мање склон да се упушта у војне авантуре. Постојање нуклеарно наоружаног супарника светског формата, у облику СССР, је вршило умирујући утицај на такве авантуристичке тенденције. Најозбиљније „битке“ у које се класични MIC најрадије упуштао биле су оне између различитих видова војске за буџетска средства. Каже се да је једном приликом генерал Куртис Ле Меј, командант Стратешке ваздушне команде америчког ваздухопловства, био брифован од стране једног нижег официра, који је непрестано означавао СССР као „непријатеља“. Наводно га је у једном тренутку Ле Меј прекинуо да би га исправио: „Младићу, Совјетски Савез је наш супарник. Наш непријатељ је америчка морнарица.“

Међутим, данас је „војно-индустријски комплекс“ архаичан термин који једва да може чак и да почне да описује сложеност и утицај садашњих структура. Чак је и у Ајзенхауерово време MIC био нешто више од дводелне структуре која обухвата Пентагон и војне лиферанте; ту је био и трећи, незаобилазни огранак: комитети Конгреса који додељују средства која чине крвоток MIC-а. (Наводно је у ранијој верзији Ајзенхауеровог говора употребљен термин „војно-индустријско-конгресни“ комплекс, што је потпунији опис онога што се на крају развило у тзв. „Гвоздени троугао“. Када су га питали о изостанку тог термина у коначном тексту, каже се да је Ајзенхауер одговорио: „Било је више него довољно супротставити се војној и приватној индустрији. Нисам могао да се качим још и са Конгресом.“)

Не само да је Гвоздени троугао наставио да се шири током Хладног рата, када је производња војног наоружања постала профитни нуклеус MIC-а, он је још више нарастао пошто је маркирани непријатељ, СССР, отишао у стечај 1991. И, мада је на кратко наступио један светли тренутак када се дискутовало о „мировној дивиденди“ која ће америчке пореске обвезнике ослободити терета „дуге неизвесне борбе“ против комунизма (по речима Џона Кенедија), та замисао је убрзо избледела. Јер, не само да се „тврда“ страна MIC-а одржала – прво да би се борила против „голе агресије“ Садама Хусеина на Кувајт, па онда на Балкану током 1990-их, у склопу решености НАТО да ће, „или изаћи изван своје зоне или изаћи из посла (out of area or out of business)“ – она се још додатно разгранала у „меке“ области контроле.

Током последњих четврт века, оно што је почело као Ајзенхауеров MIC се претворило у вишестрани, хибридни ентитет који обухвата запрепашћујући опсег јавног и приватног сектора. У великој мери, контуре онога што је некадашњи чиновник америчког Конгреса Мајк Лофгрен назвао „Дубоком државом“ (термин који се, већином захваљујући Лофгрену, у међувремену одомаћио) обликује инцестуозна „експертска“ заједница чије мишљење доминира у мејнстрим медијима.

Међутим, она се протеже далеко изван тога, обухватајући елементе све три гране америчке власти, приватни бизнис (поготово финансијску индустрију, државне добављаче, информационе технологије), институте, НВО (од којих су многе све само не „невладине“, с обзиром да их финансирају званичне агенције како америчке, тако и влада наших „савезника“, сателита и клијената), високо образовање (поготово добитнике огромних истраживачких грантова које даје Министарство одбране), и две главне политичке партије и њихове изборне оперативце, као и гомиле лобиста, изборних консултаната, анкетара, спин доктора, медијских чаробњака, адвоката и других функционера.

Поредити MIC из 1961. са његовим потомком, данашњом Дубоком државом, је исто што и поредити коњску запрегу и аутомобил Формуле 1. Главни играчи Дубоке државе уживају моћ и привилегије каквих би се постидели и припадници старе совјетске номенклатуре, на коју она подсећа.

Штавише, узнемиравајућа сличност Дубоке државе са њеним умрлим совјетским панданом се огледа у њеним почетним настојањима да жигоше домаће америчко опозиционо мишљење као издају, уз свесрдно одобравање лудачке левице. Како је то описао Данијел Мекадамс из Рон Пол института за мир и просперитет:

„Влада никад не би сакупљала, анализирала и нишанила приватне медијске куће само зато што одступају од званичне вашингтонске неокон политике.

Можда још увек не. Али неке ‘невладине’ организације које финансира америчка влада већ сада раде управо то.

Немачки Маршалов фонд сада има мање везе са Немачком него када је основан после Другог светског рата у знак захвалност за амерички Маршалов фонд. Данас га већином финансирају америчка влада, савезничке владе (поготово владе анти-руски настројених балтичких држава), неокон фондације, и војно-индустријски комплекс. Посредством свог пројекта ‘Савез за обезбеђивање демократије’ (Alliance for Securing Democracy), чије име зачуђујуће асоцира на Совјетски Савез, покренуто је нешто што се зове ‘Хамилтон 68: нови алат за праћење руских дезинформација на Твитеру (Hamilton 68: A New Tool to Track Russian Disinformation on Twitter)’.

Овај пројекат надзире 600 Твитер налога за које Немачки Маршалов фонд тврди да су ‘налози који су умешани у промовисање руског утицаја и дезинформационих циљева’. Које то налоге надзире? Неће да нам кажу. Како бира налоге које ће да надзире? Неће да нам кажу. С којим циљем? Оно што је застрашујуће – неће да нам кажу.

Колика је само иронија у томе што нешто што се назива Немачки Маршалов фонд користи штазијевске тактике у циљу ућуткивања алтернативних медија и мишљења у Сједињеним Државама!“

Совјетска номенклатура се предала без борбе. Тешко да ће њен амерички пандан тако поступити. Још увек је под знаком питања да ли ће Трамп на крају одлучити да се бори или да се споразуме са њом. Неки сматрају да се, стављајући потпис на недавни закон о санкцијама против Русије, Ирана и Северне Кореје, он већ предао. Како год, било рата или не, ствари ће постати врло бурне.


Извор: Фонд Стратешке Културе

Оставите коментар

Оставите коментар на У очекивању “сјајног малог рата”

* Обавезна поља