Dok se pojačava udaranje u ratne bubnjeve za jedan sjajni mali rat“ protiv Severne Koreje – koji se može ispostaviti da bude sve samo ne sjajan – vredelo bi osvrnuti se na tekuću, naizgled uspešnu kampanju razvlašćivanja predsednika Donalda Trampa da vodi bilo kakvu spoljnu ili nacionalno-bezbednosnu politiku koja je protivna željama tzv. vojno-industrijskog kompleksa (Military-Industrial Complex, ili MIC). Gugl pretraga za termin „vojno-industrijski kompleks“ (sa navodnicima) zajedno sa terminom „Tramp“ daje skoro 450.000 rezultata iz svih izvora, a skoro 26.000 samo iz medijsko-informativnih izvora.

Tokom predizborne kampanje 2016. i u prvim sedmicama svog mandata, Tramp je povremeno okarakterisan kao pretnja MIC-u. Međutim, kako je vreme odmicalo i kako je sve više generala i ličnosti iz establišmenta imenovano u njegovu administraciju (uključujući i neke sa navodnim vezama sa Sorošem), dok su ljudi lojalni Trampu uklanjani, nimalo ne iznenađuje što se na njegovu politiku sve više gleda kao nastavak politike prethodnih administracija (na primer, prijem Crne Gore u NATO), umesto kao raskid sa istom. Neki sada govore da je Tramp najbolji prijatelj  MIC-a, i da je možda to uvek i bio.

Ima i onih koji negiraju bilo kakvo postojanje MIC-a. Jedan samoproglašeni konzervativni bloger koji piše za pro-ratni, pro-intervencionistički i većinom neokonzervativni National Review, tvrdi da je samo postojanje MIC-a „mit“ koji guraju „pristalice teorije zavere“. Pritom, on dozvoljava da je svakako bilo umesno da se o tom konceptu govori dok je na njegovu opasnost, kada se već opraštao od Bele kuće, upozoravao predsednik Dvajt Ajzenhauer 1961, jer se tada na vojsku trošilo oko 10 odsto američkog bruto nacionalnog proizvoda. No, danas, kada je taj procenat pao na nominalnih 3,2%, odnosno manje od 600 milijardi dolara godišnje, navodno taj termin više nije odgovarajući. (Neki smatraju da je pravi godišnji vojni budžet preko 1000 milijardi dolara – ali nećemo se sada sporiti oko „sitnica“.)

Ima tu i nešto istine kada je reč o novcu. U poređenju sa „ratovima po izboru“ koji su obeležili američko globalno ponašanje od kraja Hladnog rata sa Sovjetskim Savezom, MIC iz doba 1950-ih i 1960-ih je bio relativno manje sklon da se upušta u vojne avanture. Postojanje nuklearno naoružanog suparnika svetskog formata, u obliku SSSR, je vršilo umirujući uticaj na takve avanturističke tendencije. Najozbiljnije „bitke“ u koje se klasični MIC najradije upuštao bile su one između različitih vidova vojske za budžetska sredstva. Kaže se da je jednom prilikom general Kurtis Le Mej, komandant Strateške vazdušne komande američkog vazduhoplovstva, bio brifovan od strane jednog nižeg oficira, koji je neprestano označavao SSSR kao „neprijatelja“. Navodno ga je u jednom trenutku Le Mej prekinuo da bi ga ispravio: „Mladiću, Sovjetski Savez je naš suparnik. Naš neprijatelj je američka mornarica.“

Međutim, danas je „vojno-industrijski kompleks“ arhaičan termin koji jedva da može čak i da počne da opisuje složenost i uticaj sadašnjih struktura. Čak je i u Ajzenhauerovo vreme MIC bio nešto više od dvodelne strukture koja obuhvata Pentagon i vojne liferante; tu je bio i treći, nezaobilazni ogranak: komiteti Kongresa koji dodeljuju sredstva koja čine krvotok MIC-a. (Navodno je u ranijoj verziji Ajzenhauerovog govora upotrebljen termin „vojno-industrijsko-kongresni“ kompleks, što je potpuniji opis onoga što se na kraju razvilo u tzv. „Gvozdeni trougao“. Kada su ga pitali o izostanku tog termina u konačnom tekstu, kaže se da je Ajzenhauer odgovorio: „Bilo je više nego dovoljno suprotstaviti se vojnoj i privatnoj industriji. Nisam mogao da se kačim još i sa Kongresom.“)

Ne samo da je Gvozdeni trougao nastavio da se širi tokom Hladnog rata, kada je proizvodnja vojnog naoružanja postala profitni nukleus MIC-a, on je još više narastao pošto je markirani neprijatelj, SSSR, otišao u stečaj 1991. I, mada je na kratko nastupio jedan svetli trenutak kada se diskutovalo o „mirovnoj dividendi“ koja će američke poreske obveznike osloboditi tereta „duge neizvesne borbe“ protiv komunizma (po rečima Džona Kenedija), ta zamisao je ubrzo izbledela. Jer, ne samo da se „tvrda“ strana MIC-a održala – prvo da bi se borila protiv „gole agresije“ Sadama Huseina na Kuvajt, pa onda na Balkanu tokom 1990-ih, u sklopu rešenosti NATO da će, „ili izaći izvan svoje zone ili izaći iz posla (out of area or out of business)“ – ona se još dodatno razgranala u „meke“ oblasti kontrole.

Tokom poslednjih četvrt veka, ono što je počelo kao Ajzenhauerov MIC se pretvorilo u višestrani, hibridni entitet koji obuhvata zaprepašćujući opseg javnog i privatnog sektora. U velikoj meri, konture onoga što je nekadašnji činovnik američkog Kongresa Majk Lofgren nazvao „Dubokom državom“ (termin koji se, većinom zahvaljujući Lofgrenu, u međuvremenu odomaćio) oblikuje incestuozna „ekspertska“ zajednica čije mišljenje dominira u mejnstrim medijima.

Međutim, ona se proteže daleko izvan toga, obuhvatajući elemente sve tri grane američke vlasti, privatni biznis (pogotovo finansijsku industriju, državne dobavljače, informacione tehnologije), institute, NVO (od kojih su mnoge sve samo ne „nevladine“, s obzirom da ih finansiraju zvanične agencije kako američke, tako i vlada naših „saveznika“, satelita i klijenata), visoko obrazovanje (pogotovo dobitnike ogromnih istraživačkih grantova koje daje Ministarstvo odbrane), i dve glavne političke partije i njihove izborne operativce, kao i gomile lobista, izbornih konsultanata, anketara, spin doktora, medijskih čarobnjaka, advokata i drugih funkcionera.

Porediti MIC iz 1961. sa njegovim potomkom, današnjom Dubokom državom, je isto što i porediti konjsku zapregu i automobil Formule 1. Glavni igrači Duboke države uživaju moć i privilegije kakvih bi se postideli i pripadnici stare sovjetske nomenklature, na koju ona podseća.

Štaviše, uznemiravajuća sličnost Duboke države sa njenim umrlim sovjetskim pandanom se ogleda u njenim početnim nastojanjima da žigoše domaće američko opoziciono mišljenje kao izdaju, uz svesrdno odobravanje ludačke levice. Kako je to opisao Danijel Mekadams iz Ron Pol instituta za mir i prosperitet:

„Vlada nikad ne bi sakupljala, analizirala i nišanila privatne medijske kuće samo zato što odstupaju od zvanične vašingtonske neokon politike.

Možda još uvek ne. Ali neke ‘nevladine’ organizacije koje finansira američka vlada već sada rade upravo to.

Nemački Maršalov fond sada ima manje veze sa Nemačkom nego kada je osnovan posle Drugog svetskog rata u znak zahvalnost za američki Maršalov fond. Danas ga većinom finansiraju američka vlada, savezničke vlade (pogotovo vlade anti-ruski nastrojenih baltičkih država), neokon fondacije, i vojno-industrijski kompleks. Posredstvom svog projekta ‘Savez za obezbeđivanje demokratije’ (Alliance for Securing Democracy), čije ime začuđujuće asocira na Sovjetski Savez, pokrenuto je nešto što se zove ‘Hamilton 68: novi alat za praćenje ruskih dezinformacija na Tviteru (Hamilton 68: A New Tool to Track Russian Disinformation on Twitter)’.

Ovaj projekat nadzire 600 Tviter naloga za koje Nemački Maršalov fond tvrdi da su ‘nalozi koji su umešani u promovisanje ruskog uticaja i dezinformacionih ciljeva’. Koje to naloge nadzire? Neće da nam kažu. Kako bira naloge koje će da nadzire? Neće da nam kažu. S kojim ciljem? Ono što je zastrašujuće – neće da nam kažu.

Kolika je samo ironija u tome što nešto što se naziva Nemački Maršalov fond koristi štazijevske taktike u cilju ućutkivanja alternativnih medija i mišljenja u Sjedinjenim Državama!“

Sovjetska nomenklatura se predala bez borbe. Teško da će njen američki pandan tako postupiti. Još uvek je pod znakom pitanja da li će Tramp na kraju odlučiti da se bori ili da se sporazume sa njom. Neki smatraju da se, stavljajući potpis na nedavni zakon o sankcijama protiv Rusije, Irana i Severne Koreje, on već predao. Kako god, bilo rata ili ne, stvari će postati vrlo burne.


Izvor: Fond Strateške Kulture

Ostavite komentar

Ostavite komentar na U očekivanju “sjajnog malog rata”

* Obavezna polja