Прошли су избори, па се ваљда поново може говорити о стању ствари. Још кевће понеки НУНС-ов пас, али то је лавеж крезубих, какофонија која све што може јесте да иритира вођу, кога се не зна ко више воли – да ли „неевропски Срби“ или „цивилизована Европа“? Ако се не деси неко велико чудо, наша политичка судбина је запечаћена на дужи рок. Нада јесте једна јако жилава биљка, али бојим се да је време чуда за нама и да ће се чак и део случајно српског твитеријата временом саживети са „свињском хунтом“ – мада, нараво, биће љутитих „деда“ који ће себи одсећи пословични уд.

Бука и бес против Вучића се у недељу преко ноћи претворила у буку и бес против Срба. Потрага за резултатима избора у „мојој“ гласачакој јединици или општини резултирала је повлачењем нових граница „цивилизације“, „Европе“, „заосталости“… Неки су тако стигли и до свог прага, мада има и оних који крхку наду везују за оживљавање лапота. „Све ми је теже да се било како идентификујем са народом коме номинално припадам”, поручила је „урбана“ инфлуенсерка Вања Бахиљ, која се са Твитера оглашава под псеудонимом „Коза на штиклама“, и реторички се запитала: „Па кад ће више помрети пензионери који гласају за СПС, серем вам се у продужавање животног века!“.

Из истог сајбер рова нам је стигао и закључак да „Србија нема грађанску, националну, друштвену, политичку, социјалну, културну… Има само послушничку свест! То смо по ко зна који пут данас показали! Јебо нам пас матер!“. На то се саборац надовезао тврдњом да је Србија „примитивна, заостала, декадентна, заглављена у прошлости, са удворичким менталитетом, светлосним годинама удаљена од европске цивилизације и демократских вредности. Пливајте за ’часни крст’ и постите“, да би затим један Новосађанин додао: „И лижите јаја Иринеју и осталим црквеним идиотима“.

Прекаљени београдски ауторасиста је резултате избора искористио као повод да са сајта катарске Ал Јазеере поручи да је Београд „остао највећа српска паланка“ и да је демократија „код Срба могућа отприлике као узгајање винове лозе на Хималајима“. (Мада је, мукица, сметнуо с ума да је много више могућа и стварна него у Катару.) Биљана Србљановић је била језгровитија: „Није до крађе. До Срба је.“ Има неке слатке ироније у чињеници да је наше антисрпство толико српско.

Ипак, поред лапота и емиграције, старих решења, случајни Срби су на овим изборима открили и две нове наде – професора Јова Бакића и Добрицу Веселиновића, чије имовинско стање и (недостајућа) радна биографија упућују на једно од два занимања која су јако популарна на овдашњој преверзној левици – рентијер и спонзоруша, односно како се то већ каже у све присутнијој, мушкој верзији оствареног силиконског сна.

Први од двојице нових хероја наставља српску ватрену традицују жестоког узвраћања и пржења мозга, која је, на супротном крају политичког спектра, изнедрила Ратка Младића – и његову историјску команду „Распамети!“. Друга велика нада делује у складу са подједнако старим, умртвљујућим апсектом наше културе „бруке и части“. Она нам је, пре политичког забавишта за адолесценте званог „Не да(ви)мо Београд“, подарила три чврста сидра, која су у великој мери омеђила наше место и могуће развојне домете у неолибералном свету – опуштено, искулирај, сигурица.

Упадљиво преопуштен, Јово Бакић ми звучи као подмлађени Шешељ. Нападно бахат и неувиђаван у јавним наступима, ужива док удара речима као маљем, без мере и прситојности. Подједнако самоуверено саопштава пријемчиве истине и сипа потпуне будалаштине. Оно што је, ипак, кључно за његову растућу популарност, Бакић не оставља простор за амабиваленцију и сумњу, највеће непријатеље (скоро) сваког Србина, поносио се он својим генетским материјалом или га презирао.

Да парфразирам једног угледног интелектуалца – кога криза средњих година није, као неке од колега, одвела у мржњу према Западу већ према Србији – Бакић воли да грокће, али ваљда тако саопштене свињарије пријају нашим имагинарним Европљанима. Суши и ћевиће су цоол, али, да се не заваравамо, и у елитном урбаном Београду прасетина је прасетина, чак и када је јако масна.

Тешко да има ишта српскије од неодмереног и хистеричног повраћања по коренима и слепе потраге за спасиоцем, два импулса која су претходних дана покуљала са друштвених мрежа и из бројних коментара бесних читалаца. Нажалост, подлегао Бакић искушењу или не, потрага за проевропским хазјајином – некада не-Милошевићем, данас не-Вучићем – већ је изнедрила серију разочарања.

Чедомир Јовановић, један од првих у тужном низу, илуструје чињеницу да ће многи имагинарни Европљани овде као спасиоца извикати чак и једну морално хендикепирану протуву – само зато што понавља Латинкину малорспску мантру, која једина може да, макар накратко, одагна космичку стрепњу случајних Срба.

Ипак, много је трагичнија једна новија инкарнација – Саша Јанковић, политичка и људска карикатура сашивена по мустри Синише Малог, мада са упадљивим мањком интелигенције и опасним вишком амбиција. Подсмевати се данас „сендвичарима“ а видети спасиоца у Јанковићу може да послужи и као лакмус тест потпуног политичког идиотизма.

Иако су оштро критиковани из бројних разлога, мислим да је кључни проблем Зорана Ђинђића и Драгана Ђиласа то што нису одговорили на очекивања обликована политичким обрасцем који уједињује две Србије. Прво, они нису озбиљније покушали, а можда нису ни могли, да се уклопе у идеал вође-спасиоца – да буду довољно не-Милошевић односно не-Вучић. Друго, и Ђинђић и Ђилас су, уз све мане, прагматичани политичари који нису делили пуританизам и острашћеност важне циљне групе – умова кројених по уској ауторасистичкој мери Радомира Константиновића. Зато нису имали прођу код „грађанске“ Србије, оне која се не мири само са Србијом и српским злочинима.

Друга Србија – у чијој је „пешадији“ била и поносна хомонационалисткиња Ксенија Радовановић, прва хипстерка у српској политици и (неуспешна) кандидаткиња НДМБГД за градоначелницу – срушила је, због „Прајда“ и два реда платана, са власти Ђиласа и ДС на изборима 2012. године, јединим на којима су њени гласови одлучивали о будућности земље. Деценију раније, Друга Србија је пригрлила само „Зоранов гроб“. По живом Ђинђићу, речено антивучићевским жаргоном урбане Србије, пишала је неуморно и неумерено, тврдећи да је реч о резерви са Добричине и Јовичине великосрпске клупе.

Овде је неопходно стално подсећати да је Ђинђићево убиство имало и другу „политичку позадину“. Слушајући као новинар и преводилац шта су све после 5. октобра за западне медије о Ђинђићу говорили утицајни Други Срби (и посебно Српкиње), тешко је било не закључити да један такав српски вођа – уквирен као нетранспарентни „нови Милошевић“ и Караџићев омиљени партнер за окретање волова – не треба да постоји.

Острашћене „грађанке“ су, надам се блажено несвесне шта чине, месецима „омекшавале мету“, разредиле ваздух за два (или три) метка које су испалиле Легијине убице. И дан данас се питам да ли се у томе крију неки од разлога зашто западна обавештајна служба која је, буквално, нешто раније спасила живот Биљани Плавшић у Бања Луци није на исти начин помогла Зорану Ђинђићу? Можда стварно нису могли, а можда су поверовали да није вредан труда.

Међу онима који сваког 12. марта на Новом гробљу наричу над пропуштеном шансом има превише новокомпонованих, некро-ђинђићеваца. Поред грађана који искрено жале, окупљају се и ови чланови фан клуба Ђинђићевог леша, Константиновићеви и Латинкини следбеници који у том убиству, у суштини, не виде један („српски“) злочин већ још један (лажни) доказ о српству као злочину.

Нажалост, из истог идеолошког круга – привидно „европског“, али предвидиво армираног нашим културалним обрасцем – долази и НДМБГД, парастранка у којој све значајнију улогу имају млади „конвертити“ из Левице Србије. Они су лако одбацили Маркса и приклонили се Добричиној помодној, „постидеолошкој“ мантри, која прија ушима галантних штифтунга и сродних неоколонијалних трансмисија. У идејном галиматијасу који је произвео овај брак из ситних рачуна и великих амбиција, Ђинђић је остао омражен као „неолиберал“ а Ђилас као „хомофоб“, док су скоро сви други релевантни актери на српској политичкој сцени дисквалификовани као „фашисти“.

Бојим се да у могућност да „постидеолошки“ Добрица – друга велика нада београдских љубитеља мало другачије дозираних медијских неслобода и прозападне недемократије – „спасе Србију“ не верује ни његова фамилија. Патетични упад у напуштетни војни објекат у улици Цара Уроша последњих дана кампање само је илустровао колико су се Добрица и екипа борили за лепа лична искуства, свој слатки цоол и друштвени капитал, уместо за бољу, хуманију и просперитенију Србију.

Неки људи се у животу глупирају зато што нису лудовали када је требало, Добрица овог марта зато што му „паланка“ није дала да буде сквотер када је то био „цео свет“. У мери у којој је јуродиви Јанковић други Синиша Мали, Веселиновић је ведрији аватар Коштунице, с тим да, наравно, уместо „Ристе Сотоне“ и ћириличних парафеналија иде солидарност са албанским жртвама „српског империјализма“, коју су у НДМБГД донели намргођени перебези из Боркове комби странке.

Наш нови Добрица и екипа су заслужни за вероватно најјаднији тренутак у кампањи која је обиловала јадом и патетиком – колективно цупкање и подврискивање којим су на бини прославили своју имагинарну (и Вучичеву стварну) победу. Тешко је било не осетити трансфер блама. Ако већ неко жели да тражи аргументе у прилог безнађа, може мирне душе да се заустави на снимку њихове „журке“, сегмент на YоуТубе-у траје само 39 секунди, где се ови морони у недељу увече радују и скачу са лименкама пива у руци.

Погрешио сам када сам недавно написао да Добрица и екипа живе у Београду на Марсу. Они су, нажалост, одавно одлетели на Сиријус, место са кога се ни планета Земља не назире. Иако сам и сам био склон да погрешим и гласам за ова нова, млада и (ваљда) некорумпирана лица, данас мислим да је глас за СНС био много рационалнији и смисленији избор од ушећерене НДМБГД антиполитике. Она је била избор „културних“ нојева којима је само важно да је песак цоол. „Добар укус“ је у том миљеу вреднији не само од Србије и Београда већ и од демократије и „Европе“.

Уместо да специфичности које утичу на све аспекте нашег политичког живота и све облике активизма тумаче као различитост, нешто што треба да узму у обзир и поштују, случајни Срби их, по правилу, посматрају као патологију, нешто ружно и „неевропски“ што треба елиминисати и што, како воле да се заваравају, станује само ван њих – тих уверљиво фалсификованих, дозирано немарних, постмодерних и софистицираних, али и даље тако наших, балканских луткица.

Селећи се са Чедомира Јовановића на Сашу Радуловића, па на Сашу Јанковићу и затим на Добрицу Веселиновића, Србија која воли да верује да је друга и другачија стално понавља исту грешку. Она серијски извикује спасиоца, да би га подједнако брзо и лако одбацила и „сахранила“, али није у стању да препозна да се баш ту види колико је иста, „српска“, колико је изданак ове наше толико друге и другачије, али ништа мање праве (и „европске“) Европе.

Зато, и када тако „европски“ скачу и подврискују, када поносно псују СПЦ и САНУ и сеире о празилуку и сељачинама, када пред зору ламентирају над својом злом судбиним и идеализују свој спрчени „цео свет“ – наши Други Срби само показују да су не само „прави“ већ , бојим се, и највећи од свих Срба.

Ако некако успеју да се суоче са својим другачијим европјеством и мером свог неискорењивог, „онтолошког“ српства, унутрашњег празилука – да покушам да превреднујем овај јако јефтин стеротип, можда ће коначно моћи и да препознају правог не-Вучића, спасиоца за којим већ деценијама тако очајнички трагају.

Инашала, рекла би овде браћа Арапи.

Док покушавам да назрем у коме ли се крије тај другачије нетолерантни хазјајин – вођа који ће читати Време и Данас, напајати се колумнама Славише Лекића и Теофила Панчића и умети да открије мудрост чак и у шупљим мислима Весне Малишић и Исидоре Петровић – тешко ми је да одагнам враголасти Бакићев лик. Можда је само реч о недостатку маште, а можда би, ипак, тако некако на јави изгледао тај слатки „грађански” сан.


Извор: НСПМ

Оставите коментар

Оставите коментар на У потрази за не-Вучићем

* Обавезна поља